Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

РИБЕ СРБИЈЕ –


ТОЛСТОЛОБИК И АМУР



„Дебели” и „мршави” стигли су нам из далеке Азије много пре појаве Кинеза на нашим просторима

рибљем свету је, барем када говоримо о трпези, исто као и у људском: постоје искључиви месоједи илити грабљивице, затим следи претежита већина сваштоједа, која не бира, него једе оно што је на сезонском менију („прилика бере јагоду”), а ту и тамо има и вегетаријанаца, макробиотичара. У те последње, малобројне, спадају и толстолобик и амур, одавно одомаћени и не сасвим прилагођени гости из Азије. У наше воде доспели су почетком шездесетих година прошлог века, вештачким порибљавањем, дакле, много пре отварања продавница са кинеском робом, и то из два подједнако добра разлога.    С развојем каналске мреже која због ниског пада и спорог протока воде лако и брзо обраста најразличитијим биљем, толстолобик и амур насељени су да би, као марљиви природни чистачи, са „ашаша” апетитом, о чему сведочи и њихова величина, спречили претерано затрављивање и замуљивање биотопа. Убрзо се, међутим, показало да их је могуће плански узгајати, па су, због изразито брзог прираста и издашности месне масе, више необичног него гурманског укуса, постали и сразмерно заступљени у великим рибњацима, где их крме као водене прасце: толстолобике прашкастом храном, млевеном сојом или сточним брашном, а амуре кошеном травом. То „сразмерно заступљени” значи да они нису доминатне рибе гајења, већ да спадају у такозвану поткултуру узгајалишта, чинећи их у исти мах и чистијим, и разноликијим и хармоничнијим. За разлику од других насељених, коровских врста, какви су понајпре амерички патуљасти сомић и бабушка, толстолобик и амур доносе само (двоструку) корист. Осим што се од њих праве укусна јела, начин исхране тих више привредних а мање спортских риба омогућава одржавање подношљивог нивоа кисеоника у плитким и смлаченим равничарским водама (и рибе дишу, али на шкрге, и купају се, заправо, никада не излазе испод туша).
    Толстолобик је пореклом из Кине, а амур, како му само име каже, из велике истоимене реке која добрим делом чини природну кинеско-руску границу. Постоје две врсте толстолобика: бели (лат. Hypophthalmichthys molitrix) и сиви (лат. Hypophthalmichthys nobulus). Разликују се више по боји него по анатомији, али је занимљиво да се те две врсте не мешају приликом парења у природним условима. Етимолошки, толстолобик је повукао име из руског језика ( лоб – дебело чело), па га понегде зову и главоња и дебелочелац. Тај рибљи Станлио, уз амура, а после сома, најкрупнија могућа рибља врста наших вода (и толстолобик и амур нарасту преко метра дужине и преко 30 килограма тежине), храни се, гле чуда, искључиво фитопланктоном (алгама и једноћелијским организмима), филтрирањем воде, таман као и неке најкрупније врсте китова и ајкула. То подразумева да попут сваког другог воденог или копненог биљоједа има и посебан, прилагођен пробавни тракт. Црева толстолобика дужа су петнаест пута од телесне дужине јединке, па је лако замислити како такав дугоња од метра може цревима да препречи оба правца наших ауто-путева у (трајној) изградњи.
    И амур и толстолобик се углавном не мресте у водама Србије, јер им је за то потребна врло висока температура, око и преко 30. Последњих година, међутим, масовна појава ситнијих примерака толстолобика, нарочито при наглом пролећном и јесењем расту вода, служи као јак аргумент онима који тврде да се та риба, ипак, прилагодила новонасталим условима и да се понегде, у одговарајућим условима, током јула и августа измрести у сливу Дунава, где и живи. Толстолобик полно сазрева у четвртој години, када од икре отежале женке полажу и до пола милиона јајашаца, а млађ почиње да узима храну недељу дана после изваљивања, и целог живота ни за длаку не мења начин исхране, без обзира на старост или величину.

