3320 25. 9. 2015.
Дипломатија у тамницама или...
СУЗАМА НА
Маројица Кабога и Ђуро Бућа провели су 504 дана као затвореници. Ипак, Дубровник је успео да се одржи у неравноправној борби и остане јединствено острвце слободе код Јужних Словена у 17. веку, као и да одржи улогу трговачке републике на размеђи истока и запада
Цариград, неком мајка а неком маћеха
пролеће 1677. године мало коме у старој словенској Рагузи било је до весеља приликом свечаности испраћаја поклисара који су носили новац султану за годишњи данак. Поћи у Цариград у то време било је дело за које се тражило храбро и велико срце. Приликом избора посланика Сенат је онима који би прихватили избор унапред обећао добру награду у виду права на продају одређене количине соли. Истовремено, предвиђена је и тешка казна у случају одбијања посланства: 2000 дуката одштете као и две године прогонства у маларични градић Стон. Два изабрана племића, Маројица Кабога (Кабужић) и Ђуро Бућа (Бућић), без двоумљења су прихватили задатак који ће се показати веома тежак. Претходне, 1676. године султан Мехмед IV на место великог везира поставио је дотадашњег цариградског кајмакана Кара Мустафу, што је мало кога од страних посланика при Високој порти оставило равнодушним. Бивши кајмакам био је познат као човек „среброљубац, свиреп, колеричан, незналица” (Л. Војновић) који је био посебно нетрпељив према странцима. Између осталих „дела”, Кара Мустафа је представника османског савезника – француског краља – затворио у кућни притвор јер је наводно увредио домаћине тиме што се купао у мору босфорског залива; од млетачког баила везир је извукао високу одштету на основу лажне тужбе; понизио је и пољског преговарача који је у Цариград дошао специјално да закључи мир.
Велики везир и поклисари
„Добро се чувајте”, упозоравао је Дубровчане енглески посланик, „ви знате шта је Кара Мустава наместио француском, холандском и млетачком посланику. Он настоји да то исто учини и мени, али ја се чувам... Верујте, он проводи паклену политику...” Није морао да објашњава. Дубровчани су одавно по злу познавали Кара Мустафу. Већ дуго су се бранили од његове похлепе и сплетки код султана.
Али вест која је стигла у јулу 1677. године са ужасом је дочекана у Сенату: велики везир је на име наводног дуга за неку стару штету нанету сарајевским трговцима, тражио преко два милиона талира – што је било више него 70 редовних годишњих харача. Ништа није могло толико да потресе и забрине Сенат колико претерани захтеви из Цариграда који су значили директну претњу опстанку Републике. Дубровник се још није био опоравио од страшног земљотреса – „велике трешње” – који је десет година раније (1667) уништио град и око половину његовог становништва.
Један од два посланика који су носили харач за 1677. годину био је знаменити племић Маројица Кабога (1630–1692), човек који је личио на своје бурно, барокно време. Потомак врло старе дубровачке породице, иза себе је већ имао разноврсно животно искуство током кога су се изгреди и злочини смењивали с подвизима и државним потезима.
„Горд, брз и непромишљен на делу колико и на језику... напрасите ћуди, из тог човека као да је неодољиво и необуздано проговарао сирови, насилни и самосвесни хајдук дубровачког залеђа” (Р. Самарџић). Након низа разних испада, у које су спадали туче, свађе, банчење са локалним Турцима и друго, бесан што је критикован у Сенату због ремећења градског реда и непоштовања племићког угледа, Кабога је у свађи убио једног свог блиског рођака – и то испред самог кнежевог двора. Догађај је изазвао велико узбуђење у граду као и поделу међу племством.
Кабога је 1662. године осуђен на доживотно тамновање у подземним одајама кнежевог двора. Његову судбину променио је велики земљотрес из 1667. године. „Трешња” је срушила двор, убила кнеза с породицом, као и добар део дубровачке господе и народа, док је затвореник Кабога преживео. Извукао се из тамнице и спретношћу, отреситошћу и енергијом успео да у општем хаосу у порушеном граду допринесе повратку старог реда и поретка. Тако је поново стекао добро име и повратио углед, што га је, између осталог, препоручило да буде биран и за поклисара.
Без помоћи
Када су се августа 1677. године два поклисара, Кабога и Бућа, са харачем нашла у Цариграду, већ из чињенице да им није додељен пристојан смештај него их је велики везир упутио у јеврејски гето, могли су да наслуте да их чека тешко време. Њихови напори да по старом обичају умире Порту тако што ће мањим сумама поткупити паше и везире, овог пута нису дали резултате. Стара мржња Кара Мустафе према Дубровнику пробудила се свом жестином. Тражио је огроман новац.
„Небо се пролама на нас, земља зја да нас прождре, море хучи да нас загуши, не преостаје нам друго до да нас ваше Господство усмрти”, вапили би очајни посланици пред великим везиром и осталим пашама, ефендијама, ризничарима, коњушарима и другим агама по Цариграду.
„Дубровник и није држава, него хрпа камења”, објашњавали би своју беду, „наш град је положен на једном месту каменитом, неплодном и сушном, од ког не можемо извући прехрану него за два месеца у години...”
Понеки међу пашама би се и сажалио на Дубровчане – посебно они који су били из наших крајева. „Не бојте се, ја сам од ваше земље”, говорио би им султанов ризничар који нажалост није имао утицаја. Али колико би поклисари приказивали свој град сиротијим, толико су им отомански силници мање веровали.
„Такозвани преговори, у облику турских грдња и пријетња, трајали су дуго и ничему нису водили” (Л. Војновић).
Иако су наглашавали своју покорност као „верни и стари харачари султанови”, поклисари су били чврсти и упорни у одбијању непостојећег дуга. „Можете нас овде исећи на комаде, а султан може наредити свој нашој властели да му дође на жртвеник, ни ми ни они немамо и не можемо дати ни једну аспру, јер нисмо ником ништа бесправно узели”, храбро су изјављивали Кабога и Бућа пред самим великим везиром. Дубровчани су у међувремену слали посланства и поруке за помоћ на дворове хришћанских владара од Напуља, Мадрида и Париза до папе у Риму. Цела Европа пажљиво је пратила шта ће султан урадити са Дубровником. Али помоћи – осим подршке речима – није било. „Ниједна од хришћанских влада не да нам ни паре”, јављао је дубровачки посланик из Рима.
Зденац крви
Зла везирова воља исказала се и приликом предаје харача. Два дубровачка поклисара могла су само снуждено да посматрају обед на двору, којим је велики везир почастио присутне посланике из Пољске и друге госте, као и хиљаде јаничара. „Док су се они гостили, ми смо седели у нашем кутку, изложени сажаљењу свих присутних, међу којима је било на стотине странаца.”
Наредних месеци задесиће их много тежа судбина. Марта 1678. године поклисари су доведени пред великог везира који их је грубо дочекао. „Није нам дао ни да говоримо, пресецао нам је речи псовкама и претњама, шибајући нас муњама из очију”. Након што су поклисари поново одбили да признају дубровачки дуг, везир је наредио да одмах буду затворени у тамницу „Седам кула”. Затим су премештени у злогласни затвор Бабаџафир – „Зденац крви”.
„Одведени смо дословно у гробницу за живе, мрачну, без трачка светлости, пуну мокраће и измета, а нису нам дали ни простирку. Нашли смо се међу дванаест разбојника... Ако ускоро не одемо са овог неописивог места, буве и стенице ће нас сигурно живе изести...”
Турску дипломатску срамоту спречио је велики везир српског порекла,
Лала Мехмед-паша Соколовић
Драгоман делегације Перо Балтин био је затворен у такозвани лелек чадор, предвиђен за осуђенике на смрт. Касније је ипак ослобођен. Кабога је на комадићима хартије јављао преко тајних курира да он и његов друг добровољно жртвују живот за отаџбину, молећи дубровачку владу да се заузме за њихове жене и децу.
Истовремено, Турска је увела такозвани јасак, односно забрану било каквог промета робе с Дубровником. Босанском беглербегу Саркош Ахмед-паши наложено је да присили Дубровник да исплати непостојећи дуг. Кара Мустафа се очигледно спремао да „узме Дубровник као угојену краву и да га освоји” како би искористио његове луке у својим ратним плановима. Да би добила на времену, дубровачка влада упутила је ново посланство – овај пут у Сарајево. За тај задатак требало је одабрати „људе које унапред треба избрисати из списка живих”.
Занимљиво је да су у овим тешким временима дубровачки властелини – често непокорни и склони избегавању јавних обавеза – с највећом пожртвованошћу прихватили опасан задатак. Изабран је Марин Гоце (Гучетић), „дипломата који је велики део живота провео у Турској, велики родољуб” (Р. Самарџић). За другог поклисара одабран је Николица Бона (Бунић), који је такође имао искуство с Турцима. У години „Трешње” (1667) већ једном је као поклисар био у прилици да се суочи с Кара Мустафом. Као и Маројица Кабога, Николица Бона допринео је увођењу реда и обнови Дубровника након великог потреса. Био је и члан Малог већа и Сената, а три пута је био биран за кнеза. Писао је и разна историјска и географска дела, а бавио се и песништвом.
Сужњи на Дунаву
Априла 1678. године у Сарајеву, два поклисара су плачући пред везиром Ахмед-пашом изјавили да њихова Република није кадра да задовољи султана. „Све је то ваш инат”, одговорио је Ахмед-паша, „ви можете дати, али нећете.” Као и поклисари у Цариграду, и ови посланици бачени су у тамницу. Ипак, дубровачка влада није попуштала. Откуд Дубровнику благо кад је оно разнесено током земљотреса? „Ви врло добро знате”, поручивано је Турцима, „колико је наше сиромаштво... остаћемо голи као просјаци.”
Онда када се могло очекивати да ће након поклисара зла судбина задесити и њихов град, десио се преокрет. Избио је рат између Турске и Русије који је скренуо пажњу Кара Мустафе од Дубровника иако није олакшао положај заточених. Сарајевски беглербег добио је наређење да се придружи турској војсци на Дунаву. Када су стигли на ушће Дунава у Црно море, јуна 1678. године, поклисари Марин Гоце и Николица Бона бачени су у доње подруме тврђаве у Силистрији, „у одају без икаквог светла, смрдљиву, са оковима на рукама, врату и ногама”.
Касније су успели да добију другу ћелију која је имала прозор. Тврђава се налазила на мочварним рукавцима Дунава, у области познатој по маларији. Месеци у тврђави били су за два поклисара „вечност пуна патње. Два роба, изнемогла од грознице, приближавала су се наглој смрти”. Међутим, чак и у таквом стању поклисари су покушавали да нешто учине за спас отаџбине. Тврђава је била близу султанова сараја, па су поред њиховог прозора стално пролазили бројни везири и дворски достојанственици. Неки су се и задржавали да виде дубровачке сужње и поразговарају о њиховом случају.
Одани и непоуздани драгомани
И у оковима поклисари су настојали да одржавају међусобну везу, као и везу с Дубровником. Преко посредника су слали поруке пашама на Порти. У тим условима највећи значај добили су они чланови њихових посланстава који су остали на слободи, њихови главни помоћници – драгомани – тумачи посланстава. И у свако друго време улога драгомана била је посебно важна. Као званични тумачи, они су присуствовали свим састанцима, примањима и разговорима на Порти, одржавали везе с појединим турским достојанственицима и дипломатама, посредовали, носили поверљиве поруке. Познајући турски језик, драгомани су преводили разна писма и вршили дужност секретара мисије.
Као ни посао поклисара, тако ни дужност драгомана у 17. веку још није постала посебан задатак за то обучених професионалаца. Дубровчани су стога почели да образују за тумаче посебно одабране дечаке, младиће језика. Међутим, за драгомане су понекад бирани и неки од дубровачких трговаца или конзула који су већ живели по Турској па су познавали језик. Овакав начин избора могао је да доведе до непредвиђених последица: понекад би се новопостављени драгоман под притиском треме уплашио „и језик би му се завезао”. Тако је 1605. године драгоман Никола Поповић, дубровачки трговац у Софији, уочи пријема код султана у последњем тренутку изјавио да нема храбрости да преводи. Дипломатску срамоту спречио је тадашњи велики везир српског порекла (Лала Мехмед-паша Соколовић) који је поклисарима рекао „реците султану што год желите, ја ћу вам преводити”.
Дешавало се и да драгомани уместо својих претпостављених извуку „дебљи крај” од Турака. Тако је драгоман Петар Балетин позван у царско веће где је, ни крив ни дужан, за опомену поклисарима добио сто шездесет удараца батином пред свим султановим пашама. Једва се вратио кући.
У много драматичнијем случају утамничених посланика Марина Гоца и Николице Боне, њихов дугогодишњи драгоман Андрија Андриаши показао се сасвим непоузданим. Како је турски однос према Дубровчанима бивао све гори, он је постајао све плашљивији и све невољније обављао задатке посредника. Најзад, када му је везир запретио да ће га оковати на галији ако му се поново појави пред очима, Андриаши је дигао руке од свега и побегао. Дубровачки Сенат га је због тога у децембру 1678. осудио на смрт вешањем као издајника, обећавши 5000 талира награде ономе ко га нађе. Много поузданији од претходних био је цариградски „драгоман-аматер” Лука Барка, постављен за првог дубровачког конзула у Цариграду (1688), кога су сви поклисари хвалили. Али ни он није могао ништа да учини у условима када су се османске главешине према представницима Дубровника понашале као према обичним одметницима.
Онај који плаче
Крајем августа 1678. у Дубровник је стигла поразна вест да је поклисар Николица Бона умро у тамници. Ни на самрти нису му дали лекара ни капелана, нити су му скинули окове. Влада Дубровачке републике тада је донела јединствену одлуку – Николица Бона проглашен је оцем отаџбине. У дворани Малог већа подигнута му је, као хероју, спомен-плоча, што је изузетан гест у историји Републике. Након Бонине смрти, други поклисар Марин Гоце враћен је из Силистрије у Сарајево.
Мада су сви њихови посланици лежали у тамници, дубровачке власти закључиле су да им нема друге него да се и даље труде да омекшају Турке. Стога су наставили с дипломатијом у којој су комбиновани подмићивање, молбе, убеђивање и стално тражење подршке међу турским властодршцима. У 1678. години изабран је нови поклисар харача – додуше овог пута биран је само један уместо, како је то био обичај, двојице. Племић који је имао тако храбро срце да у најдраматичнијим тренуцима однесе харач султану звао се Секундо Јерков Гоце (или по „словински” Секо Гучетић).
Секо Гоце успео је да се пред самим султаном баци на под завапивши:
„Милост, јадни смо и сиромашни и немамо што се тражи.” Иако је одмах након тога изведен из сале, сама чињеница да је султан примио уобичајени годишњи харач била ј
е добар знак за Дубровник. Чињеница да је турска војска у међувремену доживела тежак пораз од Руса уздрмала је надменост великог везира. „Чик кафир (излази, каурине), везир је расрђен супроћ вами јер чините инад... кошуља је на вами од лажа врагови каурски!”, говориле су паше Дубровчанима, али су ипак постепено попуштале пред њиховом упорношћу. Секо је током свог задатка у Цариграду користио посебан дар који је био део дипломатског репертоара у то доба када осећања нису скривана: наиме, плакао је као киша да би показао колико је искрен и колико му је тешко. Међу пашама брзо је постао познат као „онај што плаче”. Плакао је толико да је у једној прилици пред великим везиром потпуно поквасио одећу. У томе је толико претеривао да су га неке паше примале само под условом да обећа да неће да плаче.
Иако су и Секо Гоце, и наредни поклисар харача Рафо Гоце (Гучетић), такође на краће време допали тамнице, они су уз сталне молбе и подмићивање ипак на крају постигли да сви посланици буду ослобођени. Након новог круга преговора и натезања са Кара Мустафом, 1680. године постигнуто је поравнање. Дубровник се обавезао да у две године исплати седамдесет хиљада талира (или око два и по годишња харача), што је ипак било тридесет пута мања од суме која је тражена у почетку велике кризе.
***
Маројица Кабога и Ђуро Бућа провели су 504 дана као затвореници. Ипак, Дубровник је успео да се одржи у неравноправној борби и остане јединствено острвце слободе код Јужних Словена у 17. веку, као и да одржи улогу трговачке републике на размеђи истока и запада.
Када се 1684. године Маројица Кабога поново упутио да однесе харач султану, страшни Кара Мустафа већ је био покојник. Погубљен је по султановој наредби након великог пораза турске војске код Беча (1683).
Аутор:
Д. Л.
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
