3320 25. 9. 2015.
Од легенде до историје књижевности
ТАЈНА СЛЕПОГ
Да ли је древни грчки песник Хомер заиста постојао, а ако није, ко је онда написао „Илијаду” и „Одисеју”, питају се већ вековима песници, филозофи и историчари књижевности
о је школска лекција коју ниједан ђак није заборавио. Проучавајући „Илијаду” и „Одисеју”, ученици су, хтели то или не, замишљали древног песника-певача, најстаријег упамћеног европског књижевника. По свој прилици, видели су га као слепог старца са брадом; његов поглед упрт је у даљину и попут необичног сведока, у дактилу и хексаметру говори о ономе што се некада збило. Да ли је носио штап или је у рукама имао само лиру? Или китару? Можда је био просјак? Да ли је био награђиван за своје певање? Одакле је дошао, колико година је имао када је написао „Илијаду”? Ко зна да ли је уопште био слеп!? Не зна се да ли је имао породицу, жену и децу, или је био уклети песник попут Бодлера? Укратко, о животу грчког уметника из 9. или 8. века пре наше ере, ништа се готово не зна.Хомера, најбожанственијег од свих песника – према Платону – заиста можемо само да замишљамо док читамо стихове за које су многи уверени да су његови. Јер, не постоји баш никаква веродостојна слика његовог боравка на овом свету. Многе су непознанице и данас, као и пре безмало три хиљаде година. Поједини научници тврде да је Хомер заиста био стари певач који је ходио Грчком с китаром у руци, те путујући од града до града, певао о јунацима који су изгинули пред зидинама Троје. Други, пак, у потпуности оповргавају постојање пионира европске књижевности.
Песник са Хиоса...
За Грке пре двадесет шест векова свакако није било сумње – за њих је Хомер постојао. Веровали су и да је био слеп. Као аутора „Илијаде” и „Одисеје” хвалили су га и други песници, међу којима Архилох и Сапфо. Доказ се делимично може наћи и у песниковом имену које означава онога који не види. У „Химни Аполону” (која се приписује Хомеру) у којој песник говори о себи, напомиње да је слепи човек с острва Хиос. Наравно, становници овог острва били су срећни да поделе бар географско порекло с великаном европског песништва.
Зато и није случајно, тврде они, што су средином 6. века пре наше ере на овом острву живели песници који су себе називали хомероидима, тврдећи да су Хомерови потомци. Не дословце, већ као део значајне песничке баштине. Уосталом, Хомерово име постало је симбол песништва, друга реч за поезију, стилска фигура – антономазија. Многе епске традиције предводи управо Хомерово име. Због тога није чудо што су се многи други грчки градови и острва хвалили непотврђеном чињеницом да је Хомер био њихов становник – од Атине до Родоса. Чак су и стари Римљани истицали то као своје културно преимућство.
Бројност непоузданих података о времену и месту Хомеровог боравка на овоме свету доприноси недоумицама. Како доћи до „личне карте” великог песника? Између 484. и 425. године пре наше ере, историчар Херодот тврдио је да су Хесиод и Хомер живели четири века пре њега. Ранија истраживања доносила су другачије претпоставке. На пример, да је Хомер живео у 12. веку пре наше ере, непосредно после Тројанског рата. Модерна историја књижевности заступа мишљење да је тајанствени певач живео у првој половини 8. века пре наше ере. Јасно је да све ове недоумице још више распламсавају легенде о Хомеровом животу и стваралаштву. Грци располажу бар са седам старих биографија о Хомеровом животу. То су штива испуњена легендама, анегдотама, подацима на граници мита и стварности.
Још један деветнаестовековни Хомер који пева о догађајима описаним у „Илијади” на улазу у Атину
Занимљиво је да су се прве Хомерове биографије појавиле још у 5. веку пре наше ере и доживеле огроман успех за то доба. Биографије су биле први покушаји да се доведу у ред многобројни подаци у вези с Хомеровим животом и стваралаштвом. Јер, бројне приче су кружиле, биле су заводљиве и уверљиве. Стога су му приписана многа завичајна места, као и родитељи, различите пустоловине. После свега, једно је извесно – веродостојна биографија не постоји!
… или Измира?
Један од тих животописа, иначе приписан Херодоту, описује Хомера као „плод греха” извесне Кретеиде пореклом с обала Егејског мора. Како би избегла оговарања, девојка је из свог малог места послата у Измир где је тајно родила дечака крај реке Мелес. По реци је најпре и добио име. Када је дечак порастао, извесни бродовласник повео га је са собом на пут. Кружли су Средоземљем све док дечакове очи нису оболеле. На Итаци су покушали да га излече. Ту је наводно чуо приче о Одисејевим пустоловинама. Када је поново ступио на брод, здравље га није послужило. Младић са Мелеса потпуно је ослепео, добивши надимак – Хомер. Када се вратио кући, почео је да говори стихове, да пева. У ствари, тек тада је дошао до изражаја сав његов песнички дар. У стиховима је приповедао о догађајима о којима је слушао док је путовао.
