3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање / Пјеро Кјара
ТОМАЗИНО
отел „Риночеронте” чија су једина врата гледала на средину уске, стрме улице, живнуо би само током пијачних дана, једном недељно, када су се продавци и сељани окупљали у селу Чивидале долазећи из различитих места, раштрканих по удолини Натизоне, уз реку Тилмент.Тих дана, још од јутарњих часова, пушили су се котлови на огњиштима, по фурланијском обичају насред крчме, а изнад којих је стајала својеврсна круна од увијеног гвожђа са димњаком и сулундаром. Крај огњишта, на пола метра од земље, испод посуда разноразних величина, горели су грање и ћумур, док се са једне стране окретао ражањ. Ту је стајао и дечачић коме је било досадно да прати печење. Главе увек окренуте према људима који су улазили, остајао је равнодушан према шамарима што су му у пролазу ударале кћерке власника хотела не би ли га натерале да се бави оним што му је наложено. Звао се Томазино и био је син сиромашне удовице која је становала иза самог хотела.
Шамари које је Томазино почео да добија ниједном не трепнувши убрзо су изазвали нове шамаре, најразличитијих посетилаца. Привлачило их је његово лице, округло и меко, на којем би се длан лако простирао, изазивајући весели пљусак, сличан аплаудирању.
Онај који би Томазина слао да донесе виљушку или кашику, или пак салвету, чинио је то у намери да га пошаље да то обави. Други, пак, што би га слали да купи кутију дувана или му тражили жар како би упалили лулу, увек би га награђивали шамаром. Чинило се да племић Перегали, власник кућа и земљишта, одлази у „Риночеронте” само да би ошамарио Томазина. Чак је и свештеник Флореани који је живео у истој улици – и улазио да гуцне „прст” вина враћајући се после завршене мисе – шамарао дечака тек да га подсети на катехизис. Догађало се да га и странци, случајни пролазници, чим би спазили лепо Томазиново лице, из шале или утехе ради, једноставно шљапе по образима.
Дечак, кога сам и ја понекад награђивао чвргом, као да је сам себе убедио у неизбежност такве врсте комплимента – није се жалио. Напротив, често се осмехивао после тих звучних удара, такорећи задовољан што је учествовао у доброј изведби шамара.
ви ти људи који су шамарали Томазина били су навикли да се лактају кроз живот, то мало парче живота, по цену тешког понижења или плаћајући болну путарину. Сељани, занатлије, посредници, трговци, а можда чак и свештеник, започели су живот мукотрпно. Нико у то доба није постајао независан пре тридесете, толико је била дуга животна обука. И окончавала се тек пошто су пропатили под чизмом строгих очева, неправедних газди или окрутних учитеља који нису штедели ни шамаре, ударце и шутирања, после којих су неки заувек носили ожиљке, а сви, без сумње, успомену. Догуравши најзад да живе од сопствених прихода, ти добри људи налазили су да би било корисно да једном почетнику, какав је био Томазино, проследе наук, неку врсту болног упозорења или просветљења, по њима неопходног, како би га припремили на животне горчине.Међутим, дође једнога дана у крчму особа сасвим супротних начела. Беше то адвокат Костамања, један од најпознатијих пословних људи у крају који је, отишавши са клијентом на ручак у „Риночеронте”, имао прилику да присуствује читавој серији шамара који су протресли Томазина. Шамари су били крунисани јаком ћушком која је зазвонила после замаха руке кћерке власника хотела.
двокат Костамања не би се баш могао описати као добротвор или заштитник сирочади, већ као зеленаш који се обогатио захваљујући позајмицама и хипотекама. Па ипак, тог дана, на звук шакетања Томазина, он постаде црвен у лицу као да је сам примио ударац. Поскочи на ноге, зграби девојку за руку те је, не пуштајући је, прилично снажно изврну. Затим се окрену према посетиоцима који су престали да једу, те, као да се налази у судници, а не у крчми, пуштајући девојчину руку, одржа завршни говор пун гнева и гађења.„Срамота је”, рече, „искоришћавати слабог! Ако дечак нема никога ко би могао да га заштити, ја сам ту да га заштитим. И кажем вам: ако се неко буде поново усудио да га такне, са мном ће имати посла!”
Завршетак говора био је пропраћен општим смехом пуним поруге коме се у последњи час придружи и свештеник Флореани. Он је, пролазећи улицом, зачуо тај глас како тутњи и одмах промолио главу кроз улазна врата.
Адвокат, дубоко повређен, баци салвету на сто и изађе не гледајући дечака, чак се не сетивши ни да поздрави свог клијента.
„Све је то извео да не би платио рачун!”, рече свештеник.
еђутим, није било тако, јер од тога дана Костамања почео је да долази неколико пута недељно у „Риночеронте”, некада у подне, некада увече – тражећи да буде услужен ручком или вечером, само да би проверио понашање власника и посетилаца крчме. Нико више није ни дотакао Томазина, али није било никога ко би на њега обраћао пажњу, нити од њега било шта тражио. Дечак, који је обављао посао окретача ражња, смуцао се по крчми и често је бежао у двориште, одакле би кроз једна вратанца одлазио својој кући. Ускраћен за шамаре, осећао се као да је презрен од свих, омаловажен и оптужен. Такорећи, као да је сам тражио заштиту адвоката.
Једног пијачног дана, док је Костамања у дну сале са свог стола држао на оку читаву салу, Томазино, вративши се тихим кораком из дворишта, стаде иза његових леђа. Полако подигавши руке, показа два прста, као рогове. Управо иза Костамањине главе. Један за другим, посетиоци крчме почеше да примећују шта се дешава и стадоше да пиље у човека не смејући се, с циљем да ће тако и адвокат најзад постати свестан шале.
остамања ништа није примећивао и настављао је љут као гуја да помно посматра сав тај свет који је изгледао као да га гледа с нарочитом пажњом. Ипак, мора да је напослетку нешто наслутио, или у ваздуху осетио какву напетост, јер се одједном окрете и изненади Томазина подигнутих руку, непокретног као статуу. Видевши га, он устаде, удаљи се корак уназад и развали му две шамарчине, које је дечак – пошто су му руке склизнуле низ кукове – примио с потпуном равнодушношћу. У муклој тишини која је уследила, адвокат крену према вратима и заувек напусти хотел „Риночеронте”.Томазино, коме су гости и власници запљескали и честитали, убрзо схвати да је са та два шамара завршио с првим делом своје каријере. Јер, унапређен је у перача судова. Дошао је у кухињу где никоме није падало на памет да га шамара и где би га само главни кувар, с времена на време, шутнуо не би ли га подсетио да је пут до овладавања сваким послом увек поплочан болом и мукама.
Аутор:
С италијанског превела Мирјана Огњановић
Илустровао:
Илустровала Александра Лазић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
