3320 25. 9. 2015.
Потрага за благом
СУРОВИ ПОХОД
Нестрпљив да погуби поглавицу Инка, заповедник шпанских освајача остао је без огромног златног ланца тешког око две тоне којег су Индијанци носили да откупе свог владара. За тим чудом и данас се трага.
Атуалпа и Пизаро, рад непознатог уметника, Хултон архив
панске и португалске експедиције кренуле су од 1499. године ка Новом свету. Подстакнуте Колумбовим успесима, њихову пажњу заокупљао је првенствено јужни део Америке. Ђеновљанин Кристофор Колумбо, морепловац у португалској и шпанској служби, придобивши шпански двор за свој подухват, испловио је у лето 1492. године са три брода и, после 33 дана пловидбе, код Канарског архипелага, пристао је изјутра 21. септембра 1492. године на острво од домородаца знано као Гуанани. Колумбо га је назвао Сан Салвадор. На Сан Домингу, оставио је посаду, што је био први познати покушај колонизације Америке од стране Европљана. После повратка у Шпанију, где су његова открића изазвала незапамћен одјек, већ у јесен 1493. године под његовим вођством испловила друга експедиција са 1200 људи на 17 бродова. Колонизација Америке већ тада је добила снажан замах. Године 1498. дошло је до треће експедиције. Изванредно опскрбљен и опремљен, Колумбо се, први пут, дотакао обала Јужне Америке. При четвртој експедицији (1502), већ је пловио дуж Панамског земљоуза. Херој открића, непризнат, па затим опет рехабилитован, вратио се 1504. године у Шпанију где је, две године касније, умро. Преминуо је у 55. години, исцрпљен путовањима али и разочарењима због зависти људи који нису схватали далекосежност његовог дела. Умро је у уверењу да је открио западни пут у Индију. Једном је, чак, претпостављао да се налази недалеко од ушћа реке Ганг. Индија, жељена земља богатства, нагнала је морепловце да се отисну на непознат океан западно од Европе и да тако, сасвим случајно, „открију” нови континент – Америку.
Похлепа без задршке
Године 1513. већ је утврђено да се иза Панамског земљоуза простире још једно огромно море, Тихи океан. Тако продрети у његове воде где, иза мора, сигурно лежи жељена Индија, питали су се морепловци. Овај смео и опасан подухват извео је Португалац Фернандо Магелан. Испловио је 1519. године ишавши дуж обала Јужне Америке и допловио у Тихи океан мореузом који данас носи његово име. Одатле га је пут водио, око света, у Кину и Индију, а затим око Африке, натраг у Европу, где се вратио 1522. године. Сад је положај новог континента био сасвим јасан и нико више није могао да тврди да је Земља четвртаста плоча на леђима гигантских слонова. Али, ни Енглези ни Французи нису били лењи. У служби енглеског краља Хенрика VII, предузимали су научне пловидбе у циљу нових географских открића. Италијани, отац и син Каботи, пловили су од Лабрадора до Флориде. Португалци су зашли дубоко на север и са Гренланда довезли неколико Ескима и белих медведа..
Шпанци су наставили да испитују Средњу и Јужну Америку: пристали су на Јукатан, где су живеле Маје, Мексико с Астецима, на западној обали Јужне Америке испитали су обале Перуа и Инке, домороце. Свуда су их пратили бели досељеници дајући сасвим нов правац развоју Новог света. Средњоамерички крајеви постали су шпанске колоније претворивши се, потом, у самосталне шпанске државе. Источну обалу Јужне Америке, Бразил, населили су Португалци. Енглези, Холанђани и Французи оснивали су колоније у Северној Америци. Ту су, временом, власт преузели Енглези...
Хернан Кортес у Мексичком заливу, рад боливијског уметника Џеронима Агилара
Освајање Средње и Јужне Америке пратиле су приче, брзо претворене у легенде, о огромним количинама злата, дијаманата и сребра којим су ове области обиловале. И, како ће време показати, освајачки ратови, верно забележени у историјским хроникама и документима, омогућили су пљачку великих размера. Благо Монтезуме, Атуалпе и других владара латиноамеричких народа и драгоцености племена Астека, Инка и Маја постали су својина похлепних Европљана. Код древних становника Јужне Америке злато се сматрало светим металом, симболом бога Сунца. Вође, врачи, шамани и њима слични великодостојници гомилали су огромне количине драгоцености. Својеврсна складишта злата били су храмови: таваница једног од њих била је посута златним звездама, вилиним коњицима, лептирима и птицама које су биле тако величанствене да су од њихове лепоте сви који кроче у храм дрхтали од узбуђења.
Страх од „пријатеља”
Међутим, почетком 16. века, на обале америчког континента ступили су Шпанци и Португалци, жељни да присвоје то њима дотад непојамно благо. Освајачи, конквискадори, нису ни у најсмелијим сновима сањали какве их драгоцености блага чекају у овим прекоокеанским земљама. Уз то, љубазни домороци били су спремни да им га дарују, да са њима поделе све што имају. Пре доласка освајача и пљачкаша, астечка држава простирала се целом Мексиканском висоравни којом су управљала два савладара изабрана од племенског савета: један, кога бисмо могли да назовемо начелником цивилне управе и други, војни заповедник кога су Шпанци сматрали краљем или царем.
Године 1519. на обале Мексика приспели су разбојници, под вођством Фердинанда Кортеса. Вести о великом и невероватно богатом граду Теночтитлану (данас Мексико Сити), подстакле су конквискадоре на готово немогуће. Са шаком војника Кортес је кренуо одважно у непознату земљу. Не подозревајући шта им спремају дошљаци, Индијанци су им даровали велике количине накита и два огромна диска величине колског точка који су симболизовали Сунце и Месец. Један диск био је направљен од чистог злата а други од сребра. Али, Кортесу и његовима ови дарови учинили су се скромним и кренули су да пљачкају све одреда.
Град Куско био је престоница царства Инка
Појава Шпанаца снажно је деловала на племена Толтека и Отома; први пут су видели коње, гвоздено и ватрено оружје. Астеци су, пак, у Кортесу гледали изасланика сунчаног бога Кецалкоуатла који је, према легенди, након дуготрајног избивања требало да се врати с истока. Када су Монтезуми постали јасни циљеви „пријатељске” посете прекоокеанских гостију, пожурио је да што сигурније сакрије преостало злато и сребро. Тада су се родиле многобројне легенде о скривеном благу великог владара Астека. Кортес је у почетку губио битке против Монтезуме, али су онда, 1521, из Шпаније стигли нови војници. Рат је добијен и уз помоћ мноштва индијанских савезника. Али, Монтезума и његово благо као да су пропали у земљу. Потрага за њим била је безуспешна. У Теночтитлану је пао последњи брањени дом и последњи астечки владар Куатемотсин, Монтезумин наследник, отеран је у заробљеништво.
И зубари у пљачки
Перуански хроничар шпанског доба Гарсиљасо де ла Вега оставио је неколико занимљивих записа о Кортесу и његовој невероватној похлепи. Поред кукуруза, Маје су гајиле дуван и целом свету дали су своје име за ситно насецкан дуван увијен у лист – цигару; zicar (cigaro) мајанска је реч. Кортес је имао посилног задуженог за увијање и сецкање дувана а он је уживао у њему, како пише Вега, чак приликом јахања или борбе. Због ове неумерености, био је критикован од једног високог свештеника, задуженог за покрштавање индијанских племена. Кортес му је одрубио главу, уз речи да ужива дуван како би, што чешће, био с богом.
Кортес се „прославио” и по томе што је мајанским женама вадио зубе. Наиме, оне су стругале зубе тако да су постајали шиљати, а затим их облагале плочицама од злата или драгог камења. Да би ову пљачку брзо обављао, Кортес је из Шпаније довео неколико зубара и запослио их искључиво на пословима вађења зуба. Де ла Вега је забележио да су уста мајанских жена за шпанског заповедника била неисцрпан рудник дијаманата и злата! Кортесов плен увећан је и пљачком великог храма у Јаксаћилану, из кога је Кортес, према процени, однео преко две тоне златних предмета: наруквица, чаша, судова и пехара.
Страшна превара
За име другог јужноамеричког владара из тог времена – вођу Инка, Атауалпеа, везано је, такође, много легенди. Кад је, почетком тридесетих година 16. века, један од вођа шпанских освајача, Франсиско Пизаро стигао у земљу Инка, ту су вођени међусобни ратови. Сама по себи, појава туђина Индијанцима у почетку није предсказивала никакве невоље. Напротив, њихов вођа, Атауалпа, помислио је да су му сами богови послали у помоћ, да што брже победи свог брата Уаскара. Њихово оружје већином је било од тврдог дрвета: мачеви, копља, лукови, мочуге и Шпанци су га назвали „гвоздено дрво”. Секире су биле камене или бакарне; од истог материјала прављене су „булаве”, буздовани са перима. Војници су се од непријатељских стрела бранили штитовима и огртачима, с дебелим слојем памука. Оно је било добро у борби с околним племенима али није значило ништа у борби против тешко наоружаних Шпанаца, којих је бројчано било знатно мање.
Споменик Пизару у Лими
Први велики шпански плен био је Сунчев храм у Куску где су сахрањиване мумије поглавица Инка које су седеле на златном престолу у полукругу, пред златним сунчевим колутом. Лица су им покривала златне маске док је одело било богато искићено украсима и племенитим накитом. Изнад олтара стајао је велики златан колут, тежак више десетина килограма – Сунце с људским лицем. Иза храма се простирао златан врт где су фигуре биљки, животиња и људи биле израђене од чистог злата. Све то је десетине и десетине тона, годинама претапано у полуге или новчиће и слато за Шпанију. Свакако, велики део завршио је у рукама гусара или пљачкаша.
Пизаро је Атуалапеа позвао на гозбу. Ништа не сумњајући, поглавица Инка на свечаност је стигао у златној носиљци, украшеној разнобојним перјем. Ни он ни његова свита нису били наоружани. На то је рачунао грамзиви Пизаро на чији су сигнал војници напали Инке, побили целу пратњу а вођу заробили. Пошто га је неколико дана држао под стражом, Пизаро му је обећавао слободу уколико овај, за два месеца, велику собу напуни златом. Димензије собе биле су 12 пута 10 пута 4 метра. Племена су брзо сазнала детаље шпанске уцене и, ускоро се, према месту поглавичиног заточеништва отегао ланац носача, савијених под теретом златних посуда, статуа, судова и других предмета. Гомила злата расла је а ипак, када је назначени рок истекао, соба још није била попуњена. Мада је вођа Инка молио Пизара да још мало сачека, овај је решио да га погуби пошто је страховао да би, кад буде на слободи, могао да му постане велики противник.
Тајна језерског муља
У време кад је Атуалпа погубљен, путевима су се кретале хиљаде каравана лама натоварених златом. Инке су журиле да откупе свог владара. Сазнавши да је погубљен, сакрили су драгоцени терет негде високо у перуанским брдима. Осим овог огромног блага, Пизарова нестрпљивост да погуби поглавицу, коштала га је огромног златног ланца, израђеног по наруџби Атуалпиног оца, претпоследњег владара Инка, Уајна Капака. Како вели предање, о коме пише хроничар Де ла Вега, када му се родио дугоочекивани наследник, срећни отац наредио је својим златарима да направе златан ланац којим би са свих страна, могао да се опаше централни трг блиставе престонице. Велики ланац био је дугачак 400 м и тежио је три тоне најчистијег злата. Да би се подигао, пише Вега, била је потребна снага 200 људи. Да ово ремек-дело и светско чудо не би пало у руке непријатеља, Инке су га бациле у воду дубоког језера, у близини села Уркос.
Језеро крај Уркоса још крије златни ланац тежак две тоне
Настало од кратера древног вулкана дно овог језера прекривено је слојем муља високим више метара. Ту већ вековима почива ланац од чистог злата чија вредност није мања од 250 милиона долара. Међутим, ни савремена техничка средства не омогућавају да се продре у мрачни, ћутљиви бездан језера. Ипак од његовог вађења није се одустало. Тамо је амерички милионер Грахам Блејн предложио пројекат који предвиђа бушење дугачког подземног тунела кроз који би могла да се испусти сва вода из Уркоса, што би омогућило ископавање златног ланца из муља.
Међутим, цео поступак има више мана: скуп је, отицање воде пореметило би еколошки систем, а многи научници који су приљежно проучавали историју старих народа Латинске Америке сумњичави су према белешкама хроничара, па и онима које је исписао Де ла Вега. Истраживање дна посебним подморницама и батискафима нису дала никакве резултате.
„Ипак, можда нове технологије понуде нови начин па ће Инкин ланац поново угледати светлост дана”, каже Блејн, додајући како нема говора о томе да је хроничар Вега преписивао само празне легенде Латинске Америке.
Аутор:
Миодраг Милановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
