3320 25. 9. 2015.
Небо без граница
ТАКОВСКИ КРСТ
У историји српског ваздухопловства посебно место заузимају пилоти који су после априла 1941. године наставили борбу у Британском ратном ваздухопловству. Ово је прича о њима
Капетан Живота Бошковић у кабини „спитфајера МК IX ц”, с механичарима, аеродром Бу Амуд 1944. године
ош за време рата, назирући скори слом, један број пилота усмерио је своје машине ка Грчкој, где се енглески експедициони корпус још борио с Немцима. После пропасти Грчке, ови људи пребачени су на Блиски исток, где им се убрзо придружила и група која је с неколико бомбардера „савоја маркети 79” пребегла у Молдавију, на подручје СССР. После напада Немачке на СССР, Совјети ове пилоте стављају на воз и шаљу у Каиро. Занимљиво је да је пре тога совјетска тајна служба НКВД заврбовала петорицу пилота из групе, који су имали задатак да у случају склапања сепаратног мира између Енглеске и Немачке украду најмодерније британске ловце и њима пребегну у СССР. Тај податак довољно говори о неповерењу између принудних савезника. Тако се у Каиру, почетком августа 1941, нашла група војника окупљених око краља и владе у изгнанству. Већину чине ваздухопловци, а међу њима 130 пилота вољних и спремних да у Британском ратном ваздухопловству наставе борбу. Ова група углавном се састојала од Срба и Словенаца, будући да су хрватски пилоти углавном отишли у Зракопловство НДХ, да би неки касније прешли у партизанско ваздухопловство.
Освежавање технике летења
Ипак, то није ишло тако лако. Једна тешкоћа био је енглески језик, којим се служио мали део људства. Друга и највећа био је велики технолошки јаз, као и двогодишње ратно искуство које су имали британски пилоти. Зато је укључивање у оперативне јединице ишло врло споро, а и тада по опробаном британском рецепту. Наиме, правило је било да сви страни пилоти морају да „освеже” технику пилотирања у школама и на курсевима, а потом неко време стажирају у јединицама за подршку авиона АДУ (Air Delivery Unit), које су у ваздушним конвојима прелетале авионе са запада Африке према Египту, Далеком истоку и СССР. Вишедневним летењем у овим конвојима добијали су се неопходни сати налета и рутина у летењу на савременим авионима. Ту су пилоти имали прилику да се сретну с ловачким авионима „спитфајер”.
Први је био искусни морнарички пилот и пилот ловац, поручник бојног брода Август Грошељ, у Првој тренажној ескадрили Британског ратног ваздухопловства. Одмах за њим ишао је наредник Александар Ценић који је после кратког задржавања у АДУ прешао у 73. ескадрилу, где је летео на „спитфајеру” и тиме постао први југословенски пилот у борбеним летовима на овој машини, а уједно и први коме се пружила прилика за лет над отаџбином, будући да је почетком 1944. године тринаест пута учествовао у борбама над Југославијом. После две-три успешне туре у АДУ, пилоти предвиђени за борбене задатке пребацивани су у 71. оперативно-тренажну јединицу, где су увежбавали тактику и гађање на авиону којим ће летети у борби.
Први оспособљени пилоти распоређени су јула 1943. године у 123. ескадрилу која је била смештена на полуострву Киренаика у Либији. Ова ескадрила извршавала је патролне задатке изнад Средоземља, а због заштите водених путева између Египта и јужне Италије. Јединица се углавном састојала од „харикена”, уз понеки „спитфајер”, на којима су Југословени летели као на обуци, будући да су врло брзо сви прекомандовани у 94. ескадрилу.
Први сукоб
Југословенска избегличка влада у Лондону, надајући се скором искрцавању савезника на Балкан, у првој половини 1943. године склапа споразум о укључивању југословенских јединица у борбе за ослобођење. Део овог споразума је и одлука да се југословенски пилоти групишу у 94. ескадрилу, где је убрзо успостављен посебан „Б” флајт, попуњен само припадницима Југословенског краљевског ваздухопловства. Деведесет четврта ескадрила оперисала је у саставу 212. групе из база око Тобрука, у Либији, на задацима заштите бродова у овом делу Средоземља.
Пошто је „спитфајера” било мало на целом подручју Средоземља, ескадрила је била опремљена застарелим „харикенима МК II ц”. Ови авиони нису били погодни за офанзивне задатке, што се видело одмах по једином таквом покушају против циљева на Криту, који се окончао трагично по пилоте Берана и Матејића и једног Британца.
--------------------------------
Типична британска ескадрила у Другом светском рату бројала је 22 пилота, 16 борбених авиона с још два помоћна апарата. Ова потпуно самостална јединица подељена је на два „флајта” означена словима А и Б.
