3320 25. 9. 2015.
Београд кога више нема
ТАМНА СТРАНА
Крајем 19. века у Србији трошило се девет пута више на апшенике него на ђаке
прологу култног филма Слободана Шијана „Давитељ против давитеља” (ако случајно постоји неко ко је пропустио ово ремек-дело црног хумора, под хитно да исправља) набрајају се достигнућа Београда осамдесетих година 20. века, која би требало да га учине метрополом. Уз број становника, превоз, никад завршен метро, посебно се истиче да један велики град метрополом чини хроника криминала. А стотинак година пре свих рашомонаца, егзибициониста, Шијака и лифтаџија, београдска полиција носила се са убицама, кесарошима, силоватељима. Таса Миленковић, први српски школовани полицајац, човек који је српску и београдску полицију устројио по моделу који је видео и изучавао у полицијама Беча, Берлина и осталих европских престоница, држао се мишљења да су бројеви увек најпоузданији сведоци, па је водио врло тачну статистику за крај 19. века у Београду. Тако је по броју злочина београдске квартове рангирао овако: 1. Варошки, 2. Теразијски, 3. Врачарски, 4. Савамалски, 5. Дорћолски.
Рецепт за белај
Крађе су биле најчешће у густо насељеним квартовима, а најопасније и са највећом штетом у кварту Варошком, Теразијском и Савамалском. Лажне исправе појављивале су се готово искључиво у Варошком, а никако или врло ретко на Палилули. Разлог овоме било је што су се ту налазиле управе, предузећа, трговци. Силовања су се најчешће дешавала у Врачарском, Палилулском и Савамалском кварту, а у Савамали се јављало и скотолоштво (инцест).
Такође, у Савамали је било највише тешких телесних повреда. Број је страховито растао, па се дешавало да окружни лекар не може да стигне да прегледа све испребијане људе. Број повреда је растао како је растао број кафана, пошто се пијани људи далеко лакше одлучују на бој. А у боју није бивало паузе! Није сванула ни недеља ни црвено слово а да пандури нису доводили или налазили около по буџацима људе разбијених глава, истераних очију, пребијених руку и ногу, што је био потпуно уобичајен призор на који нико није обраћао превише пажње. А тукло се будзашто, и тукло се душмански. Ракија и пргавост, рецепт за белај.
Овако су изгледали први српски полицајци
Пожари и паљевине дешавали су се у густо насељеном Варошком и Теразијском кварту, где су куће сабијене једна уз другу, у градњи се доста користило дрво, па је штета неретко била потпуна.
Убиства су била посебност Врачара, а нарочито око Енглезовог мајура (Макензијево имање, на потезу од данашње Славије према Црвеном крсту), који је тада био далека периферија, зарасла у шикару. Због удаљености и неприступачног терена, свако мало дешавало се да осване неки леш, а неславан рекорд је седам убистава за непуна два месеца. Прво је убијен један чиновник, па један трговац из Лесковца. За њима сакаџија, па неки Италијан. Нађена су и тела две жене и једног инжењера.
Сва убиства извршена су ножем, мучки, а сви несрећници уредно су и опљачкани, што ће рећи да се радило о убиствима из користољубља. Такође, сва убиства извршена су у близини, највише неколико стотина метара једно од другог.
Неколико дана Тасини инспектори правили су заседе, верали се по дрвећу, крили у шикарама, све без успеха. Онда су се досетили да двојицу најснажнијих пандура преруше у трговце и, уз неприметну пратњу, пошаљу пут Енглезовца. Успут су свраћали у кафане, разметали се новцем, правили се пијани, само да би привукли пажњу. У томе су и успели, па их је на очекиваном месту напала банда, с којом су се уз појачање лако изборили. Неколико бандита платило је главом на лицу места, у борби, док су остали похапшени. Признали су убиства и осуђени су на смрт.
Ипак, највећу довитљивост показивали су и свакодневно доказивали кесароши.
Дикенсовске банде
Београд, као престоница Краљевине Србије, као магнет је привлачио научнике, песнике, трговце, умне људе. Како светлости не бива без таме, тако је, ако не и јаче, привлачио и лопове, скитнице, преваранте свих фела и боја. Тако је у Београду крајем 19. века деловало шездесетак кесароша, који су тумарали по граду, варали народ, секли кесе, повремено одлазили на робију, и с ње се враћали као из школе, још вештији, наоружани новим знањима и вештинама.
