Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

ГОРКЕ МИСЛИ ЦАРА-ФИЛОЗОФА


ТЕЛО ЈЕ РЕКА,


Једна арапска пословица каже да људи више личе на своје време него на своје очеве. Ова мудра мисао би у великој мери могла да се примени и на Марка Аурелија, чувеног римског цара и једног од водећих филозофа стоичке школе.

рипадао је породици Анија који су водили порекло из Шпаније и био је син Анија Вера, а, касније, усвојени син цара Антонина Пија (138–161). У младости је стекао сјајно образовање и кретао се у друштву говорника и филозофа. Један од његових учитеља био је Марко Корнелије Фронтон, који је потицао из града Кирте у северној Африци и у своје време био најугледнији и најутицајнији говорник у Риму. Фронтон је био и конзул, а за владавине Марка Аурелија (161-180) царев одан сарадник и пријатељ.
    После смрти цара Антонина Пија, 161. године, на власт је дошао његов усвојеник Марко Аурелије који се одликовао постојаношћу, самодисциплином и потпуном преданошћу државним пословима и дужностима. Скоро читава његова двадесетогодишња владавина била је испуњена ратовима. Тако су ратови на Дунаву, најпре вођени против германских племена Маркомана и Квада, а потом против сарматских Јазига, трајали од 166. до 180. године. Аурелијеви ратови представљени су на рељефу стуба постављеном у Риму. Владавину цара-филозофа обележиле су и неке природне невоље као што су земљотрес у Кизику и Киликији и велика епидемија куге.

                                                  Самоме себи

   Марко Аурелије, последњи значајан представник стоичке школе, износио је филозофске ставове без нарочите крутости и са неком врстом потиштености. Он је у афористичкој форми, на грчком језику, написао спис „Самоме себи (Ta eis eauton)” који се састоји из дванаест књига. Његово дело је нека врста филозофског дневника у којем се веома јасно истичу помирљиве намере његове филозофије, као и тежња ка непрестаном етичком усавршавању. Аурелије свој спис није писао за публику, нити га је састављао по неком реду или систему. Штавише, утисак је да он није ни размишљао о томе да ће једном неко да објави његове филозофске забелешке. У том смислу, дело „Самоме себи” разликује се од „Писама” Плинија Млађег састављаних с намером да буду објављена.
   Језик којим је Марко Аурелије писао свој спис умногоме се приближава једноставном говорном изражавању. У најмању руку постоје два разлога којим могу да се објасне његова сажетост и језгровитост. Први полази од чињенице да је дело настало на царевим ратним походима, у самоћи војних логора, далеко од кућне удобности и спокоја библиотека. Други разлог проистиче из саме ауторове природе: он је био прилично уздржан и није био склон дугим и разливеним наравоученијима.
   У филозофским мислима Марка Аурелија превладава горко поимање стварности и достојанствена помиреност са животним недаћама и коначношћу. Једно од основних полазишта његове филозофије је самоанализа помоћу које би човек требало да нађе пут ка самоусавршавању и да живот води у складу са природним законима.   Отуда се и поруке Марка Аурелија одликују једноставношћу и мудрошћу. Он нас подучава: „Прихвати благостање без поноса и увек буди спреман да га се одрекнеш!”; „Не постати налик свом непријатељу је најбоља освета!” Наравно, потребна је велика снага да се човек издигне изнад људских слабости.
   На самом почетку својих филозофских разматрања Марко Аурелије са племенитом захвалношћу наводи особе које су на њега утицале. Наглашава да је од мајке Домиције наследио једну врсту скромности да живи умереним животом, далеко од живота богаташа. Од Секста из Херонеје у Беотији, стоичког филозофа и одличног пријатеља, усвојио је неусиљено достојанство, затим пажњу и бригу за пријатеље, али и велико стрпљење према неуким и неупућеним људима, односно способност да се сваком прилагоди.



   Александар, поштовалац Платона и царев пријатељ, Марку Аурелију улио је особину да не говори често и без потребе и да ни у писму никада не напише „немам времена”! Од Клаудија Максима, пријатеља и такође стоичког филозофа кога је веома ценио, научио је „да увек, а нарочито за време болести, сачува ведрину духа; да усклади свој карактер оном лепом мешавином љубазности и озбиљног достојанства”.
   Од оца који га је усвојио, цара Антонина Пија, бележи цар филозоф, „наследио сам благост и непоколебљиву постојаност у ставу који би заузео после дужег размишљања... исто и његову љубав према раду и истрајност... али и велико уважавање према знању”.

                                    Вечита успомена, празна реч

   Када говори о смрти, за коју може да се каже да је његова готово опсесивна тема, Марко Аурелије то чини са достојанственом мирноћом. Он доноси својеврсну „дефиницију” људског краја: „Смрт је, као и рођење, тајна природе, као што је рођење спајање елемената, тако је и смрт њихово распадање, али никако није нешто чега би човек морао да се стиди. Она није у супротности са природом бића које је способно да мисли или законима сопствене природе”.
   На другом месту наводи: „Смрт је изједначила Александра Великог и његовог коњушара, јер су обојица примљени натраг у изворну материју космоса, или су се на исти начин распали у атоме”. У размишљања о смрти укључује и себе тако што подсећа: „Колико је само оних који су заједно са мном дошли на овај свет већ нестало”.

-----------------------------------------------------
ИСПРАВНИ НАЧИН ЖИВЉЕЊА

Стоицизам је филозофски правац у старој Грчкој и Риму назван по „шареној дворани (stoa poikile)” у Атини у којој су се одржавала предавања. Учење стоичара је нејединствено и често чак противречно, а његово полазиште је схватање да се човек и свет налазе у сталној напетости која проистиче из њихових различитих суштина. Филозофи стоици верују да је човек једноставно „бачен у свет”, при чему није реч о случајности, већ унапред одређеном месту и улози који су конкретном појединцу намењени у његовом постојању. Из тог разлога човек, наоружан разборитошћу, разумно и без противљења ваља да „прихвати своју судбину”. На том путу најважнија је стоичка етика, односно етика дужности, која подразумева власт разума над страстима.
Уколико се придржава таквог поимања света, човек стиче мудрост која значи неосетљивост (грчки апатхеиа) како у односу на све недаћа које долазе споља, тако и у односу на страсти које вребају изнутра. Зачетник стоицизма био је Зенон из Китиона (336–264. г. пре н. е.), а у најважније представнике убрајају се Сенека (4–65. г. наше ере), Епиктет (50–130) и Марко Аурелије. Када су у питању духовне висине, стоицизам има изразито аристократски карактер, док у друштвеном погледу није правио разлике између људи. Тако је могло да се догоди да је стоик могао да буде било ко на друштвеној лествици. На једној страни, на пример, могао је да буде роб Епиктет, а на другој цар Марко Аурелије. Стоици су сматрали да се сврха филозофског знања налази у самоусавршавању личног живота, а његове идеје водиље су морална разборитост, умереност, храброст и праведност. То је значило да је филозофија постала вештина исправног начина живљења.
--------------------------------------------------

   Цар-филозоф бележи и следеће: „Онај који је некога сахранио, морао је ускоро и сам на то да мисли, а неко је опет сахрањиван одмах после погреба неког другог човека. И све то за врло кратко време. Уопште: треба видети како људске ствари, као све ствари без вредности, трају само један дан: јуче је то била још некаква слуз, а сутра је већ мумија или пепео. Овако кратки размак ваља прелазити онако како то природа захтева, па онда расположено отићи на одмор, као што зрела маслина која отпада са дрвета још у паду благосиља дрво које ју је родило и захваљује му”.
   Марко Аурелије истиче да човек никад не треба да губи из вида чињеницу да је стар и додаје: „Не допуштај, дакле, да ти разум робује. Не дај му да га непријатељски нагони повлаче тамо-амо! А, осим тога, не љути се на своју садашњу судбину и не запомажи над будућом”. А онда, као некакав Дамоклов мач, следи упозорење: „Ближи се време када ћеш све заборавити и кад ће сви заборавити тебе!”.
   Потом цар-филозоф додаје да све брзо пролази: на овом свету људи, а у вечности успомена на њих. Упозорава: „Све брзо пролази и врло брзо о томе говори још само предање. Најзад се потпуно заборави. И то ти говорим о људима који су се дивно истакли међу многим хиљадама људи. А сви остали нестали су и пали у заборав још са својим последњим дахом. Шта је уопште 'вечита успомена'? Само празна реч”.

