3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање
Шумска бајка о брезином браку
Увек мало по страни, такве су вам брезе.
Тачно толико од шуме колико од реке, готово на додир најтање и најдуже гране листа, кад се он најдаље истегне. Готово, а ипак, мало даље, таман да се не да додирнути, изван домашаја.
Огледа се у реци, али тек ако се талас распе, прснувши увис, дотаћи ће је. Као кап, не као река. Бреза је лепотица и то је познато, али баш та недодирљивост чинила ју је тако пожељном. Толико да су сви одједном стали да јој се удварају.
Најближа, земља се отворила прва:
– Из мене растеш. Ја те храним. Дајем ти ослонац. Носим те и држим. Ионако си моја. Удај се за мене и, по природном закону, буди ми супруга.
– Не – рече бреза одлучно. – Ти ми пре можеш бити отац или мајка, него муж.
А кад земља стаде да протестује, бреза се насмеја:
– Па, измакни се ако можеш.
– Лепотица – паметница! – додаде река, пакосна на земљу. – Заборави то блато, брезо. У мени се огледаш, моја вода те поји. Моја пена те умива. Без мог одраза не би знала колико си лепа.
– Не – рече бреза, размисливши мало. – Лепа сам ако сам лепа, а не ако се огледам. Поји ме вода, а пена... Хм, у пени таласа има нешто чудно. Нешто друго. То више ниси ти, реко. Нећу ти бити супруга.
– Добро речено – запуца храст. – Теби треба твоје горе лист. Таква лепотица достојна је цара шуме. Дрвета богова. Нечег старог, моћног, чврстог и чаробног као што сам ја. Ти, лепа и крхка, и ја, божанствено јак, каква би тек шума из нас израсла! Избор немаш, бићеш ми жена.
– Ја сам савитљива – прошушта бреза – царе шуме, и зато увек имам избор. Мудар си, али биће моје лепоте не разумеш. Мени треба нежност. И зато, не. Нећу се удати за тебе, јер си сувише тврд и неумољив бог.
– Браво, лепотице – сипило је са свих страна: дизала се магла.
Одједном је прекрила све и увила се око брезе.
– Где су сада сви? Где је сада свет? Где су грубост и чврстина? Тек звуци, без тела и облика. Ја ћу ти дати свет лепши, нежнији и пунији, стварнији и нестварнији, мекши и податнији од оног свакодневног. Твоја лепота је мека, а ја сам сам узор мекоте, бићеш ми жена.
– Не – рече бреза. – Твоја обећања су лаж. Твој покров крије, као лопов, право стање ствари. Никада нећу бити твоја.
– Исправно – секундирали су одозго облаци.
Кишни јој је нудио брак, јер је залива, поји и чини сјајним њено лишће, а сјактавом и глатком њену кору. Снежни јој је нудио богатство свог сребрног снега и иња. Бреза их, несталне, одби лако.
Градоносни облак јој рече:
– Охола лепотице, мене не смеш одбити. Ако се не удаш за мене, поломићу те и скршити ледом!
– Не – тихо рече бреза – не знам зашто, али знам да ме нећеш моћи ни сломити ни убити. Има нешто... Нешто што не видим још добро... Али осећам га... У свом срцу.
– Наравно – запламте сунце, топећи облаке. – Ти чекаш свог изабраника, свог свакодневног љубавника. Врховног бога све шуме: оног без кога нема светлости, топлоте, живота и струјања сокова. Оног који твоју лепоту позлаћује и крунише.
– Лепо си, сунце – рече бреза – богато и златно, али пречесто си напорно врело и разметљиво у својим пламеним кочијама. Твоје огњене руке не мазе ме добро. Нећу се удати за тебе.
– Сунце је, ионако, само заслепљујућа половина истине – рече месец, јер је већ била ноћ. – Ја сам ти ближи. Ја сам сребрни чун нежне и поетске љубави. Моје химне ће те, у ноћи, успавати, моја хладна светлост миловати и красити. Ти си моја невеста.
– Близу си мом срцу – рече бреза. – Део тебе говори као нешто што сада схватам да волим, али не видим. Као да се моја љубав, која се тек рађа у свест о себи, труди да прогледа. Као новорођенче, испрва слепо, али гледајући у облике, полако почиње да их разликује од оног што чека. Али што неумитно долази и њено је заувек.
Нећу се удати за тебе, месече. Али, ко? Ко је мој тајни, невидљиви драги? Ко је онај кога толико волим, а лик му не препознајем?
– Лудо срце – зашуми брезино лишће – ако не видиш, слушај. Ко је онај који игра с твојом крошњом? Ко је онај који свира и пева твојим лишћем? Ко је онај који одува облаке? И град, и кишу, и маглу? Ко је онај што те хлади и доноси олују, кад би пламена кола љубоморног сунца да те спрже? Ко је онај што откида пену од таласа и прска те њима? Ко је онај који твоју децу носи и шири до најдаљих кутака шуме?
– За њега сам ионако већ удата у срцу – махну бреза круном од лишћа.
И самотна лепотица и њен невидљиви партнер заиграше тако чудно и страсно да сва природа покри очи у сраму, зависти или болу самоће.
Али, људи су тврђег кова. Зато је само један човек, пролазник, могао да види тај чаробан балет, и да о њему напише бајку.
Остали ионако једва да обрате пажњу на ветар у крошњи брезе.
Аутор:
Борислав Станојевић
Илустровао:
Душан Павлић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Sun, 13/12/2009 - 03:53
#1
Није присутан
fantasticno
Ovakva klasika dugo nije vidjena...jednostavno inspirativno, svaka cast!
Sun, 29/11/2009 - 03:37
#2
Savrseno
Bajka u koju mogu da poverujem. Svaka cast Borisave.
Tue, 27/10/2009 - 10:47
#3
Прелепо
"Зато је само један човек, пролазник, могао да види тај чаробан балет, и да о њему напише бајку. "
Браво Бориславе, ушао си у многе душе својим описима и добротом.
Tue, 27/10/2009 - 00:29
#4
Bravo.!
Ova bi priča isplivala čak i iz mora knjiga.! U vreme popularnog sajma knjiga, moram da primetim kakva je sramota za naše izdavače da ovakav pisac još uvek nema svog producenta.!
Sat, 24/10/2009 - 23:05
#5
Lepa bajka za sva vremena,
Lepa bajka za sva vremena, nadam se da che ovakvo lepo shtivo ponovo zazhiveti u Zabavniku...
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