олстолобик има високо, масивно тело обложено ситним крљуштима, очи спуштене испод уздужне телесне осовине, широку главу, јаке чеоне кости и нагоре избачену доњу вилицу. Средином беличастог трбуха, од грла до аналног отвора, протеже му се ивични гребен. Бокови толстолобика су сребрнасти или сиви, прошарани смеђикастим или бордо преливима. Леђа су му тамносива, са кратким, уздигнутим перајем. Репно пераје је дубоко урезано и китовски велико, дочим прсна, усмерена уназад, допиру до трбушних. Има крупан и јак скелет, кости му се лако одстрањују, што га чини прихватљивим чак и код оних зановетала који гунђају да не једу рибу „јер има кости”, као да их прасе или пиле немају.



    Кад смо већ код готовљења, ваља рећи да је месо толстолобика неутралног укуса, и зато га је могуће спремати на више начина. Иде у чорбу, праве од њега пљескавице и ћуфте (уз мали додатак јунетине, да боље везује), секу га и на шницле, али изгледа да је најбољи димљен, јер се тако сасвим одстрани мирис траве и устајале воде. Димљење или сушење на сунцу су прастари начини конзервирања рибе, то су знали и древни народи, они из Винче или Лепенског вира. Добро усољено и одимљено на ватри од тврдог дрвета иначе лако кварљиво рибље месо ем се добро чува ем постаје укусније. Толстолобиково месо је посно.   Слично неким морским врстама, посебно плавој риби, богато је „омега 3” масним киселинама па се, будући да је природни регулатор холестерола у крви, препоручује за разне дијете и исхрану болесника.
    Дуго се мислило да толстолобика није могуће спортски ловити, осим случајним закачињањем на удицу која му прође испред носа. Да не помињем и онај крајње нехуман, злочиначки, криминални начин лова звани „грабуљање”, када се рибља тела черече вишеструко спојеним, голим трокукама. Ипак сам га поменуо, осуде ради! Таквим „риболовцима” треба обезбедити пун затворски пансион или вишегодишњи друштвено користан рад на чишћењу река, одржавању обала, спасавању млађи или порибљавању.

онда су, одједном, најпре са риболовних такмичења, почеле да стижу све учесталије пријаве да спортски риболовци, пецајући ситну рибу на осетљив прибор, уз бацање прашкасте, површинске примаме, хватају и крупне толстолобике. То више није могла да буде случајност, па су се на појединим водама, тамо где је толстолобик честа риба, поједини пецароши с временом специјализовали за лов тог тромог, доброћудног, интелигентно опрезног вегетаријанца. Примама ароматизованом микрохраном је обавезна. При бацању треба да ствара облак по висини целог воденог стуба, јер толстолобик узима махом са површине или средине, никада са дна. Пеца се на пловак, што пробранијим прибором, а за мамац се користи влат зелене траве, куглица стиропора, лист детелине (обавезно четворолисне – срећа делује и у води, не само на суву!), потом млад или кувани кукуруз, кукурузна свила, парченце воденог биља узетог с терена на којем ловимо… Толостолобика је – пазите сад! – могуће ловити и на празну удицу, односно на систем с технопланктонском таблетом (привучен њеним мирисом толстолобик једноставно усиса ситну, неприметну кукицу). Свитање и сумрак су, како то често бива и са другим врстама риба, најбоље доба дана и за лов Станлија.
    Ни ситније удице, ни крупније рибе!
    Амур (лат. Ctenopharyngodon idella ) и толстолобик живе у симбиози воденог биосистема. Док толстолобик искључиво филтрира фитопланктон, амур се храни вишим воденим биљем, трском, сочивицом, рашком, рогозом, жабокречином, а једе и траву и детелину коју му бацају у рибњацима. У њима зна да напредује и без посебне прихране, прождирући оно што му се од биља нађе надохват њушке. На измету амура, који садржи велики проценат целулозе, развијају се једноћелијске алге којима се толстолобик храни. И толстолобик и амур свакодневно поједу готово онолико планктона, односно воденог биља колико су тешки, могло би се рећи да су водене машине за преживање.
Амур се у Кини узгаја неколико хиљада година, и тамо је врло цењена риба, дочим је код нас углавном замена за шарана – кад нема шарана, добар је и амур. Он и јесте риба из шаранске породице, али са ћудима дошљака, јер у свом генетском запису чува навике из азијске прапостојбине, где живи у великим водотоцима Амура, Усурија, Жуте и Црвене реке. У својим горњим токовима те реке имају особине планинских брзица са високим падом, да би се, преласком у ниже регије, разливале и плавиле велика подручја. Код нас амур много више воли стајаћице, богате воденим биљем, а у рекама се среће спорадично. Изгледа да се и он, као и толстолобик, периодично, не сваке године, него само кад му услови одговарају, мрести у Дунаву. Зими се кртожи, његов метаболички календар близак је шаранском.