                                         Буди добар док живиш

   Некад су цареве мисли немилосрдне у својој искрености и истинитости. На пример, Аурелије записује: „Дужина људског живота је само тачка у времену, његово постојање је у непрестаном току, чула су мутна, склоп читавог тела подлеже распадању и трулежи, душа је чигра, судбина је загонетна, наш глас сумњив. Једном речју, све што сачињава тело, река је, а што је у вези са душом, сан и дим”.
   То што је смрт човека потпуно извесна и неумитна никако не значи да је живот бесмислен, па Аурелије препоручује: „Не треба стално мислити на то како је живот из дана у дан све краћи и да нам од њега преостаје све мањи део...”; „Немој радити тако као да ћеш живети десет хиљада година. Смрт је већ над тобом. Буди добар док живиш, док можеш”.
   Онда износи и једну трезвену, али људском уму ипак непријатну истину: „Чак и да се твоје срце распрсне, у свету ће живот тећи баш као и увек даље својим током”. На другом месту бележи: „Када би ти неки бог рекао да ћеш умрети сутра, а најкасније прекосутра, теби, ако ниси сасвим безвредан, неће бити тако важно да ли ће то бити већ сутра или тек прексутра – пошто је разлика сасвим мала – па нека ти онда буде јасно и то да нема велике разлике ни у томе да ли ћеш умрети кроз сто година или сутра”.
   Учени император, из чијих речи провејава метафизичка студен, ипак се не либи ни да изнесе и савет: „Суштина савршеног карактера састоји се у томе да сваки дан проведе као последњи, да не бесни, да није укочен и да се не претвара”.
   Никако не треба заборавити ни околност да је Марко Аурелије живео и писао у раздобљу опадања Римског царства. Отуда се, између осталог, у његовим опорим размишљањима о покварености и таштини света, као и о пролазности и кратком трајању људског живота, испољавају начела фатализма својствена како за ту историјску епоху, тако у извесном смислу и за стоичку римску филозофију у целини.

                                                    Стена у мору

   Марко Аурелије придржавао се једног од основних постулата стоичког учења да се до добробити у овом животу долази послушношћу према природи и потискивањем унутрашњих страсти. Он заправо користи класичну формулу стоицизма – „живот у складу са природом”.
Цар-филозоф био је велики поборник самопосматрачке методе, те у том смеру иду нека од његових размишљања: „Погледај у себе. Ту ћеш наћи извор Добра које ће увек потећи ако си спреман да копаш довољно дубоко.”; „Људи траже места у селу, на мору, у брдима, да би се у њих повукли. И ти си навикао да имаш такве жеље. А свака таква тежња је у највећој мери детињаста, јер је с друге стране, ипак, могуће да се човек, ако само хоће, у свако доба повуче у самога себе.”



   За неке од његових савета слободно може да се каже да су „ванвременски” и да важе за људе свих историјских епоха. „Немој се одвише гордити!”; „Ако претрпиш неуспех, мораш свој посао поново да почнеш!”; „Најбољи начин освете да не узвраћаш истом мером!”; „Чувај се да према нечовеку не поступаш онако како он поступа према човеку!”; „Оно што је ван домета мојих мисли, то се њих уопште и не тиче. Научи да схватиш то, па ћеш бити на правом путу. Моћи ћеш да почнеш нови живот.”; „Ма шта ти се десило, сети се људи којима се догодило то исто и који су се због тога љутили, запрепашћивали и гунђали. Па где су сада ти људи? Нигде. И онда? Хоћеш ли да чиниш то исто?”; „Треба искоренити уображеност. Спречити нагоне. Угушити прохтеве. Задржати разум у својој власти.”; „Престани да причаш о томе каква би требало да буде добра особа, и једноставно буди та особа.” „Буди као стена о коју се таласи непрестано ломе. Она стоји непокретна, а море које око ње бесни постепено се смирује. Никада немој рећи 'Тешко мени јаднику кад је то морало да ми се деси!' Него: 'Благо мени што живим безбрижно, што ме садашњи положај није срушио и што се не бојим будућности, иако ми се то десило'.”
   Цар-филозоф је нарочито истрајавао на томе да се увек остане узвишено скроман, па тако као завет оставља и мисао: „Ако си учинио нешто добро или је неко други нешто добро од тебе примио, зашто као будале тражиш нешто треће, наиме, зашто хоћеш да људи виде како си учинио добро дело, или чак тежиш да ти се оно врати?”

                                                   * * *
   Занимљива је била и каснија судбина списа „Самоме себи”. Дело цара Марка Аурелија није привлачило пажњу до друге половине 4. века. Тада је умногоме утицао на Светог Августина, најзначајнијег црквеног латинског писца, који је саставио познати спис „Разговори са самим собом”. Уопште, сматра се да је стоицизам био један од филозофских праваца који су ушли у учење хришћана.
   После првих деценија 5. века забелешке цара-стоика биле су заборављене за више столећа. Изнова су, као дело утехе и поуке, постала омиљена тек 1558. године, када су први пут штампана, а та омиљеност, због царевих једноставних, али и универзалних порука, не јењава ни у наше време.



Аутор: 
Радивој Радић
Илустровао: 
Горан Горски
број: