За читање и уживање / Пјеро Кјара
ТОМАЗИНО
![](/pz/sites/default/files/3165/sinasunce_0.jpg)
![](/pz/sites/default/files/3165/58.jpg)
![](/pz/sites/default/files/3165/HH.jpg)
Тих дана, још од јутарњих часова, пушили су се котлови на огњиштима, по фурланијском обичају насред крчме, а изнад којих је стајала својеврсна круна од увијеног гвожђа са димњаком и сулундаром. Крај огњишта, на пола метра од земље, испод посуда разноразних величина, горели су грање и ћумур, док се са једне стране окретао ражањ. Ту је стајао и дечачић коме је било досадно да прати печење. Главе увек окренуте према људима који су улазили, остајао је равнодушан према шамарима што су му у пролазу ударале кћерке власника хотела не би ли га натерале да се бави оним што му је наложено. Звао се Томазино и био је син сиромашне удовице која је становала иза самог хотела.
![](/pz/sites/default/files/3165/ilustr..jpg)
Шамари које је Томазино почео да добија ниједном не трепнувши убрзо су изазвали нове шамаре, најразличитијих посетилаца. Привлачило их је његово лице, округло и меко, на којем би се длан лако простирао, изазивајући весели пљусак, сличан аплаудирању.
Онај који би Томазина слао да донесе виљушку или кашику, или пак салвету, чинио је то у намери да га пошаље да то обави. Други, пак, што би га слали да купи кутију дувана или му тражили жар како би упалили лулу, увек би га награђивали шамаром. Чинило се да племић Перегали, власник кућа и земљишта, одлази у „Риночеронте” само да би ошамарио Томазина. Чак је и свештеник Флореани који је живео у истој улици – и улазио да гуцне „прст” вина враћајући се после завршене мисе – шамарао дечака тек да га подсети на катехизис. Догађало се да га и странци, случајни пролазници, чим би спазили лепо Томазиново лице, из шале или утехе ради, једноставно шљапе по образима.
Дечак, кога сам и ја понекад награђивао чвргом, као да је сам себе убедио у неизбежност такве врсте комплимента – није се жалио. Напротив, често се осмехивао после тих звучних удара, такорећи задовољан што је учествовао у доброј изведби шамара.
![](/pz/sites/default/files/3165/SSS.jpg)
Међутим, дође једнога дана у крчму особа сасвим супротних начела. Беше то адвокат Костамања, један од најпознатијих пословних људи у крају који је, отишавши са клијентом на ручак у „Риночеронте”, имао прилику да присуствује читавој серији шамара који су протресли Томазина. Шамари су били крунисани јаком ћушком која је зазвонила после замаха руке кћерке власника хотела.
![](/pz/sites/default/files/3165/aaa_0.jpg)
„Срамота је”, рече, „искоришћавати слабог! Ако дечак нема никога ко би могао да га заштити, ја сам ту да га заштитим. И кажем вам: ако се неко буде поново усудио да га такне, са мном ће имати посла!”
Завршетак говора био је пропраћен општим смехом пуним поруге коме се у последњи час придружи и свештеник Флореани. Он је, пролазећи улицом, зачуо тај глас како тутњи и одмах промолио главу кроз улазна врата.
Адвокат, дубоко повређен, баци салвету на сто и изађе не гледајући дечака, чак се не сетивши ни да поздрави свог клијента.
„Све је то извео да не би платио рачун!”, рече свештеник.
![](/pz/sites/default/files/3165/beleskaopiscu_1.jpg)
![](/pz/sites/default/files/3165/mm.jpg)
Нико више није ни дотакао Томазина, али није било никога ко би на њега обраћао пажњу, нити од њега било шта тражио. Дечак, који је обављао посао окретача ражња, смуцао се по крчми и често је бежао у двориште, одакле би кроз једна вратанца одлазио својој кући. Ускраћен за шамаре, осећао се као да је презрен од свих, омаловажен и оптужен. Такорећи, као да је сам тражио заштиту адвоката.
Једног пијачног дана, док је Костамања у дну сале са свог стола држао на оку читаву салу, Томазино, вративши се тихим кораком из дворишта, стаде иза његових леђа. Полако подигавши руке, показа два прста, као рогове. Управо иза Костамањине главе. Један за другим, посетиоци крчме почеше да примећују шта се дешава и стадоше да пиље у човека не смејући се, с циљем да ће тако и адвокат најзад постати свестан шале.
![](/pz/sites/default/files/3165/KK.jpg)
Томазино, коме су гости и власници запљескали и честитали, убрзо схвати да је са та два шамара завршио с првим делом своје каријере. Јер, унапређен је у перача судова. Дошао је у кухињу где никоме није падало на памет да га шамара и где би га само главни кувар, с времена на време, шутнуо не би ли га подсетио да је пут до овладавања сваким послом увек поплочан болом и мукама.
![](/pz/sites/default/files/3165/sinasunce_1.jpg)
Аутор:
С италијанског превела Мирјана Огњановић
Илустровао:
Илустровала Александра Лазић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре