3320 25. 9. 2015.
Музичарска завист
ТАКТОВИ ЗА
Многи уметници су ташти и није им свеједно када неког другог јавност слави као генијалног, премда је ту понекад речи и о склоности ка оговарању...
овек осећа завист када процени да је неко други, сасвим незаслужено, ипак добио нешто или, пак, био у нечему успешан, а завидљивац на то – наводно – полаже веће право. Песник Јован Дучић сматрао је да је завист урођена човекова особина, те да је само питање како је одређена особа обуздава, скрива, односно – показује. Жеља за нечим што други поседује не мора увек да буде видљива, премда, уколико боље погледамо, можемо да уочимо бледило лица („побелео од зависти” или „позеленео од зависти или пакости”). Неко може да разрогачи очи, а можда и да стисне усне. Када се завидљивац одлучи да речима изрази своје осећање, тада – суочен с туђим успехом – омаловажава тај успех, али често и ту другу особу као личност. И уопште нема везе да ли завидљивац познаје особу којој завиди! Ни време није важан чинилац! Понеки људи завиде и особама које су живеле неколико стотина година раније. 
Познато је да су музичари посебно завидљиви. Вероватно зато што је таштина и жеља за признањима јавности код једног дела уметника, овога пута композитора, посебно изражена. Осим великих пријатељстава, историја музике памти и многобројна неукусна оговарања и супарништва која су се граничила с комичним! Ево неких примера.На сам помен имена Ђоакина Росинија (1792–1868), Лудвиг ван Бетовен (1770–1827) добио би напад беса. Посебно, уколико би му неко поменуо оперу „Севиљски берберин”. Ни Росини није волео Бетовенову музику, сматрајући је неприродном, пуном застрањивања и неуједначеном. О Вагнеру је говорио следеће: „Има сјајних тренутака, али и ужасних часова!”
За или против клавира?
Георг Фридрих Хендл (1685–1759) у више наврата истицао је да би његов кувар, у кога је по свој прилици имао велико поверење, писао бољу музику од Кристофа Вилибалда Глука (1717–1787)! Морис Равел (1875–1937), француски композитор, тврдио је да је Јоханес Брамс (1833-1897) написао свој Други концерт за клавир и оркестар не за клавир, већ против клавира! С друге стране, Игор Стравински (1882–1971) истицао је, тобоже хвалећи Равела, да овај пише као „швајцарски сат”! Баш „диван” комплимент за једног ствараоца.
Николај Римски Корсаков (1844–1908) није имао речи хвале ни за кога. Никоме од колега, па и најближих пријатеља, није се обраћао са „ти”. Свима је персирао. Највише је ипак мрзео Вагнерову музику, тврдећи да је немачки композитор увео музику у ћорсокак из којег никада неће изаћи. Клод Дебиси је за њега био декадентни и бестидни човек. Рихарда Штрауса описао је као неваспитаног и неотесаног.
Јозеф Други Хабзбуршки организовао је клавирско надметање између Моцарта (1756–1791) и Муција Клементија (1752–1832). Италијан је у своје време био једини могући супарник младог музичара из Салцбурга.
Моцарт је по завршетку надметања похвалио Клементија, нагласивши како ипак нема ни трунке укуса, а камоли осећања. Венецијанац, композитор Бенедето Марчело (1686–1739) завидео је суграђанину Антонију Вивалдију (1678–1741). Када је 1720. године у Венецији објављен памфлет (наравно, непотписан) који је најгорим речима говорио о оперско-концертним приликама везаним за деловање свештеника-композитора Вивалдија, Марчело је био одмах препознат. Као да се потписао! Вивалди је био његова несумњива мета. Замерао му је све. Од тога што не држи мисе (Вивалди је патио од астме и није могао да дође до даха), до тога што се заљубљивао у своје ученице и сараднице певачице.Надобудна осредњост!
Премда их је делила значајна временска удаљеност, Вивалдија није могао да смисли ни Стравински коме је, иначе, мало ко био по укусу. Говорио је да „Црвени свештеник” (како су звали Вивалдија) није написао неколико стотина концерата, већ само један, али је то поновио неколико стотина пута! Петар Иљич Чајковски (1840–1893) тврдио је да може одмах да заспи чим зачује прве тактове музике Рихарда Вагнера (1813–1883), а за Брамса је написао: „Раздражује ме његова надобудна осредњост коју сви препознају као генијалност!” Признавао је да Бетовена некако може да поднесе, али да његову музику нимало не воли.Јоханес Брамс био је познат као свађалица и особа која не остаје никоме дужна. Када је у Хамбургу на концерту чуо Пету симфонију Чајковског, позвао је на ручак композитора да би му у лице сасуо читав низ увреда и објаснио колико његово дело није вредно ни по’ луле дувана! Брамс је ипак највише мрзео Антона Брукнера (1824–1896), пишући да овај болује од „симфонијске болести”, да су његова дела заснована на блефу који ће за неколико година бити раскринкан, па тако и композитор заборављен.
Клод Дебиси (1862–1918) није ценио такорећи ниједног јединог композитора изузев Јохана Себастијана Баха (1685–1750) и Ерика Сатија (1866–1925). О Бетовену је говорио све најгоре, а Чајковског није хтео ни да слуша! Осветио му се Камиј Сен-Санс, композитор „Карневала животиња”. На питање шта ради, Сен-Санс (1835–1921), познат као пијаниста, оргуљаш, научник и шта све не, одговорио је уз враголаст осмех: „Шта радим? Оговарам Дебисија по целом Паризу!”
Аутор:
М. Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
