СВЕ РИБЕ СРБИЈЕ - | Politikin Zabavnik

ШТУКА

Ако је нека риба за риболовачке приче, онда је госпођа „штуја” за роман, од историјског до фантастике

удско око не може да уочи покрет штуке! Ако сте у прилици, притајени негде над водом, да умотрите у бистрој или барем нешто прозирнијој води, при обали, у хладу, госпођу „штују” како, искошена нагоре, злокобно устремљене главе, чекајући плен, једва приметно трепери перајима, па онда мало шушнете, тек да је покренете с места, угледаћете је, у магновеном трену, два или три метра даље, у истоветном положају. Оно између, штукино померање, нећете видети, јер нам мајка природа није дала тако брзо око. Док Јусејн Болт, „најбржи момак у својој улици”, а успут и у свету, претрчи сто метара за непуних десет секунди, штуки је за то растојање, и то, пазите, у води, много гушћој од ваздуха, потребно мање од једне секунде. Да, научници су израчунали: штука се, на кратким стазама, баца на недужну рибицу или жабицу, а и на све друго што јој се учини јестивим, брзином од 11 метара у секунди!
   Ни Дантеова машта није предвидела такву паклену муку – нестати, у часу у који стаје цела вечност, у штукиним огромним устима, притиснут и исечен са седам стотина као сабља оштрих зуба. Хм, подводни свет, у коме се свако на свакога намерачио, следећи трибално гесло „једи да не будеш поједен”, заиста није нимало рајско место. Напротив, све супротно од тога, мрачни је то тартар у коме трон искеженог и црно осмехнутог Луцифера припада њеном сабласном величанству – штуки.

                                           Повуци, потегни

   Мој кикиндски колега, рано отишли писац Ђура Ђуканов, и сам риболовац, звао је, с пуним разлогом, тог накострешеног, лукавог злочинца – „слатководна неман”. И књигу је с таквим насловом написао. Нагон за погубљењем код неких од створова рибљеживотињског царства толико је јак да не опраштају никоме: вук покоље цело стадо, ласица, куна или твор подаве цео кокошињац, а штука, према којој је онај холивудски блокбастер „Предатор” питино дете, буквално затре све живо око себе, укључујући, и то врло систематично, и сопствени пород. Па кад и то слисти, пређе на мање напредне вршњаке, јер штука од два килограма, на пример, без по муке, разјапивши чељуст, прогута рођакињу од килограма. У Канади постоје језера (није „прича”, био сам на њима) у којима живе једино и само штуке. Одавно су истребиле све друге рибе па су се са успехом, без вечерње школе, преквалификовале на крупне инсекте, глисте, водоземце, ракове, ситне глодаре, птиће и, дабоме, друге штуке. То је тек водени инферно, последњи круг.
   Имам и сам у томе понешто искуства, а свако искуство тражи да буде исприповедано. Једном сам, биће томе тридесетак година, на неком кубику код Орловата, у Банату, ловио белу рибу, на пловак. У једном часу, већ сам био одлутао мислима, видим да се пловак некако чудно помера, лево-десно, као да риба не гризе мамац, већ се чеше о струну. Потраје то неколико тренутака и ја решим да потегнем, да видим шта је. Нагло и одсечно цимнем штап, почне забијање, прилично јако, отприлике као када рибу закачите бочно, негде за тело или за пераје, па она не иде главом према површини, већ попреко, што повећава отпор, сваки риболовац зна о чему говорим.
   Повуци-потегни, после десетак секунди, таман колико треба Јусејну да истрчи с краја на крај своје улице, извучем на површину рибу, и имам шта видети. Удицом сам пробио шкргу једне штуке. Добро, дешава се. Али, та штука, од пола килограма, држи у зубима, ухваћену по средини тела – другу, нешто мању штуку, и тако њих две чине крст, небески знак. Закачену рибу привукао сам у плићак, она све једнако није испуштала плен из уста. Тек је пред самим мојим ногама признала пораз и испустила жртву. Већу штуку, закачену тако да није могла да прегризе танак најлон, одложим у чуварку, а ону мању, којој је, да није било спаситеља у мом лику, било суђено да тога дана буде поједена, гледао сам неколико минута како се, тик уз моју чизму, опоравља од претрпљеног шока. И када се сасвим дозвала себи, сукнула је натраг у воду, да и сама потражи неко јестиво „пенкало”, како смо као дечаци звали штукице испод прописане мере.

                                 Прстен Фридриха Барбаросе

Једном, опет, у Панчевачком риту, на неком каналу, ловио сам штуку на „балерину”, систем с великим пловком и живом рибицом као мамцем. Дан је испао спаран, слутило је на кишу, комарци су одлучили да дају отказ на месту помоћних радника у заводу за трансфузију крви и да сву моју крв задрже за себе и, како се и слутило, из затамњеног „бабиног буџака” (тако се каже кад пљусак падне с неочекиване стране) удари јак пљусак. Склоним се у шибље, десетак метара од канала, киша саставила тако да се не види вода, јер све је вода, ћутим под кабаницом и чекам да непогода прође. О летњем пљуску могао би нам рећи нешто и сам Иво Андрић, али то је из сасвим друге приче. Како год, све на свету прође, и све се једном зове „лани”, па је минуо и тај пљусак.

   Вратим се штаповима. Два пловка на месту, тамо где сам их и оставио, а један пришао уз саму обалу. Ха, помислим, ово је јак, живахан кедер. Намотам вишак струне и извучем „балерину”, кад оно на трокуки, као у рибарској причи, два кедера, један онај мој, добро угњављен али жив, а други мртав, крутнут, и сав исечен штучијим зубима.
   Досетим се шта је посреди. „Штуја” је ухватила мог кедера, закачила се на удицу, и у покушају да се ослободи, повратила стомачни садржај. Када се некако смакла са удице, оставила ми је део свог доручка, за успомену и дуго сећање које се у међувремену претворило у ову причу. Да вам сад не приповедам и о томе како сам, као дечак, гацајући по оплићалим, већ увелико засутим барама новобеоградско-бежанијског рита у муљу нагазио на штуку од три фртаља и лепо је донео кући. Годинама касније прочитао сам негде да штука има обичај да се закопа у талог на дну и тако камуфлирана вреба неопрезне пролазнике, свој врло вероватни оброк. Штука не јури за пленом као што то чини буцов или неке друге грабљивице, већ чека у заседи и напада као гром из ведра неба. Бум, трас и готово.
   О штуки се све зна, али су легенде и приче о њој занимљивије од сувопарних ихтиолошких података. Свакако најпознатија од свих светских штука је она чувеног средњовековног владара Фридриха II Барбаросе. Према легенди, он је 1230. године прстеновао једну младу штуку и пустио је у језеро крај Хејброна. После 267 лета, дакле, 1497. године, та штука је изловљена мрежом. Била је, кажу кривоклетници, дугачка 5.7 метара, тешка 140 килограма и сасвим бела од предубоке старости. Њен скелет и Барбаросин прстен данас се чувају у Манхајму, и прворазредна су туристичка шарена лажа.
   Е, то је права рибарска прича, кад се претерује преко јего. Ни барон Минхаузен, ни сви лажови из светског фолклора, а њих је ихахај, окупљени на каквом самиту групе лагатора, не би више накомадали. Кога брига што је без било каквих потешкоћа доказано да је скелет Барбаросине штуке вештачки склопљен (па нису реконструисали диносауруса!), кад сви рибарски путеви не воде у Рим него у Манхајм.

                                        Мрест испод леда

Штука живи усамљеничким животом. Док је сасвим млада, може се видети у пару или групицама од неколико примерака, али се никада, ни у мресту, не окупља у јато, јер је канибал. Њен друштвени живот је на апсолутној нули, она би само да једе и вари, једе и вари, једе и вари... низ тежи бесконачном. Та архаична риба насељава северну полулопту планете зване Земља, махом обитавајући у зонама стајаћих или споротекућих вода, а спорадично залази и у хладније и брже, понекад и у пастрмске реке. На свету постоји свега неколико варијетета фамилије Есоцидае. У Европи и Азији господари домаћа штука (лат. Esox lucuis), у Северној Америци „маски” (лат. Esox masquinongu), у водама од нове Шкотске до Тексаса среће се Esox niger, а уздуж источне обале Северне Америке Esox americanus. Код нас штука живи у рекама Дунавског слива, али и у изолованим стајаћицама, мртвајама, језерима, барама, рибњацима, шљунчарама, старачама, кубицима... Врло је прилагодљива и, кад треба, покретљива. Енглески ихтиолози снимили су филм који приказује како се штуке, мигољећи се кроз влажну траву, за време киша, селе из језера у језеро, у потрази за богатијим ловним подручјем. Лепљиву икру штуке на ногама преносе и барске птице, па може да се каже да штука живи свуда где има и најмањих услова за опстанак.
   Штука је водено копље, има шиљату главу налик пачјем кљуну с високо усађеним, стереоскопским очима широког видног поља. Тело те рибе је издужено и мишићаво, прекривено ситним, слузавим крљуштима, с бочним и леђним перајима смештеним близу репа и сужене, јаке репне дршке, што јој и омогућава пропулзивну стартност млазног авиона. Изгледа као да је обукла маскирну униформу. У зависности од боравишта добија зелену боју свих нијанси, некад је жућкаста, понекад тамна, бокови су јој прешарани пругама и пегама, трбух светао, пераја некад сива, некад црвенкаста. Просеци на глави, смештени на доњим чељустима, повезани су с бочном линијом, стога је у стању да с велике даљине осети и најмању вибрацију, нарочито ону коју ствара асиметрично кретање озлеђене рибе.
   Како стари, постаје мање хитра, и углавном напада крупан плен, потом болесну и мртву рибу, па је, ма колико штетна за свеколики подводни свет, корисна и као самопроглашени санитарни инспектор, стрвинар, хигијеничар. У рибњацима је држе да би јурила шаране и тако спречавала отромљивање и претерано гојење товне рибе. Отуда и изрека „штука у шаранском рибњаку”, намењена људима који постављају оштроумна, провокативна питања и састављају логичке загонетке у „Политикином Забавнику”.
   Мрест штуке почиње са измаком зиме, најчешће у фебруару, при температури од 10 степени Целзијуса. Забележени су и случајеви мреста испод леда, кад Деда Мраз загуди и воде остану оковане. Уколико су услови погодни, штука се у разливима расплоди врло добро, па се наредне сезоне, када се масовно појаве ситнији примерци, а то бива отприлике два-три пута у деценији, говори о „штучијој години”. Како дође, тако и прође та година, јер риболовци и маторе штуке десеткују рибљи подмладак. Женке у мресту, полно зреле од треће године, у зависности од величине, на плићим, заклоњенијим, подесним местима, где има много воденог биља, положе од десетак до сто хиљада жутонаранџастих јајашаца чија инкубација траје до две недеље. Након два месеца младе штуке имају већ седам-осам центиметара и довољно развијена уста да се хране инсектима и ситном рибом.
   Од априла до јуна могуће је запазити масовну појаву штукица које се врзмају по приобаљу у потрази за било каквом храном. А чим се вежу за неко место, и залегну у заседу, значи да су изашле из обданишта (штука не прави јаслице као смуђ или сом) и овладале техником лова. Одрасла штука не смуца се превише у потрази за храном, него сразмерно споро мења станиште, што зависи од промене температуре воде и мигрирања ситне рибе, њене основне хране. Она има своје место, чак би се могло рећи да влада одговарајућим простором. Обично сатима непомично лежи иза какве препреке, уз траву, трску или потопљено грање и осматра ловиште, а када је на чистини, што је редак случај, лежи на дну и чека ли чека, па и дочека. Жртву хвата с бока, дави је и касапи зубима, окреће потом главом напред и онда исцела гута.

                                     Зуби оштрији од жилета

Штука расте врло брзо, њен прехрамбени коефицијент 8,8 највећи је међу европским грабљивицама (сом 6,2; смуђ 5,1), и већ прве године досегне дужину од тридесетак центиметара, али, уколико сте прави спортски риболовац, да бисте је ставили у торбу морате да сачекате још пет-шест месеци, јер закон и етика, која је и у људском свету важнија од закона, постављају границу на четири дециметра. Да искушење буде веће, најукусније су управо ситне штуке, оне до килограма тежине. Што је старија, штука је све жилавија и бљутавија, па се комади преко три килограма углавном кувају у чорби, где се њен дивљачни мирис ублажи помешан са укусом других риба. Штука има изразито суво месо и зато је погодна за разне кулинарске мајсторије, сосове, умаке и преливе, а добра је и печена у алуминијумској фолији или, на аласки начин, у новинама и у блату, са све крљуштима. Кад кожа на тако спремљеној риби почне да се одваја од меса, треба је само посолити и гозба може да почне.
   Лов штука траје током целе године, осим за време ловостаја, у мресту, с тим што се начин лова мења и прилагођава према годишњем добу и општим временским условима. Лов је најлакши и најиздашнији после мреста, када је штука гладна („кад промени зубе”, кажу, метафорично, стари аласи), и током хладнијих, јесењих месеци, када нема довољно природне хране, а најмање је успешан лети, када је сита и намирена. У сваком од поменутих раздобља она има и време мировања (тада вари) и доба заслепљене насртљивости, када напада све што види (тада је гладна), па се и о тој теми испредају разна „теоријска” тумачења, поуздана колико и дрвени шпорети.
   Како год, штука се, уопште узев, лови на природне и на вештачке мамце. О „балерини”, врло развијеном и омиљеном поступку на стајаћим овдашњим и европским водама, већ сам понешто рекао, само ћу додати да штука мамац узима полако, на већ описан начин, те нипошто не треба журити са контром. Прво следи јак ударац, потом потапање пловка и, најзад, његово лагано нестајање у дубини. Ја тада удахнем ваздух, смирим пулс, избројим у себи до десет, да колеге не помисле да сам пошандрцао, и тек онда потегнем штап, па шта Бог да...
   Штука је, међутим, прворазредна спортска риба, и лов на вештачке мамце далеко је динамичнији, ако не и узбудљивији од џеџања на обали. Опште правило је да у бистрој води понуђена варалица (нискотонући воблер, кашикара, лептир, „мистер-твистер”, џиг са силиконском рибицом или нека новија американска измишљотина, јер индустрија пецарошког прибора не престаје да ради, него засипа лаковерни рибарски свет све самим идеалним „патентима”) мора имати што природнију боју (мало црвене није наодмет), дочим лов у мутном подразумева што светлије и што сјактавије преваре. У сваком случају, сајла је у лову штуке обавезна, јер њени зуби пресеку најлонски конац као од шале, ма, боље од жилета. Некада су сајле биле од челичне жице, па од синтетичких струна и плетеница („кевлар”), а данас у све ширу употребу улазе једва приметни, прозирни предвези од флуорокарбона, отпорни на угриз и хабање.

                                        Чудо од 80 килограма

   Штука се лови и мушичарским прибором, на имитације крупних инсеката или на „стримере”, отежане мамце од конца и перја који опонашају ситну рибу. То је тек прави доживљај, јер уловљена штука прави вртоглаве скокове, млатара главом, бежи у дубину и даје снажан отпор на лаганом штапу. Посебна мука настане када се „штуја” дохвати траве или какве друге препреке. Тада треба бити стрпљив и ништа не чинити на силу, већ држати струну затегнутом, с добро подешеним дрилом на машиници и пратити кретање рибе, па задовољство о коме се сања у канцеларијским данима неће изостати.
   Најбоље се штука лови по облачном времену, док дува слаб или умерен ветар, а вода благо расте. За време високог водостаја и при мутној води она има слабији апетит. У хладнијим месецима треба је тражити у плићим, заштићенијим деловима ловишта који се брже загревају и где се окупља ситнија риба, а за време летњих месеци у дубљим и хладнијим зонама, јер с порастом температуре и с дужањем дана штуке одлазе у дубину. Најкрупније штуке и иначе живе у дубокој води, и ретко када ћете трофејни комад преварити надомак обале. Најзад, пецање слатководне немани под ледом је посебна магија, чиста риболовна зимска идила.
   О величини и старости штуке не треба превише разглабати, тек ту ништа није ни извесно ни јасно. Да је дуговека риба, није спорно, али колико кратко траје то дуго, не бисмо умели кас’ти. А кад је о величини реч… Знаменити руски природњак Леонид Павлович Сабањајев, који је цео живот посветио рибама и риболову, наводи податак, у ствари сведочење монаха Арсенова из Уљанског манастира, да је у реци Вичегди, једном давно (а што је давније то је и веће), уловљена штука од 80 килограма.