3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Луис Сернуда
(С)ВЕЗАН ЗА ВЕТАР
„Истовремено нежно и ужасно!” Овим речима славни шпански песник Лорка описао је стихове свог пријатеља и земљака, песника чудесних стихова испуњених љубављу према сновима, природи и... мушкарцима
ада је у песничком раду препознао основни и једини разлог свог постојања, Луис Сернуда је све своје збирке песама објединио у једну, под називом „Стварност и жеља”. Ту „књигу свог живота”, неку врсту духовне биографије, током времена само је допуњавао. На крају је успео да критику, која га је у младости дочекала „на нож”, окрене на своју страну и уђе у антологију шпанске књижевности. Како је текао његов трновити пут до звезда?Луис Сернуда рођен је 21. септембра 1902. године у Севиљи, у Улици Конде де Тохар (данас Ацетрес) број 6. Са две старије сестре одрастао је поред строгог оца пуковника и религиозне мајке. Успомене на то доба описао је у песми „Породица” – „Стезала те је она њихова љубав, као одело скројено за друге”. Већ у детињству пожелео је да стварни свет обогати нечим „крилатим и боголиким”: занесено је слушао класичну музику коју је његов комшија свирао на клавиру, сањарио у парку крај фонтане, пратио отварање цветова и ницање биљака... Знао је и да загрли дрво тополе као најбољег пријатеља! Пошто је у очевој библиотеци листао књиге о великим градовима Риму, Паризу и Берлину, у души је створио „клицу једне ужасне бољке, бољке која се испољава кроз немир да се види свет”. Убудуће је на сваки писак воза или сирене брода одмах замишљао путописе.
Као деветогодишњак читао је књигу романтичарског песника Бекера, чије су посмртне остатке тада преносили из Мадрида у капелу Универзитета у Севиљи. Прве песме почео је да пише у гимназијским данима, у верској школи код калуђера из реда „Сцуоле пие”. Од професора реторике добијао је подстицај да пише и на часовима рецитује стихове, уз савет да се против ужасне стидљивости бори молитвом. Када се 1918. године са породицом преселио у Улицу Ваздуха, назив нове адресе доживео је као позив за маштање. Није ни слутио да ће баш ту морати да се суочи с неумољивом стварношћу: откривањем своје „другачије” природе, губитком родитеља, нападом критике...
Рањена душа
Током служења војног рока у околини Севиље, док је на вежби јахао коња, Сернуда је осетио снажно песничко надахнуће. Сећао се:
„Једног поподнева, без неког претходног знака, ствари ми се указаше као да их први пут видим”.
Од тада се озбиљније посветио писању, а као теме бирао је самоћу, сањарење, жељу, тескобу. Убрзо затим уписао је права на Универзитету у Севиљи и упознао песника Педра Салинаса који му је предавао историју шпанске књижевности. Професор га је бодрио да пише, али и да чита Бодлера, Рембоа, Малармеа, Жида. У Жидовим књигама нежни, преосетљиви младић препознао је своје особине хомосексуалности. Иако се с том истином помирио, није могао да се ослободи огромног страха од осуде породице и исмевања провинцијске средине. Због „додатног проблема” решио је да се повуче из друштва, да „без живота, дубоко усамљен живи”.
-------------------------------------------
– „Ти оправдаваш моје пребивање овде:
ако те не знам, нисам ни живео,
да умрем а да те не упознам,
ни не умирем, јер нисам живео.”
– „Да ли створи лепоту, ил' знаде да је види,
али у оба случаја, успех је исти.”
Препев Гордана Ћирјанић
--------------------------------------------
Године 1925. дипломирао је право, мада је знао да се тим послом никада неће бавити. Кроз две године успео је да заврши збирку песама „Профил ваздуха” и на препоруку професора Салинаса нађе издавача. Али, уместо очекиваног духовног препознавања, доживео је грубе нападе критичара, који су га чак оптужили да је дело прекопирао. Од овог страшног ударца „песник болне осетљивости” никада се није опоравио! Да ствар буде гора, читаву драму прошао је сам, јер се и професор коме је посветио књигу оградио од њега. Док је у самоћи патио, није ни слутио да ипак постоје људи који су запазили његову „чисту поезију”. У децембру исте године добио је позив да, при уметничком клубу града, наступи на скупу посвећеном песнику Гонгори, у севиљанском Атенеу. Ту је упознао песнике Лорку, Алеисандреа, Бергамина, Албертија, Алтолагиреа и друге – групу која је касније прозвана „Генерација '27”.
Пошто су му родитељи умрли, заувек је напустио родни град. Није желео да живи „подсечених крила, у ћошку провинције” и од неколико могућности за пресељење изабрао је Мадрид. Размишљао је и о Малаги, где га је одушевило море, и о Београду одакле је 1928. године добио понуду да ради као лектор. У новој средини наставио је да се дружи са младим песницима, али најчешће је стајао по страни, ћутљив и повучен. („Сернуда ћути и тражи међу трњем... тражи нову реч, поезију”, запазили су.) Своју рањивост и срамежљивост крио је под маском горде недодирљивости, па је многима деловао као „тешка”, неприступачна особа. Осећао је и нелагоду што његови нови познаници потичу из имућнијих породица, док он мора да носи скромну одећу и станује као подстанар. Своју жељу за префињеним „денди” изгледом остварио је тек по повратку из Француске, где је пословно боравио годину дана. Али, када се у друштву појавио дотеран, у елегантном оделу, дочекали су га с помало подсмешљивим надимком – „Севиљански господичић”.
Недозвољени ужици
Сваки пад из света снова у грубу стварност Сернуда је тешко преживљавао: због неких речи или погледа знао је да дојучерашње пријатеље „избрише”, као да их никада није познавао. После младалачких дружења све више се окретао самоћи, „срећном острву на коме је најдубље прожет животом”. Истовремено је уживао у гледању филмова и слушању џез музике, а тада је постајао занесен као некада у детињству. Пошто се занимао за надреализам и истраживање подсвести, покушао је да се изрази на нови, „колажни” начин.
Рецимо, када би му се допао неки титл немог филма или назив неке џез мелодије, на њих је настављао своје стихове. На пример, тако је настала песма „Желим да будем сам на југу”. Преко бунта и храбрости надреализма превладао је и личне проблеме: отклонио је сумњу у своју надареност и престао да се стиди свог правог „ЈА”.
Са збирком „Недозвољени ужици” из 1931. године, о својој хомосексуалности проговорио је јавно. Бацио је рукавицу у лице друштву које осуђује различитост, уз стихове: „Златни мишићи морнара, његове усне свеже и слане, као сужња ме држе у свету варки”. Ускоро је остварио и љубавну везу, коју је описао речима: „Побегоше стидљивост, грозница, страх, пред светлуцавим бодежом жеље”. Међутим, одмах је запазио да су љубав и лепота кратког века, па се запитао „Шта је вечно?”. После дугог размишљања закључио је да су то једино жеља и самоћа.
У наредним годинама преводио је књиге, држао предавања из књижевности, писао чланке за новине. Обновио је пријатељство са песником Алтолагиреом и Конћом Мендес, који су се преселили у Мадрид, и чак је изнајмио стан изнад њиховог. Године 1936. са Лорком и Албертијем одржао је књижевно вече у мадридском позоришту „Зарзуела”. Већ тада је знао да му је судбина наменила писање само једне књиге – „књиге живота”. Убрзо затим, 1. априла 1936. године, објавио је сабране песме „Стварност и жеља”. Књига је доживела велики успех, а одржан је и пријем на коме је Лорка држао здравицу. Чувени песник је о збирци изјавио:
„Читао сам је са болом у глави, подстичући у себи оно мало мржње коју сви осећамо према ауторима који су написали савршено дело али било је узалудно. 'Стварност и жеља' ме је савладала својим савршенством без мрље, својом љубавном агонијом и ланцима, својом срџбом и громадама сенке”.
Дани без сунца
Али, срећа није потрајала и само четири месеца касније све је кренуло по злу. У јулу 1936. године букнуо је шпански грађански рат, а наредног месеца Лорка је убијен! Сернуда се у то време налазио у Паризу, где је радио као секретар амбасадора и трагична вест погодила га је свом силином. Очајан и сломљен, годинама је имао ноћне море у којима је сањао убијеног пријатеља како плаче. Није могао да се помири с чињеницом да је насилно прекинут живот једне недужне, предобре особе, „живахне као сунчев зрак”. У песми „Мртвом песнику” поручио је: „Убили су те јер си био плавет нашег мртвог свода и зеленило на сушној земљи”. А онда је од министарства просвете добио претње, док су му цензори забранили стих „Гледај младиће ефемерне које си волео за живота”.
Одмах по повратку у земљу Луис Сернуда стао је уз антифашисте и као добровољац народне милиције кренуо у брда Гвадараме. Али, чим је схватио да према оружју осећа отпор, решио је да се бори са пером у руци. Поред писања родољубивих песама и текстова за часописе, учествовао је и на међународном Антифашистичком конгресу интелектуалаца у Валенсији. Ту је упознао мексичког песника Октавија Паса и преко пријатеља Стенлија Ричардсона, набавио енглеску визу. Године 1938. напустио је домовину (испоставиће се заувек) и отишао у Велику Британију. Након боравка у Лондону радио је у школи „Кранлеј” у градићу Суреју, као асистент професора шпанског. У то време изјашњавао се као изгнаник, коме је Шпанија постала „именица и ништа више”.
Луис Сернуда, песник који је веровао у живот
Међутим, наредних година док је живео у Глазгову, осетио је носталгију за родним крајем. Севиљу је сањао и помињао као „град сунца”, али није хтео тамо да се врати. Године 1943. године отишао је у Кембриџ, где је радио као лектор шпанског језика на универзитету, и живео у колеџу „Емануела”. Жељу да „истера духове прошлости”, испунио је књигом у прози „Окнос”, у којој се присетио детињства и сањарења у старом врту са фонтаном. Тај осећај савршене среће покушавао је да обнови у „дружењу” са околним дрвећем. Према тврдњама сведока, са платаном старим двеста година повремено је разговарао, да би му на крају посветио песму. Већи ужитак налазио је једино у музици Моцарта, коју је слушао на концертима.
Године 1947. прихватио је пословну понуду из Маунт Холиок колеџа у САД, коју је добио по препоруци пријатељице Конће де Алборнос. Признао је да се Енглезима диви, али да их не воли, а да, с друге стране, обожава америчке филмове и џез. Једино се питао: „Какво ли је тамо дрвеће?” Тог 10. септембра 1947. године укрцао се на брод за Њујорк, са предосећајем да се више никада неће вратити. Наредних пет година радио је као професор шпанске књижевности у Маунт Холиоку, држава Масачусетс. Иако се у нову средину одлично уклопио, увиђао је да му нешто недостаје. Када је 1949. године посетио Мексико схватио је да су то топлина и светлост југа, матерњи језик и корени. По повратку кући написао је песме у прози „Варијације на тему Мексика”, где је описао утиске сусрета са културом Индијанаца под шпанским утицајем. Мисли о овој земљи толико су га окупирале, да по први пут у животу није могао да чита.
Друга младост
Током зиме 1950. године Сернуда је писао збирку „Одбројани сати”, у мрачном расположењу. „На хоризонту нисам назирао ништа осим смрти”, говорио је. Међутим, љубав коју је доживео у Мексику, током летњег одмора, потпуно га је препородила. Иако је себе најпре гледао као „заљубљеног старца”, одбацио је предрасуде и препустио се судбини, „потпуно, без резерве, као скок у празно”. Младићу по имену Салвадор (што значи спаситељ) одмах је посветио једну песму, а потом је наставио да бележи друге стихове. Када се поново вратио кући, схватио је да мора да следи своје срце, па макар оставио посао, сигурност и друштвени положај. Док је смишљао „Песме за једно тело” под утицајем љубави осетио се младим, чак млађим него што је икада био. „Колико сам година морао да прегурам, и да дођем на други крај света, да бих проживео све срећне тренутке”, писао је.
Од када се 1952. године преселио у Мексико, боравио је у кући код старих пријатеља Конће Мендес и Мануела Алтолагиреа, из „Генерације '27”. Уз малу новчану помоћ коју је добијао из мексичког колеџа, могао је да се посвети поезији и држању предавања. Године 1958. из штампе му је изашло треће проширено издање „Стварности и жеље”, са стиховима без пуно риме, који су тешко освајали широку публику. Међутим, са животним искуством више ништа није могло да га повреди: „Поезија и увереност да сам песник били су моја снага и мада је моја увереност можда била и погрешна, већ није важно јер тој грешци дугујем толико срећних тренутака”.
Када је сазнао да су му умрле обе сестре, а пријатељ Алтолагире погинуо у саобраћајној несрећи, први пут у животу осетио се усамљеним. Пошто је чуо да га сународници и даље оговарају, јер их у књигама није приказао у неком лепшем светлу, одбацио је сваку замисао о повратку у домовину. За крај је написао песму „Земљацима”, у којој је навео да није заборавио бол коју су му у младости нанели. Додао је: „Без народа, без земље, ја сам свуда и сваком страни писац, јаче од других везан за ветар заборава чији дашак усмрћује”. Затим је наставио да мирно живи са најбољом пријатељицом Конћом Мендес. Управо она га је 5. новембра 1963. године, рано ујутру, нашла како на поду собе лежи мртав, беспрекорно дотеран, са лулом у једној и шибицама у другој руци.
Међутим, „ветар заборава” није уследио. После десет година име Луиса Сернуде почело је да се везује за похвале, издања, студије, конгресе. Осим читалаца и критичара, његову поезију посебно су заволели млади ствараоци – некадашњи „уклети песник” проглашен је чак „песником за песнике”! А како и не би када је на неодољив и необичан начин знао да споји снагу и крхкост, бунтовни дух и нежност. Да се помоћу жеље из тамнице стварности вине до слободе, уз стихове: „Ја верујем у живот, верујем и у тебе кога још ни не познајем, у себе верујем, јер ћу једнога дана постати све што волим: ваздух, вода, биљке. И младић.”
Аутор:
Весна Живковић
Илустровао:
Драган Максимовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