Грчки филозоф Хераклит (535–475) говорио је о смрти древног песника. Његова верзија врло је занимљива. По њој, Хомер је умро од бола (боље речено нервирања), јер није успео да реши загонетку. А она је гласила: „Оно што смо видели, остављамо, оно што нисмо видели, ни узели, понећемо.” За Хомера је наводно то било превелико понижење. Никако није могао да се досети решења загонетке, а то су биле... вашке!
Још је мање уверљива прича садржана у (несачуваном) делу грчког филозофа Алкидама из 4. века пре наше ере у којем описује такмичење између Хесиода и Хомера. Два великана се надмудрују. И том приликом, поражен је Хомер, песник рата, а победио је Хесиод – песник мира. У међувремену низале су се и друге приче.
… а можда и Вавилонац!
И тако, све до 2. века наше ере када је живео Лукијан из Самосате (120–180). Овај говорник и писац шаљивих дијалога замислио је разговор с Хомером. Упитао га је одакле потиче, будући да се стално нагађа где је песник рођен. Хомер је одговорио да му је познато како се препричава да је угледао свет у Измиру или на острву Хиос, али да је заправо … Вавилонац! Да је тек када је остарио доспео у Грчку као талац и тако добио име... Рекао је такође да уопште није слеп као што се прича.
Дакле, Вавилонац оштрог вида био је песник „Илијаде” и „Одисеје”. Сходно томе, могло би да се закључи како Хомер није знао много о ономе о чему је певао! Лукијан доноси и читав низ других парадоксалних закључака Они су такође исход немогућности да се с тачношћу одговори на питање ко је био аутор „Илијаде” и „Одисеје”. Била је то својеврсна пародија на оно што ће у будућности бити права научна загонетка – „Хомерско питање”. Треба имати у виду да се Лукијан подсмевао и александријским књижевницима – Зенодоту, првом управнику Александријске библиотеке, и Аристарху „граматичарима што тражише длаку у јајету”.
Очигледно је да је и у Лукијаново време Хомерско питање распаљивало оштре расправе. Сумњу да је постојао само један писац изазивају бројне противречности, како стилске, тако и када је реч о радњи и опису догађаја, па и језику. У оба епа главна радња прекида се више или мање разрађеним епизодама... Као да никоме није ни на крај памети било да је сасвим могућно да Хомер никада није постојао! Тек у 3. веку наше ере, поједини мислиоци изразили су и ту сумњу.
Према мишљењу тих „сепаратиста”, два дела сувише су различита да би њихов аутор могао да буде иста особа. „Одисеја” је, настала бар стотину година доцније, претпостављали су. „Илијаду” је написао неки непознати певач. Изворник је можда био јединствен, тврдили су, али у највећој мери прерађен. Овом сагледавању Хомерског питања супротстављали су се „унионисти”. Ко дирне у Хомера, тај чини грех – говорили су. Хомер је срочио „Илијаду” као плод младалачког надахнућа и повести које је као младић слушао, док је „Одисеја” настала у зрелим годинама. Често су се супротстављене претпоставке претварале у разговор глувих. И тако вековима. Почетком 18. века, филозоф Ђамбатиста Вико (1668–1744) тврдио је да је „отац и принц међу свим узвишеним песницима” није једна особа, већ симбол грчке поезије и читавог народа који је опевао сопствену историју.
Теорија монтаже
Милман Пари (1902–1935) амерички класични филолог и професор на Харварду, проучавајући 1933. и 1934. године митове и дела балканских народних певача у Југославији, песме које су се преносиле с колена на колено, дошао је до закључка како се нешто слично збило и са делима која су приписивана Хомеру. Она су се заправо преносила од уста до уста, с колена на колено, будући извођена приликом свечаности и на јавним скуповима. Сваки певач додавао је нешто своје, не само зато што је желео да утисне лични печат, већ зависно од прилике и дужине времена које је имао на располагању приликом наступања. Користили су исту грађу, можда и исти метар, али је импровизација била неопходна. Држали су се нити приче, све остало могло је да буде подвргнуто промени. И тако, све док неко није одлучио да забележи стихове и стави Хомерово име. Тако су настале „Илијада” и „Одисјеа”.
За поборнике „теорије монтаже”, грчки речник доноси својеврсну потврду: реч омереин значи сусретати се. А то су чинили народни певачи. Дакле, Хомер би могао да буде и збирни писац, колективни аутор. Ако је, пак, постојао само један једини Хомер, можда је он био тај који је сакупио оно што су многи пре њега певали! Неки зато верују да је Хомер, сакупљач наводно био грчки песник који је живео на Сицилији! Звао се Стесихор из Матаура. Око 600. године пре наше ере он је као хорски лиричар обрађивао митове из свог завичаја.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