----------------------------------
Тек почетком 1944. године, када су се прилике на фронту у Италији стабилизовале, дошло је до промене. Тако је до 9. марта пун састав ескадриле бројао шест „спитфајера МК IX” и десет „МК V ц”. Посебна част указана је ескадрили наредбом да на авионима, поред ознака Британског ратног ваздухопловства, може да буде истакнут и симбол Југословенског краљевског ваздухопловства – Таковски крст. Иако мајушна ознака, испод издувника на носу авиона, имала је велики значај за морал пилота.
Управо када су сви с великим жаром очекивали борбене задатке, јавили су се одјеци конференције у Техерану, на којој су Стаљин, Черчил и Рузвелт одлучили да подрже Народноослободилачку војску Југославије, под командом Јосипа Броза Тита. Комунисти у јединицама на Блиском истоку почели су да дижу главу, па је иста она подела која је потресла Србију 1941. године пренета и међу ваздухопловце на северу Африке.
Први сукоб догодио се 6. фебруара, да би политичка замешатељства достигла врхунац 28. марта 1944. године. Појавила се група побуњеника с партизанским обележјима на капама и одбила наређења британског команданта Фоскета. Због тога су из јединице удаљена 73 припадника, већином из техничке службе. Одзив међу пилотима и официрима био је слаб, само су три официра отишла с побуњеницима. Највећа невоља била је у обичају Британског ваздухопловства да механичари, а не пилоти, задужују авионе, али то је некако превазиђено. Иако се Британско ваздухопловство трудило да се искључи из тих догађаја, убрзо је, сходно британској политици, било уплетено до гуше и одлучено је да се састави 352. југословенска ескадрила, искључиво од припадника НОВЈ. Ово је оставило горак укус пилотима оданим заклетви датој краљу и отаџбини.
Амблем југословенске 94. ескадриле
Тек када су се мало рашчистиле прилике, 94. ескадрила могла је да узме учешће у офанзивном задатку под кодним именом „Цепелин”, где је било предвиђено да „спитфајерима МК IX” даје ловачку заштиту суседним јужноафричким и британским бомбардерским ескадрилама у нападима на Крит.
Појава „спитфајера” над Критом утицала је на борбени морал Немаца. Често се на немачкој таласној дужини радија могло чути упозорење авионима у ваздуху: „Ахтунг! Ахтунг! Шпитфојер!” И поред узастопних напада на луке и аеродроме на Криту, немачке „месершмите МЕ 109Г” нису успели да измаме и с њима поведу борбу.
На почетку операције „Цепелин” у ескадрилу су стигла два посебно прерађена „спитфајера МК IX”. Ови ловци били су преправљени не би ли досегли немачке високолетеће извиђаче „јункерс ЈУ 86”. Висина лета је повећана смањивањем тежине авиона. Скинуто је наоружање (осим два митраљеза), оклоп, радио, чак и боја и ознаке, па су авиони летели у природној боји метала, без камуфлаже. Летели су на 13.000 метара, а од југословенских пилота капетан Живота Бошковић и поручник Ратомир Манојловић прошли су посебну обуку и испите.
Лабудова песма
Прву победу ескадрила је забележила 31. маја, када су у нападу на Крит оборили једног „МЕ 109”, а другог оштетили. Првог јуна учествују у нападу на конвој 50 километара северно од Крита, где је потопљено више бродова. Дан за даном ређају се акције, а 6. јуна, у ноћном лету, командант ескадриле Фоскет пресреће и на слетање на савезнички аеродром приморава транспортни „ЈУ52”, чију посаду су чинили искључиво Словаци.
У августу Немци почињу коначно повлачење из јужне Грчке, а југословенски „Б” флајт 94. ескадриле броји последње дане. Из ретких прилика за борбу извлаче највише, па тако 10. августа у борби изнад Кастелина (Крит), командир флајта поручник Душан Станић обара „МЕ 109Г”, а Фоскет и поручник Манојловић по једног оштећују.
Југословенски „Б” флајт 94. ескадриле на аеродрому Савоја, у августу 1944. године
Ова победа била је 31. победа 94. ескадриле и уједно лабудова песма југословенских пилота у њој. Последњи задатак имали су 25. августа у мисији ловачке заштите, после чега су, на Титов захтев, сви „скинути” с летења, а на основу споразума с Британцима по коме нико од Југословена који нису под његовом командом не може да учествује у задацима над Балканом.
Тако су ови искусни и обучени пилоти ловци избачени из строја без борбе. Били су приморани на потуцање по разним транзитним логорима, а до краја рата вршили су дужности на земљи, што је велико понижење за пилоте ловце, елиту сваке војске. После рата, осим поручника Тихомира Бабића, сви су изабрали добровољно изгнанство уместо повратка у отаџбину.
Аутор:
Немања Баћковић
Илустровао:
Дарко Гркинић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