пак, амур много више личи на клена него на шарана. На први поглед, учиниће вам се да је неко десетоструко увећао кефала, како клена зову Бугари. Амур, тај рибљи Олио, складно је грађена риба. Леђа су му сивозелена или зеленкаста, заобљени бокови браонкасти или загасито тамни, трбух светао, перајни систем сив и добро развијен, што га чини изузетно снажним. Има издужено, мишићаво, вретенасто тело налик торпеду, обложено крупним крљуштима, пропорционално малу главу тврдог, изражено високог чела и мала, шиљата уста са снажним чељустима, прилагођеним кидању воденог биља. Уколико се примирите у чамцу, можете на некој подесној води видети како амур откида и потапа парче трске или неке друге водене биљке.
   У европским водама амур полно сазрева у трећој или четвртој години, обично када пребаци три килограма. Женке, у зависности од величине, полажу од 30.000 до 800.000 јајашца у бржим, кисеоником богатијим деловима реке. Излегла млађ се у раној фази храни планктоном и ситнијим воденим растињем, да би касније у потпуности прешла на крупније биље. Млади амур брзо добија на тежини, издужује се и поприма робустан облик, али захваљујући вегетаријанству нема масне наслаге какве срећемо код товљених шарана и других риба из те фамилије. У околностима вештачког узгоја млађ амура је у првој и другој години тешка за одржавање. Јаки мразеви, оплићале воде или најмања физичка оштећења доносе масован помор, али потом тај посао постаје све лакши, јер је амур, с азијским имуним системом, отпоран на заразе и болести шарана и других риба. У време двогодишњег развоја млађи хране га брашњастим смесама и врло ситно сецканом зеленом масом која се одлаже у подводне хранилице или расипа по воденој површини. У трећој години амур прелази на исхрану биљем из рибњака и језера, где га држе и ради узгоја и ради тога што брсти биље, спречавајући њено претерано ширење и обрастање дна.
    Месо амура је такође посно, дијетално. Припрема се слично толстолобику. Али, док је за толстолобика потребан нарочит поступак примаме и лова, амур се спортски пеца исто као и шаран, и чешће је колатерални улов шаранџија него циљано тражена риба. Могуће га је пецати и на пловак, на удице намамчене травом, кукурузом или комадићима младе, сочне зелене трске, премда је код нас уобичајен лов на дубинку, на храњеним местима, с истим мамцима на које се лови шаран (ваљак од кукурузног брашна, кувани кукуруз, „боили” куглице).  Ухваћен, амур се снажно отима, али нема лукавство и сналажљивост речног лисца, већ после два или три жустра бега изгуби снагу и лако га је привући до мередова. Да се не би праћакао, поклопите му очи руком и размислите шта ћете с њим, назад у воду или у котлић.
    Ни у једном случају нећете погрешити.



Аутор: 
Михајло Пантић
број: