Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Хапшење Гаврила Принципа


ТАЈНА ЗЛАТНЕ



У кафани испред које је Мика Алас делио рибу сиромашнима планиран је Сарајевски атентат после кога је уследио Велики рат

Златна моруна данас и (доле десно) пре много година

ако је, сложићете се, реченица „кад би ови зидови могли да говоре” одавно истрошена од силне употребе, у причи о „Златној моруни” сасвим је прикладна.
    „Златна моруна” је некадашња, али и садашња београдска кафана. Налази(ла) се у Улици краљице Наталије 2, на углу с Каменичком, на Зеленом венцу. У њој су Гаврило Принцип и други из Младе Босне смислили план атентата на Фрању Фердинанда, аустроугарског престолонаследника. Јесте, то је онај чувени Сарајевски атентат извршен 28. јуна 1914. године, после кога је почео Први светски рат. Да ли је сад очигледно зашто би било добро да зидови некадашње „Златне моруне” могу да говоре?
   Кућа у којој је била омиљена кафана револуционарних омладинаца, и још неких – открићемо их мало даље у тексту, сазидана је крајем 19. века. Припадала је Ђорђу Рошу, добротвору манастира Хиландар и учеснику пробоја Солунског фронта. Убрзо по завршетку градње, у њеном приземљу отворена је кафана, а испред зграде, на склепаним тезгама, продавала се речна риба. Најомиљенији продавац ове речне пијаце био је гласовити научник и страствени риболовац Михаило Петровић Алас, зато што је, како се приповеда, често делио рибу сиромашнима. С обзиром на то да је на тезгама најчешће било моруне, народ је кафану прозвао „Код моруне”, а власници су то име улепшали придевом, па је тако постала „Златна моруна”. У њу су залазили гимназијалци, радници, трговци и занатлије, ту је 1906. године основано Радничко типографско певачко друштво „Јединство”. После Првог светског рата кафана је, ваљда у име братства и јединства, названа „Триглав”. Првих десетак година овог века у њој је била кладионица, па продавница кинеске робе, данас опет истоимена кафана.
   Млада Босна назив је за тајно удружење ђака и студената пореклом са села које је било део спонтаног револуционарног покрета међу јужнословенском омладином унутар Аустроугарске, а нарочито у Хрватској, Далмацији, Словенији, Србији и Црној Гори. Заједнички циљ био им је револуционарно уништење Хабзбуршке монархије. У књизи „Сарајево 1914” Владимир Дедијер пише да су „они најодлучнији међу њима тежили не само уништењу туђинског јарма него и уклањању конзервативизма и примитивизма у друштву; они су пркосили свим постојећим институцијама; проповедали су једнакост и еманципацију жена. Уочи Првог светског рата истицали су се као најактивнија литерарна група у борби против академизма а за модерне правце у књижевности.”

                                         Гаврица и ћевапчићи

   Гаврило Принцип рођен је у босанском селу Обљај код Грахова 13. јула 1894. године, како пише у Матици рођених, односно 13. јуна исте године, како је записано у „Домовнику”. Двадесет година касније, за време суђења Гаврилу Принципу због атентата на престолонаследника, ова грешка сеоског попа била је разлог расправе који је датум тачан зато што је од тога зависила казна: да је Гаврило на дан атентата имао више од двадесет година, био би осуђен на смрт. У школу је пошао у деветој години, мада не би ни тада да његова мајка Марија, звали су је Нана, није наваљивала. Његов отац Петар сматрао је да ће Гаврило бити кориснији ако чува овце.
   Прва четири разреда завршио је као одличан ђак. Његов старији брат Јово, који је живео у Хаџићима код Сарајева, видео је оглас за упис у официрску школу у коме је писало да су школовање, стан, храна и униформа бесплатни, па је саветовао оцу да доведе Гаврила. И овај га је послушао. Чим је стигао у Сарајево, Гаврила је Јово повео до трговца Јове Пешута да му купи рубље.
   „Зар дијете да даш у завод у коме ће се одродити, у ком ће постати душманин свом рођеном народу? Ако хоћеш да послушаш мене као пријатеља, дај га у трговачку школу; она ће му прије него икоја друга донијети хљеба и зараде, и то господске зараде” рекао је Јови његов имењак трговац Пешут.



   Тако је тог августовског дана 1907. године одлучена Гаврилова судбина. Уместо да га остави у дому официрске школе, Јово је брата уписао у трговачку школу и нашао му собу у улици Опркањ 3, код мајке Данила Илића, члана Младе Босне. Он и Данило постали су велики пријатељи. Међутим, убрзо га је брат Јово преселио у Хаџиће да му помаже, па је Гаврило сваког дана путовао до Сарајева. Много је читао, што Јовина жена није одобравала сматрајући да му то одузима време од посла.
   Другови су га звали Гаврица, због ниског раста, што му се није допадало. Мучило га је и што је ђак трговачке школе. Међу његовим друговима сматрало се да је бити трговац најниже занимање. Решио је да пређе у гимназију, једва је успео у то да убеди брата, па је 1910. године уписао четврти разред гимназије у Тузли. У то доба још се није занимао за политику, али је био страствен читалац – читао је све што му је дошло до руке. Касније, у затвору, највише су му недостајале књиге.
   „Књиге за мене значе живот. Тешко је бити у самици без књига, без ичега за читање. Увијек сам био навикао да читам и сада највише патим што немам шта да читам. Кад бих имао било шта да читам макар два-три дана, могао бих тада да боље мислим и да се боље изражавам”, написао је у затвору.
   У гимназији је имао приличан број изостанака, а и сукобио се са професором веронауке: током ускршњег поста уочи причешћа јео је ћевапчиће, па је избачен из тузланске гимназије. Матурирао је у сарајевској гимназији, у јуну 1911. године.

                                              Несуђени комита

   У пролеће 1912. године одлучио је да пође у Београд и тамо настави школовање. Не обавестивши никога о томе, кренуо је на пут пешице. Кад је прешао границу Босне и Србије, пољубио је српску земљу. Опет према већ поменутој књизи Владимира Дедијера, „у почетку свог боравка у Београду, Принцип није примао никакву помоћ од брата Јове, јер је напустио Сарајево без његове дозволе. Делио је недаће живота с босанским студентима у Београду, од којих су неки спавали на сметлишту на Зеленом венцу или у напуштеним штенарама”.
   Кад се измирио с братом обећавши му да ће завршити пети разред гимназије, стигло је и нешто пара. Купио је нове књиге и са пријатељима, студентима из Босне, посећивао кафану „Златна моруна” с успехом играјући билијар. Пријавио се да полаже пети разред у Првој мушкој гимназији, али није положио.
   У то време балканске државе припремале су се за рат против Османског царства, Србија је наредила мобилизацију, а младобосанци су у групама долазили да се пријаве за војску. Гаврило Принцип и његови пријатељи у Београду пријавили су се у комите, у одред војводе Војина Танкосића, мајора српске војске и једног од водећих чланова тајне организације Уједињење или смрт, али га је Танкосић одбио зато што је био премршав.



   „Чињеница што су Принципа одбили да као добровољац приступи комитским јединицама била је један од основних личних мотива који су га гонили да и он учини нешто велико и тиме докаже да је раван другима”, написао је Дедијер.
   У лето 1913. године положио је пети и шести разред гимназије. Мучило га је што није успео да заврши и наредна два – на саслушању је чак тврдио да је положио свих осам разреда, али доказ о томе није нађен.
   Половином марта 1914. године објављена је вест да ће надвојвода Фрања Фердинанд посетити Босну и Херцеговину како би присуствовао великим војним маневрима. За младобосанце, који су одавно мислили о атентату на надвојводу, то је био знак за деловање, поготово што су сматрали да је ова посета Сарајеву увод у напад на Србију.

                                               Писмо из Зенице

   У том тренутку Гаврило Принцип је у Београду, припрема се да полаже седми разред гимназије. Становао је у Цариградској улици 23. С београдским омладинцима није се дружио. Кад би добио мало новца од куће, свраћао би у кафану „Златна моруна” недалеко од куће где је становао. Ту је, свакодневно, долазио и Недељко Чабриновић, будући други члан београдске тројке завереника. У то време баш је нашао посао у Државној штампарији. Једног дана поштар је у „Златну моруну” донео писмо на чијој коверти је писаћом машином било написано име Недељка Чабриновића.
   У њему је био исечак из новина с вешћу о Фердинандовој посети. Писмо је послато из Зенице. Постоје разне верзије ко је послао писмо и зашто баш њему – највероватније зато што се знало да Недељко има пиштољ – а све оне указују на то да је идеја о атентату била присутна у свим групама младобосанаца, а не само међу босанским члановима.
Чабриновић је писмо ставио у џеп и у „Златној моруни” га показао Принципу, а овај га није коментарисао. Одвео је Чабриновића у мали парк на Обилићевом венцу и позвао га да учествује у атентату.    Чабриновић је пристао. Дали су један другом реч, руковали се и разишли. Трећи члан је био Трифко Грабеж. Он је за Фердинандов долазак сазнао док је био у посети родитељима на Палама код Сарајева.
У Београд се вратио око 1. маја, и тада је од Принципа чуо да су се он и  Чабриновић договорили да изврше атентат.
   „Вјерујем, да нисам отишао у Београд, ја не бих судјеловао у атентату.   Принципово одушевљење, међутим, озбиљно ме је на то подстакло”, изјавио је на суђењу.
   Принцип је узео на себе да набави оружје, јер је Чабриновић свој пиштољ продао. Хтели су да купе оружје, али нису имали новца. У решавање набавке оружја укључио се и Милан Цигановић који је рекао да ће пиштољ добити од неког господина. То је био Воја Танкосић, официр који Принципа није примио у комите. Цигановић је био родом из Босанског Петровца, шест година старији од Принципа, порески чиновник.
   Током каснијег саслушавања атентатора, Цигановић је помињан као део терористичке организације која је постојала у Београду у оквиру Народне одбране, али су атентатори порицали везу с било каквом терористичком организацијом. Наводно, Цигановић, затим Ђуро Шарац из Босанске Крупе и богослов Казимировић били су посредници између мајора Војина Танкосића и осталих који су наводно са знањем престолонаследника Александра, припремали атентат.

                                             Бродом на Шабац

   Али, у биографији Ђуре Шарца – написао је његов пријатељ Душан Славић, књижар из Београда – постоје следећи подаци: 31. марта састали су се у кафани „Златна моруна” бивше комите из Босне и Херцеговине с босанским ђацима. На том састанку Ђура Шарац предложио је да се изврши атентат на Фердинанда, али су Цигановић и Славић сматрали да је план неизводљив. Кад је обнародована Фердинандова посета Сарајеву, Шарац је смислио нови план, а његови другови су се сложили. У поменутој биографији пише: „Да би се Ђурин план могао успешно извршити, другови реше да образују тајну организацију која ће се звати Смрт или живот. Идућег дана Ђуро је саставио и правила, слична правилима организације Уједињење или смрт”.
   Главни старешина ове тајне организације био је Ђуро Шарац. Прве две седнице одржане су у Кошутњаку, на месту погибије кнеза Михаила. Расправљало се о босанско-херцеговачким омладинцима који би могли да уђу у групу. У биографији Ђуре Шарца даље пише: „Прво је положио заклетву Недељко Чабриновић, сутрадан Гаврило Принцип.  Они су полагали заклетву у подруму једне куће у Краљице Наталије улици, док су остали то чинили у подруму с леве стране нове Народне скупштине на Батал-џамији. Заклетве су се обично вршиле око 12 часова ноћу, кад би напустили Моруну.”

Трифко Грабеж, Ђуро Шарац и Гаврило Принцип (слева надесно) на Калемегдану, маја 1914. године

   По Шарчевој биографији, по оружје код Воје Танкосића отишли су Ђуро и Славић, а он им је рекао: „За сличне сврхе ја сам до данас дао много оружја, па не само да није ништа учињено, него се ни пуцањ није чуо. Кад ти тврдиш да је ствар на сигурном путу, тада не само да ћу дати оружје, већ и самога себе”. Кад је Танкосић хтео да се поздрави са атентаторима, Принцип је одбио да му оде у посету – није могао да му опрости што га није примио у одред. Код Танкосића су отишли Грабеж и Цигановић, док су их у „Златној моруни” чекали Принцип и Чабриновић.
   Завереници су напустили Београд 28. маја ујутро, бродом за Шабац. Дан пре тога Шарац је испред „Златне моруне” Принципу и Грабежу предао шест бомби и четири револвера напуњена са по седам метака, четири пуна магацина са по шест метака и цијанкалиј да се после извршеног атентата отрују. Чабриновић је дошао у „Моруну” тек после тога. Грабеж и Принцип отишли су у Принципов стан, где је он сакрио оружје под узглавље. Био је то њихово последње вече у „Златној моруни” и у Београду.

                                                             * * *

    Остало је историја...
    Поводом стогодишњице почетка Првог светског рата који се обележева свуда у свету, обновљена је кафана „Златна моруна” у Београду да сачува сећање на Гаврила Принципа и његове другове, али и да истакне многе непознанице о Сарајевском атентату.



Аутор: 
Соња Ћирић
број: