3320 25. 9. 2015.
Трагедија брода „Ниш”
ТИТАНИК
Све се збило у трептају ока. Ветар олујне снаге устремио се на лађу која је превозила путнике од Београда ка Земуну. Ни шездесет година касније не зна се тачан број страдалих...
рама српског „Титаника”, како су овај брод називали ретки преживели бродоломници, започела је у 13 сати и 7 минута 9. септембра 1952. године, када је брод на редовној путничкој линији од Београда до Земуна испловио са Савског пристаништа, а завршила се десетак минута касније, код Великог ратног острва, на самом ушћу Дунавског рукавца, где га је олујни ветар преврнуо и гурнуо у речни муљ, 14 метара испод површине.Несрећу је преживело тридесетак путника, међу којима и три члана посаде, али се тачан број страдалих вероватно никада неће сазнати, баш као ни податак колико је у том тренутку било људи на броду чији је максимални капацитет био 60 особа. Познато је једино да је тог кобног дана „Ниш” превозио најмање два и по пута више путника.
– Потонуће брода „Ниш” уистину је био сплет невероватних, несрећних околности, које су се поклопиле у свом најгорем, трагичном низу – сећа се Бранко Најхолд, хроничар Земуна и добар познавалац догађаја који је завио у црно делове града с обе стране реке. – Да тих дана није обнављан Савски мост, да на броду парна машина није замењена дизел мотором, да се капетан придржавао возног реда и сачекао са испловљавањем, да радници пре тога нису багерима продубљавали дно у рукавцу Дунава, да Београд баш тог дана није захватила незапамћена олуја, да се ветар није подигао баш у тренутку када је „Ниш” зашао у рукавац, да је било мање путника... Да је ишта од тога било другачије, несрећа се, вероватно, не би ни догодила.
Удари на ушћу
Почетком септембра 1952. године Савски мост је био затворен за саобраћај због обнове, па се у Земун из Београда и натраг ишло бродом или аутобусима који су долазили до моста, а путници су га затим прелазили пешице. Међутим, тога дана мост је био затворен и за пешаке, па је путницима преостао једино бродски превоз. Речни саобраћај су тада обављали бродови „Загреб” и „Ниш”, капацитета до 60 путника, који су тих дана, због отежаног друмског саобраћаја, превозили знатно већи број путника од дозвољеног.
– Видећи да се спрема невреме, а и да не би још више оптеретио већ препун брод путницима који су и даље пристизали, капетан „Ниша” Фердинанд Нобило одлучио је да крене за Земун пре одређеног времена, за шта је добио и одобрење надлежног службеника београдске Капетаније – каже Најхолд. – Међутим, да је мало сачекао, односно да се придржавао возног реда, видео би олују и вероватно не би ни испловио док она не прође. Нажалост, то није била и једина лоша околност.
Непосредно пре тога парна машина у броду замењена је новим, знатно лакшим дизел-мотором, иако су искусни морнари још тада тврдили да ће лађа, уколико се не угради додатно оптерећење, бити знатно нестабилнија, поготову у случају већег броја путника. Нажалост, на ова упозорења нико од надлежних није реаговао.
– Било како било, „Ниш” је из београдског пристаништа испловио у 13 сати и 7 минута, али га је већ код Великог ратног острва, код ушћа рукавца Дунава у Саву, захватила олуја с кишом, градом и ветром који је дувао брзином већом од 100 километара на сат – сећа се Најхолд. – Један снажан талас га је нагнуо, па крманош Јован Гвоздић није успео да окрене прамац ка ветру, нити да брод приближи обали, како је гласила капетанова команда. Нови удар ветра преврнуо је брод у 13 сати и 12 минута, а само три минута касније завршио је на дну реке.
Лађари и рибари, али и неки грађани који су се задесили у том часу на београдском пристаништу, похитали су да помогну дављеницима, али је олуја отежавала спасавање. Спасло се само тридесетак путника и чланова посаде, док су сви други нашли смрт у таласима. У првим извештајима саопштено је да су се удавиле 104 особе, а касније је тај број повећан на 126. Ипак, званичан податак о броју жртава никада није саопштен.
Гробница у потпалубљу
Један од ретких преживелих био је и Михаило Гркинић, пензионисани професор географије Земунске гимназије, који је тада био бруцош Природно-математичког факултета. Затекли смо га у породичној кућу у Земуну и, премда је прошло пуних шест деценија, и данас се сећа сваког детаља несреће.