Чувени су били Чивутин Лаза, Мита Лорд, Жикица Смедеревац, Гајтан Паша, Стева Калуђер и многи други. Углавном се радило о „малодобној” деци, односно деци од 10 до 18 година, која су из неког разлога остајала без родитеља, бежала од кућа, из унутрашњости само њима знаним путевима доспевала у велики град. Ту су скитали по улицама, просили, повремено би украли нешто од хране, да би се на крају удруживали у оно што су звали „дружине”, односно банде кесароша.
Први униформисани полицајци
Обично би им се придружио и неки калфа или шегрт, одбегао од газде због какве ситне крађе, који би убрзо постајао вођа банде, пошто је по природи ствари био најстарији и најјачи. Баш као што је Дикенс описао банде у „Оливеру Твисту”.
Ове дружине радиле су тако што су се увлачиле у гомиле света на парадама, вашарима, саборима, у позориштима или циркусима. Када би одабрали жртву, прво би му неопажено опипали, па претресли џепове, или одсецали кесу с врата. Њихови подухвати често су смелошћу и довитљивошћу изазивали дивљење чак и код полиције, која се носила с њима како је знала и умела. Тако је уведен и обичај да се два-три дана пре неке свечаности на којој ће бити велики број људи покупе и позатварају сви познати кесароши, који се држе у апсу док не прође гужва, па се после протерују из града. Оно што ће неколико деценија касније бити познато као „превентивно привођење” на „информативни разговор”, у доба дочека највећег сина наших народа и народности.
Кесароши су у гужви тражили наивне сељаке, који би дотерали робу да продају у граду, трговце из унутрашњости, који су долазили да купе робу за своје радње, и зато били пуни пара. Тако је неком газда Жики из Пожаревца, који је у кафани чекао партнера за трговину, пришао лепо обучен младић који је тврдио да се познају. Чашћавао је Жику пивом, причао како му је теча окружни начелник у Пожаревцу, и на крају га убеђивао да оду у позориште, као стари познаници. После много тура и убеђивања, Жика пристане, јер, забога, не иде се сваки дан с начелниковим рођаком, може да ваља за нешто.
Дрека до неба
Док је мучени Жика куповао карте, направи се гужва и гунгула, неко га гурне, он полети ка огради и, да се не би разбио о њу, ухвати се са обе руке. Када је после тога покушао да опипа кесу, није је било, а ни начелниковог сестрића. Оно што Жика није знао јесте да су гужву направили кесароши, који су били свуда око њега, а „познаник” му је само олакшао терет и изгубио се са 120 златника, огромном сумом за то време.
Кесароши су махом били писмени, а измислили су и свој језик - шатровачки, како би по природи посла могли да се споразумевају, а да их околина не разуме. Ту су били и знакови, којима би се споразумевали пред иследницима. О намазаности говори и анегдота када су неки професори дошли у полицију да упознају ову децу. Како су их извели из апса, сви намах ударе у плач, кукњаву како су невини, како их полиција прогони за бадава, како немају никог свог, како би радили, ал’ им не дају... Дрека до неба, суза сузу стиже, а замало да им се придруже и ганута господа професори. То је трајало док их иследник није упитао како су дрпили сат господину том и том. Плач одмах преста, ударише у смех и објашњавање, а господа не могу да верују. При том, један је успео да опипа џепове гос’н професора и узме му сат, који је уредно вратио.
Њихов занат могао је да потраје само док су млади и брзи. Када пређу тридесету, бавили су се јатаковањем, или у горим случајевима пљачкама и убиствима. Зато није била реткост да остарели кесароши каријеру заврше везани за стуб пред стрељачким водом.
По записима Тасе Миленковића, у Београду крајем 19. века, апсане су биле препуне, бурдељи су били препуни, робијашнице су биле препуне. У школама је било 2900 ђака, на 3400 апшеника. Девет пута више се трошило на апшенике него на ђаке. Као и увек, лечи се последица, не узрок, а познато је да „што више школованих – мање апшених”.
Аутор:
Немања Баћковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
