3320 25. 9. 2015.
Шарпланинац, господар гора
СВИ БИ ДА ГА УСВОЈЕ
Он није Леси ни Рин Тин Тин, није играо ни у једном филму, не подноси раскош, градску вреву и насилнике, срце му је велико као Шара а мера је за љубав и пријатељство у свету у коме те две врлине губе своју божанску узвишеност
ао и све што појавом и понашањем одудара од утврђених стандарда у човековој стварности, и овчарски пас са Шар-планине, по којој је и добио име, повод је научним и сваким другим полемикама и препиркама. Разумљиво, јер кад први пут угледате шарпланинца, у вама се пробуди нагон да га присвојите. Такве жеље имали су сви који су се било којим поводом суочили с „господством на четири ноге”.Од те бољке нису пелцовани ни кинолози који, уз повремена затишја, и данас ратују за право на туторство над тим поносом балканског горја. Својатају га, крсте и описују по нахођењу, мењају му одлике, одузимају и додају оно што му се не може додати ни одузети. Међу стотинама, на изложбама паса, њега не можете да промашите. Стасом, држањем и укупним изгледом очарава и оне који се паса боје или их уопште не воле.
Словенац Фрањо Булц, кинолог светског гласа, 1938. године ударио је темеље тој пракси, а сви који су после њега походили шарске врлети доносили су своје закључке кривотворећи порекло шарпланинца и чинећи га тајанственим. Булц је први описао шарпланинца, али га је у научну и сваку другу литературу увео под именом илирски овчар, чиме је становницима од Ђевђелије до Триглава дао основу да га многи својатају без мере и срама. Десетак година после овог словеначког заљубљеника у псе, Шару је походио професор Београдског универзитета др Слободан Павловић, прописавши (преписавши) при том мерила која одређују какав мора да буде шарпланинац, ма где био. Његова је заслуга што је овом псу вратио и за сва времена заштитио име. Две деценије после њега, македонски филозоф бошњачког порекла Ферид Мухић аматерски је проучавао шарског овчара и то лично искуство с овим псом преточио у најлепше штиво о шарпланинцу.
Он је изричит у тврдњи да се „не треба чудити ни једном људском створењу што при првом сусрету са шарпланинцем постаје посесиван јер од тог порива нема лека, поготово кад искусите ширину и лепоту његове душе”.
Два држављанства
Управо због искуства с овим поноситим господарем планинских пашњака, уочи распада Југославије, српски и македонски љубитељи паса обуставили су кавге око тога чији је шарпланинац. Званичници кинолошких савеза две нове балканске државе лако су се споразумели, па почев од 1987. године „цар са Шаре” може да се похвали с два држављанства. Решење је правично јер постојбина и „отаџбина” шарпланинца је Шар-планина која је на равне части распрострта на подручју Македоније и Србије.
Ваља одмах рећи да шаркова сабраћа диљем планете, од мале чиваве до огромне немачке доге, улазе у легенде о псу као највећем човековом пријатељу, али ниједан из псеће расе није раван лепотану са Шаре. Потврду ове тврдње можемо да нађемо код македонског карикатуристе и фотографа Василија Смилевског, заљубљеника у шарпланинце. Трагајући за истинитим причама о подвизима „шарског цара”, обрео сам се у његовој кући, где је он из подебеле фасцикле извадио прегршт фотографија: „Ево, ово је Медо, био је мој шарко. Гледајте, то је цела прича.”
На безбројним интернет презентацијама, блоговима и „причаоницама” заљубљеници и власници шарпланинаца, они који нису вични лирским описима, „постирају” свог љубимца и поручују: „Ево па гледајте.” Истина, са сваке фотографије на којој је шарпланинац зрачи опчињујућа лепота, али ниједна од њих неће вам открити душу тог лепотана у мери њене величине. Уместо њих то чине њихови власници који, ма колико да су неуки, доживљаје са својим љубимцем казују са искреношћу која искључује сваку сумњу у истинитост догађаја. Ово је једна од тих, проверено, истинитих прича.
Пасја врућина
Јулска звезда упекла, чиниш камен гори. У хладу кестена у дворишту карауле „Св. Наум” на граници према Албанији, с колегом, капетаном Адамовићем играмо шах. На неколико корака од нас, на каменој стази, дрема пензионисани шарко, наш славни Бигор. Сећам се да сам тада помислио оно што данас гласно говорим, да има неки враг који нас опомене на нешто, али му ми не придајемо никакав значај. Тај „враг” нас је навео да прекинемо игру запричавши се о Бигору који као да није марио за „пасју врућину”. У једном тренутку он се пренуо, као да је чуо да га оговарамо, и онако сањив, без најаве и видљивог повода, отрчао према капији. Шта му би одједном, повикасмо углас и, не нашавши одговор, настависмо с игром.
Пола сата касније, Бигор се догега сав окрвављен и стропошта се на исто место с кога је онако безглаво појурио према капији. Притрчали смо свом љубимцу и остало нам је да безгласно присуствујемо његовом овоземаљском крају. А шта се заправо догодило, дознали смо десетак минута касније. Из редовног обиласка задатих пунктова на граничној линији вратила су се два војника, оба окрвављена, поцепане униформе... А оно што су испричали носим као најупечатљивију успомену из тридеценијског служења отаџбини. Војнике, у чијој пратњи је био и Бигоров наследник, немачки овчар Рекс, пресрела је мечка и у тренутку док су се они грчевито борили да из њених чељусти извуку пса, појавио се Бигор. Причали су да је „Стари” заскочио мечку и да је није испуштао све док она није ослободила Рекса. Успела је да одбаци Бигора с леђа и да га два пута удари шапом али је потом, и сама крвава, напустила поприште битке... Пуковник Д. признао је да је тога дана први пут плакао пред својим војницима и не покушавајући да сакрије „ту недопустиву слабост”.
Мусина авантура
Мусу, сеоског пастира из околине Тетова, мангупи су намамили у пустоловину која му је, како је причао, преполовила живот. Авдиљ, један од учесника, признаје да је био подстрекач догађаја који се и данас препричава међу белосветским љубитељима борбе паса. Хтео сам да проверим оно у шта сам био сигуран, а то је да је његов верни пратилац Камаш најјачи пас на свету, причао нам је Авдиљ. Муса и Камаш били су једно тело. С планине су се спуштали у касну јесен и ленчарили до пролећа кад су поново кретали у „живот”. Печени на шарској ветрометини, ћутљиви и неповерљиви, живели су у неком свом свету. Сви смо знали за Камашеве подвиге у планини али, и без тога, свако је могао да види да је то пас за причу. На замисао да проверимо Камашеву снагу дошли смо после једне борбе паса која се одржала надомак Тетова. До следећег турнира, који се одржавао сваке последње суботе у месецу, имали смо довољно времена да Мусу наговоримо да пође с нама. Где Муса тамо и Камаш, закључили смо и те суботе обрели се на ледини покрај Пене. У вреви коју Муса није разумео падале су опкладе и крваве борбе свакојаких паса. Како је Камаш величином и изгледом привлачио општу пажњу, Муса је, несвестан шта се заправо збива, готово силом увучен у игру. Приређивачи борби узели су ствар у своје руке и Камаш се нашао на борилишту наспрам једног разјареног питбула. Та крволочна звер, подстицана сличним газдом, насрнула је на затеченог Камаша. Урођеним инстинктом избегавао је налете питбула осврћући се у правцу разјарене гомиле. Камаш је погледом тражио Мусу, што је било кобно по њега. У једном тренутку питбул га је шчепао за врат и драма је почела. Камаш се одупирао свом снагом, али је његов врат био у челичним чељустима. Ко зна колико је трајао тај мучни призор али су гледаоци једног тренутка могли да виде како шарпланинца издаје снага. Видевши то, Муса се некако прогурао напред дрхтећи као прут. Уради нешто, рекао сам му на албанском и он је кренуо према псима и крештавим гласом почео да бодри свог другара. Више је то било завијање очајника него бодрење али се онда догодило чудо. Камаш га је чуо и изгледа разумео његов крик. Готово из седећег положаја направио је трзај и онда је започело витлање оне жуте и набрекле звери. Камашеви трзаји телом били су тако снажни да је једног тренутка питбул одлетео високо да би потом с парчетом Камашевог врата треснуо о земљу десетак метара даље. Видевши свог противника на ногама, звер је побегла главом без обзира. Док је Муса својом дроњавом јакном Камашу завијао врат, посматрачи су се разишли као с погреба. Муса и Камаш преживели су судар с изопаченом цивилизацијом, али је стотину других шарпланинаца, кривицом својих власника, доспело у лавиринте велеграда, немоћни да се одупру злехудој судбини. Не водећи рачуна о природи ове благородне животиње, у намери да имају баш таквог пријатеља, многи истински љубитељи паса купују шарпланинце а онда их муче у градском комфору, шепурећи се изгледом свог кућног љубимца.
Људски говор
На Шари и Караџици често сам се сретао с поноситим чуварима стада, најчешће у друштву једног или двојице планинара, и увек су се ти сусрети завршавали на исти начин. Пси, искључиво шарпланинци, осетили би нас на пристојној удаљености од стада и онда би, лајући, потрчали према нама. Стали би недалеко од нас и онда би обично најкрупнији наставио с лавежом, упозоравајући нас да променимо правац кретања. Тако би нас, не мењајући одстојање, пратили километар-два и кад су били сигурни да је њихова територија (стадо оваца) ослобођена уљеза било које врсте, враћали су се одакле су и дошли, стаду.
Стари Торбеш Бајзит из Палиграда на Караџици, за кога се и данас прича да је с псима разговарао као с људима, крајем августа 1986. године угостио нас је на свом бачилу на Беговим ливадама и подучио нас да при сусрету с овчарским псима не треба да бежимо нити да замахујемо штапом. „Шарко одреди растојање између своје територије и незваног госта и свако ко то не поштује може да се суочи с невољом. Ја по лајању знам да ли су у близини људи или нека звер и обично псе позовем да се врате ако је лавеж ’људски’”, говорио је стари овчар.
Шарпланинци су данас жртве нелегалне трговине и, према незваничним али подацима добијеним од упућених, сазнали смо да из Македоније и с Косова и Метохије, из природне средине и нарочито из одгајивачница, пут Запада сваке године буде однесено стотину малих шарпланинаца. Цена штенета износи хиљаду евра а одрасли примерци (шест месеци старости), продају се и по петоструко вишој цени. Овај племенити лепотан озбиљно је угрожен и у свом природном окружењу јер, нестајањем великих стада оваца, нестаје и потреба за њим. А ако није у гори, ако му у уху не ромори звонац предводника стада а смирај дана не улепша зов вукова, шарко није на своме. Но, треба веровати шарском пастиру Абазу да не треба бринути за будућност његовог верног друга јер „тешко да ће човек у свом овоземаљском веку измислити вуну која није са овце, а о овчјем млеку и да не говоримо”. А док је оваца и Шаре биће и њеног поноса – шарпланинца, пса који не лаје без потребе...
Аутор:
Миле Раденковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