Преживео катастрофу: Михаило Гркинић (доле десно) са сатом који је стао у време несреће
и цртеж настао одмах после ње
– Ништа тог јутра није наговештавало трагедију – каже Гркинић, који се на брод укрцао међу последњима што му је, по свему судећи, и спасло живот. – Освануо је диван, сунчан дан, а ја сам отишао за Београд да бих решио нека студентска питања. Око поднева почело је да се облачи, а брод се већ одвојио од пристана када сам успео да се закачим на њега. Сећам се, једној пријатељици сам причао да сам уписао метеорологију, а она ме је, у том тренутку, питала какво ће бити време. Погледао сам у правцу Земуну и видео салауку како се подиже. Више у шали него у збиљи, рекао сам: „Биће тумбања!” Нажалост, било је горе него што сам могао и да замислим. Само што је брод кренуо низ Саву, Београд је захватило незапамћено невреме. Почео је да дува јак ветар, а небо се отворило. Због јаке кише, праћене градом, већина путника сишла је с палубе у утробу брода, у доњи салон. Међу њима и Гркинић, који је због велике гужве стигао само до врата. Када се брод нагнуо и почео да тоне, излетео је напоље. Пре него што је схватио шта се дешава, нашао се у води.
– Био сам добар пливач и нисам се успаничио – сећа се Гркинић. – Имао сам на себи штофане панталоне и летњу кошуљу, на руци сат, а у џепу пенкало, поклон од мајке за положену матуру. Признајем да сам у том тренутку више размишљао о томе како да не изгубим драгу успомену, него како ћу се докопати обале. Око мене је било много људи, неке даске су пловиле, дављеници су се панично хватали за њих, на све стране су пловиле разбацане ствари. Река је врила од удара кише и праћакања немоћних људи, којих је око мене било на десетине. Почео је да пада и страховито велики град, леденице су нам буквално разбијале главу, а спасао ме је нечији шешир који сам нашао у води. Жао ми је што га нисам сачувао за успомену, али и данас имам сат на коме су казаљке остале поклопљене, тачно у тренутку када је брод потонуо.
Упоредо с драмом коју је преживљавао Гркинић, дешавале су се праве појединачне трагедије. Како је већина путника била у салону, чим је брод почео да тоне, капетан Нобило и машиниста Душан Јовановић почели су да разбијају прозоре и да буквално ваде путнике из утробе брода. Путник Живан Миљковић успео је да се извуче из салона и докопа неке даске за коју су се убрзо ухватили и један младић и девојка. Таласи су окретали даску која их је ударала по телу и глави, и девојка није издржала. Обале су се докопали само Миљковић и тај младић.
– Једна друга девојка успела је да исплива, али је само минут касније, на обали, напрасно преминула – прича нам Бранко Најхолд. – Један мајор је пливајући једном руком спасао дете за које је тек на обали утврдио да је туђе, његово се утопило заједно с мајком. Земунац Драгољуб Јовановић је тога јутра сазнао да је постао отац, па је отишао у Београд да купи поклоне, али никада није успео да их уручи, нити да види новорођенче. Марија Димитријевић се утопила заједно с две малолетне кћерке, док је трећа девојчица избегла злу коб: мајка ју је поверила једној познаници коју је замолила да је превезе у Земун следећим бродом. Ученицу Велинку Вучковић је греда, за коју се ухватила у води, ударила у главу па се онесвестила, али су је касније спасли рибари који су притекли у помоћ дављеницима.
Звона у тишини
Београђанин Љубиша Петровић, иако није знао да плива, успео је да се одржи на води све док нису стигли спасиоци у чамцу. Земунски занатлија Раде Рашљанин, иако је био одличан пливач, удавио се јер није успео да се у општој паници извуче из бродског салона.
– У мноштву невероватних прича, једна је, можда, била и најчуднија – сећа се Најхолд. – Професорку земунске гимназије Емилију Катић спасао је један ученик да би га она непуну годину касније оборила на годину! Тај момак био је Благоје Цветковић, који је касније ипак успео да заврши гимназију, па чак и да постане инжењер да би се по пензионисању вратио у родно село Шумане код Лесковца.
Остало је забележено да су се многи непливачи спасли, али и многи пливачи удавили, сви они који нису успели да напусте утробу брода. Бродоломнике је спасавало десетак чамаца који су са обале одмах похитали у помоћ, али је само у бродском салону нађено 56 лешева утопљеника. Међу њима и три члана посаде: крмар Фрања Јаворан, машиниста Јован Гвоздић и морнар Бора Кекић.
Знатно више него током саме несреће, размере трагедије Михаило Гркинић је схватио касније, на дан масовне сахране у Земуну и Београду, када су одјекнула сва црквена звона.
– Нису ми дозволили да присуствујем самом чину сахране, али тај звук никада нећу заборавити – прича Гркинић. – Причали су ми да су отворени ковчези били изложени пред обе земунске капеле, да су занатлије затвориле радње, да су кафеџије угасиле музику, а на последњи испраћај сјатило се више од 10.000 људи. Сахрана је било и касније, када су поједини утопљеници накнадно налажени, и увек их је пратила маса света.
Иако су новине нашироко писале о овој несрећи, занимљиво да вест о томе није нашла место на насловним странама „Политике”, „Борбе” и других дневних новина. Можда и зато што је истог дана обележавана десетогодишњица Југословенске ратне морнарице, чијој је прослави присуствовао и сам маршал, Јосип Броз Тито.
Аутор:
Влада Арсић и Бошко Антић
Илустровао:
Драган Максимовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
