3320 25. 9. 2015.
МАРШАЛ НЕЈ, најхрабрији међу храбрима
ТАЈ ЧОВЕК
Учествовао је у свим Наполеоновим ратовима, сем у једном јер је тада војевао на другој страни, штитио владара који је бежао из Русије и страдао јер му се прикључио у бици код Ватерлоа
јеру Неју, бачвару из Сарлуја, града који је тада био у Француској покрајини Лорени, а данас је у Сарској области у Немачкој, 10. јануара 1769. године родио се други по реду син, Мишел, ког ће школовати за нотара, али чија је судбина била да постане легендарни маршал Француског царства чијој се храбрости дивио и сам Наполеон.Не послушавши оца, Мишел се прикључио француској војсци 1787. године, као хусар. Будући да није био племић, није рачунао на брзо напредовање. Његова каријера добила је другачији ток за време Француске буржоаске револуције, када су трупе европских монархија запретиле Француској републици. Тада су многи француски официри, племићи, избегли из земље, а Француска је научила да су храброст и успех на бојном пољу важнији од племенитог порекла и завршених војних школа.
Сабљом и женидбом до маршалске палице
После четири године активне службе Неј је постао каплар, а 1792. године наредник. Седам наредних година било је довољно да овај младић, који је у животу имао само две страсти – ратовање и свирање флауте, храброшћу и хусарском сабљом прокрчи себи пут до чина дивизијског генерала. Срчани коњички командант до тридесете године пет пута је рањаван.Ратујући у Белгији, Немачкој и Швајцарској, Неј није имао прилику да упозна Наполеона Бонапарту, свог вршњака који се прославио у Италији и Египту. Вративши се из Африке, Наполеон је извршио државни удар и постао први конзул Француске, 1799. године. Своје саборце новопечени конзул брзо је уздизао на високе војне и државне положаје, а главни супарник у борби за утицај у војсци постао му је генерал Моро, Нејов командант.
Кад је Наполеон 1800. године повео једну француску армију преко Алпа у северну Италију да би ту потукао Аустријанце, Моро је повео другу армију преко Рајне, да се с истим непријатељем обрачуна у Немачкој. Обојица су победила – Наполеон је код Маренга 14. јуна добио одлучујућу битку, али је Моро код Хоенлиндена 3. децембра запечатио ратну победу. Кључну улогу у бици код Хоенлиндена одиграо је Неј, вешто одбивши све јурише аустријске војске.
Борба Наполеона и Мороа за утицај у Француској завршена је 1804. године, када је Наполеон постао цар, а прогнани Моро отпутовао у Сједињене Америчке Државе. Исте године, 19. маја, објављена је одлука Сената о именовању 14 активних и четири почасна маршала Француског царства. На списку активних маршала, дванаесто по реду, исписано је име Мишела Неја.
Ово унапређење је многима изгледало необично, јер су мислили да ће маршалске палице стећи само Наполеонови ратни другови, али добри познаваоци Наполеонове политике препознали су у томе цареву жељу да учврсти свој положај у целој француској војсци. Наполеон је добро избалансирао своју одлуку: седморицу маршала изабрао је међу генералима своје Италијанске армије, седморицу из Мороове Рајнске армије, двојицу из Армије Пиринеја, а унапредио је и по једног генерала ветерана са италијанског и немачког ратишта.
Зашто је баш Неј одабран да буде међу седморицом маршала из Рајнске армије? То су знали само редовни посетиоци париских салона, познаваоци свих интрига, пред којима није било тајни. Неј се 1802. године оженио Аглајом Луиз Огије, лепотицом чија је моћна заштитница била Наполеонова супруга Жозефина. Тако је Неј женидбом ушао у Бонапартин клан.
Одбијам крадено!
Британија је 1803. године објавила рат Француској. Наполеон је одговорио освајањем Хановера и стварањем Велике армије, која је требало да изврши инвазију на Британију. Неј је припремао Шести корпус ове армије.
Док је Велика армија чекала пристизање француско-шпанске флоте која би је превезла преко Ламанша, британска дипломатија успела је да Аустрију и Русију убеди да зарате против Наполеона. Не сачекавши да аустро-руска војска допре до Француске, Наполеон је повео Велику армију ка Дунаву. Попочела је Улмска операција (1805), прва у којој је Неј био под Наполеоновом командом. Ова операција била је велики ударац за Наполеонове непријатеље. Аустријски војсковођа Мак предао се са 32.000 војника, а остатак аустро-руске војске повлачио се до Аустерлица у Чешкој, где је претрпео коначан пораз. Неј је допринео овом успеху и победом у бици код Елхингена у близини Улма и заузимањем Тирола.
Од тада, Неј учествује у свим Наполеоновим ратовима, осим оном с Аустријом 1809. године, и то само зато што је у исто време ратовао на Пиринејском полуострву. Наполеон није увек био задовољан њиме, али је ценио његову срчаност. Пославши га, крупног и риђокосог, у одлучујући јуриш којим је добио битку код Фридланда 1807. године, француски цар је узвикнуо: „Тај човек је лав!” После битке, начелник царског штаба маршал Бертје описао је Нејову храброст као једнаку оној из доба витезова. Средином 1808. године, два месеца пре него што ће га послати у Шпанију, Наполеон му је доделио титулу војводе од Елхингена.
Две и по године Неј је ратовао на Пиринејском полуострву, неуспешно као и многи други француски маршали. Добио је неколико мањих битака, али је испољио непослушност, што се у војсци никако не сматра врлином. Када му је маршал Журдан изложио ратни план чији је творац био Наполеонов брат Жозеф, краљ наметнут Шпанији, Неј је одбрусио: „Нема сумње да је ово писао човек који не зна ништа о рату. Реците краљу да нисам овде да бих играо улогу Дипона (генерала који се предао шпанској војсци – прим. С. С.)”.
Тврдоглаво је одбијао нека наређења маршала Масене, команданта армије у чијем је саставу био Шести корус. На пример, Неј је одбио да у опсаду једног града укључи пуковника Валасеа само зато што је он био из другог корпуса. Масена је изгубио стрпљење и лично написао поруку непокорном маршалу: „Овај млади човек ће спровести опсаду и, дођавола, господин Неј ће клекнути на колена пред мојом вољом, или се више нећу звати Масена!” Али, Неј је показао и неке врлине које нису красиле Масену.
Освојивши неки град, Масена је опљачкао чак и универзитет, одневши скупоцене инструменте неопходне за научни рад. Један телескоп је послао Неју на поклон, али је овај одбио дар с поруком да не прима крадену робу. Размирице међу маршалима окончане су 23. марта 1811. када је Масена због непослушности отпустио Неја.
Наполеон га није критиковао. Уместо казне, дозволио му је да се мало одмори на свом имању, а затим му поверио команду над Булоњским логором. Наступала је 1812. година и велики рат с Русијом.
Кроз снежне степе
Када му је Коленкур, некадашњи представник Француске у Петрограду, говорио о опасностима које доноси рат с Русијом и одлучности с којом цар Александар I спрема отпор, Наполеон је одговорио: „Једна добра битка сломиће сву одлучност Вашег пријатеља Александра заједно с његовим утврђењима израђеним од песка”. Време је показало да је Коленкур био у праву, а Наполеону је добро дошло то што је у Великој армији имао Неја.
Приликом повлачења француске војске кроз снегом покривена руска пространства, Неј је командовао њеном заштитницом, од Вјазме до Пољске. После борби код Вјазме, 3. новембра 1812. године, наступила је страшна зима – температура се спустила на –22° C. „Снег је падао у огромним пахуљицама; више нисмо видели небо и људе испред себе,“ сећао се касније један од преживелих учесника рата. Војници, гладни и изнемогли, бранили су се од честих напада руске коњице и козака. Безнађе је захватило многе, дисциплина готово да није постојала, а дезертере и изнемогле више нико није бројао.
Војска се ноћу заустављала да се одмори, једе и наспава. Оброци су били танки комадићи меса скинути с угинулих коња, а врло ретко неколико кашика раженог брашна. После тих мршавих обеда, војници су легали у снежне постеље, увијени у крзно, мундире, крпе или било шта друго што им је преостало. Ујутро, када је настављан марш, „редови војника, испружених и мртвих, означавали су места где су били логори”.
Генерал Михаил Милорадович, руски гроф спрског порекла, код Красног је одсекао француску заштитницу и позвао опкољеног Неја на предају. „Француски маршал се не предаје! Не преговара се под непријатељском паљбом. Ви сте мој заробљеник!” узвикнуо је Неј. Наполеон је већ помислио да је Неј изгубљен. „Имам 300 милиона франака у Тиљеријама. Дао бих их да спасим Неја”. Маршалу откуп није био потребан. Својим официрима говорио је: „Пробијајте се кроз шуму! Нема путева? Пробијајте се без путева! Поћи према Дњепру и прећи преко Дњепра! Река још није потпуно замрзла? Замрзнуће! Марш!”
После жестоке борбе пробио се из обруча, прешао полузалеђени Дњепар и 20. новембра стигао главнину. Загрливши га, Наполеон је рекао: „Какав ратник! Француска војска обилује храбрим људима, али Мишел Неј је заиста најхрабрији међу храбрима.”
Другом приликом, када су његових 2.000 војника окружили вишеструко бројнији козаци, командовао је: „Добошари! Напад!” И напад је успео. Неј је био последњи Француз који је у саставу остатака Велике армије прешао у источну Пруску, 14. децембра 1812. године, и то под борбом. Учесник у овом рату, Филип де Сегир, с правом је писао да је повлачење из Русије било смртоносно за многе, а бесмртно за Неја. Наполеон му је одао признање титулом кнеза од Москве.
Наполеон у гвозденом кавезу
Наступило је време Наполеоновог пораза. Рат се 1813. године пренео у Немачку, где се Неј борио у биткама код Лицена, Бауцена и Дрездена. Код Деневица му је пруски генерал Билов нанео тежак пораз и готово уништио његов корпус. У бици Лајпцига Неј је тешко рањен, али се опоравио и учествовао у рату за Француску 1814. године. После Наполеоновог првог повлачења с власти прихватио је службу у војсци краља Луја XVIII.
Елба, мало медитеранско острво на које је Наполеон прогнан, није дуго задржало освајача Европе. Почетком марта 1815. године Наполеон се, с око хиљаду војника, искрцао у близини Кана. Да би се одржао на престолу, краљ је маршала Неја послао да зароби узурпатора. „Ваше величанство, донећу га у гвозденом кавезу,” обећао је маршал.
Међутим, како се приближавао Наполеону, маршалово одушевљење је слабило. У Паризу је већ почело колебање, а ни краљ није показао жељу да пође с војском у борбу. Поред тога, Нејова жена често се у сузама враћала са двора, јер су је омаловажавали потомци старог племства. Онда је Неј добио Наполеонову поруку: „Дођите к мени у Шалон. Примићу вас као оног дана после Бородина.” И маршал се вратио свом цару. „Вихор ме је захватио и ја сам изгубио главу. Сурвао сам се у провалију, као што сам, често, упадао пред топовска ждрела”, признао је касније Неј.
Командовао сопствену смрт
У Наполеоновом походу на Белгију 1815. године, Неј је командовао левим крилом армије, који су чинила два корпуса и коњица. Водио је битку код Катр Браа против британског војсковође Велингтона и учествовао у бици код Ватерлоа. Неј се није најбоље снашао у овој улози, не само зато што никада није командовао толиким бројем војника и што му стратегија није била јача страна, него и због тешкоћа психолошке природе. Увек је био склон променама расположења, али од повлачења из Русије 1812. године оне су постале оштрије, а њихове последице теже. После усхићености следили су часови сете, утучености и безвољности. Једно од тих тешких раздобља привременог мртвила духа проживљавао је Неј на путу ка Катр Брау.
Али, сета је нестала на пољу код Ватерлоа, где је Неј предводио познати, мада тактички неоправдан и безуспешан коњички јуриш. Видевши у једном часу британске војнике како се враћају на своје почетне положаје, Неј је помислио да се Велингтон повлачи и наредио коњици да сама, без подршке артиљерије и пешадије, напдне Мон Сен Жан, срце британских положаја.
Коњаници прођоше кроз кишу ђулади и пушчаних зрна и попеше се на Мон Сен Жан. Официри у Наполеоновом штабу повикаше да је непријатељско средиште пробијено. Цар је мислио другачије: „Ово је преурањени напад који може имати фаталне последице!“ Заиста, Нејова се коњица разби о бајонете 20 британских батаљона постројених у каре.
Напад није могао да се заустави. Због тога је Наполеон одлучио да коњичком резервом подржи Нејове јурише. Око 10.000 француских коњаника узалудно је покушавало да пробије британске линије. Неј је показао изузетну храброст – четири коња су под њим пала – али не и потребну мудрост. На бојном пољу се појавила и пруска војска фелдмаршала Блихера, коју Наполеон није очекивао. Ватерло, за Наполеона пораз, за Неја је био смртна пресуда.
Краљ није Неју опростио издајство. Маршал је ухапшен 3. августа 1815. године и изведен пред Суд перова. Адвокат покушао је да објасни да Неј званично није Француз и да не дугује верност француском краљу, јер је његово родно место постало део Пруске. „Ја сам Француз и умећу да умрем као Француз!”, одбацио је маршал сваку могућност такве одбране.
У Луксембуршком парку, 7. децембра 1815. године, постројен је стрељачки вод. Дванаест пушака уперено је према Неју. Последња жеља осуђеног маршала била је да лично комадује војницима који ће га усмртити. „Војници, када заповедим паљбу, гађајте право у срце. Чекајте команду! Протестујем због осуде. У стотину битака борио сам се за Француску, никада против ње!” Уследила је команда „Пали!” и маршал паде са једанаест смртоносних куршума. Један војник је имао довољно обзира да нишани у врх зида, изнад Нејове главе.
Аутор:
Срђан Старчевић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
