Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Писац који се није плашио цара


СТРЕЛЕ РАСИПНОГ ЛЕЊИВЦА

Будући да се Гају Петронију Арбитру, писцу „Сатирикона”, није журило да умре, најпре је отворио вене, а онда их је с времена на време подвезивао. Није дозволио да живот из њега истече брзо, већ натенане. У међувремену, уживао је у храни и пићу, чаврљајући с пријатељима

Гај Петроније Арбитар, сатиричар који је важио за оличење истанчаног укуса и узвишеног стила – судија за елеганцију.
   Да бисмо боље разумели причу о животу и делу необичног Римљанина Гаја Петронија Арбитра, који је окончао живот 66. године, подсетимо се најпре шта уопште значи реч арбитар.  Израз је латинског порекла и означава изабраног судију, посматрача, најмеродавнију личност. И заиста, Петроније је и био нека врста судије: елегантиае арбитер. Судија елеганције и доброг укуса уопште.
    Овај образовани човек остао је упамћен у историји књижевности као сатиричар, писац славног књижевног дела „Сатирикон”. Од латинског израза сатур, што значи сит, односно засићен, сатира (или сатура) означава песму или причу која духовито и на подругљив начин описује и осуђује све што не ваља у друштву или код појединца.    Кратко речено, сатира је подсмех, односно ругање. А обдарени писац и судија елеганције умео је врло вешто да користи књижевне стреле и упути их тамо где је ретко ко смео.
    Јасно, овај поданик цара Нерона није могао да оконча живот лагодно и у старости. У одређеном тренутку, кад су га потказали, „саветовано” му је да почини самоубиство да га не би још страшније казнили. Одлучио се за самоубиство, али у посебној режији.

Дању спавање, ноћу уживање

   
Насловна страна и илустрација издања „Сатирикона” из 18. века
Не зна се тачно кад је рођен човек за кога се верује да је писац „Сатирикона”. Извесно је да је био Неронов дворанин и да је у одређеном тренутку пао у немилост суманутог владара. Тацит у својим „Аналима” описује како је Гај Петроније Арбитер проводио време. Дању је спавао, а ноћу радио и предавао се уживањима. Услов за успех, наводи Тацит, обично је марљивост.  Петроније није био нарочито марљив. Напротив, упамћен је као лењивац! Овај префињени сладокусац немилице је расипао новац. Радио је то с лакоћом, неусиљено, као да је рођен за расипништво и препуштање скупим ужицима. Занимљиво је да се као проконзул, а затим конзул Битиније показао као политичар дорастао том задатку. Кад је показао другима да уме да обавља и озбиљне послове, вратио се ленствовању.
    Дакле, Петроније је као арбитар елеганције припадао најужем кругу Неронових пријатеља. Важио је за оличење истанчаног укуса и узвишеног стила. Нерон му се стога често обраћао за савет. Оно што би Петроније препоручио, за Нерона је био закон! Наравно, то је сметало многима, између осталих, и обласном управнику Тигелину. Знајући колико је Нерон свиреп кад у некога посумња, оптужио је Петронија за заверу. Потплатио је роба да то потврди. Остало је лако замислити.
Јунаци Петронијевог „Сатирикона” у слици
   Петроније је знао шта му ваља чинити. Самоубиство је било уобичајени излаз из таквих прилика. Ево како је писац „Сатирикона” то учинио.  Будући да му се није журило да умре, најпре је отворио вене, а онда их је с времена на време подвезивао. Другим речима, није дозволио да живот из њега истече брзо, већ натенане. У међувремену, уживао је у храни и пићу чаврљајући с пријатељима. Желео је да их задиви својим стоицизмом.   Човек који умире вечера и ћаска о свему и свачему!
   
Бројна издања „Сатирикона” била су богато илустрована, а међу цртежима увек се истицао лик главног јунака, скитнице Енклопија.
4. и 5.
Такви су били последњи Петронијеви часови. Истини за вољу, није пропустио неке робове да награди, али и неке да ишиба. Свом растанку са животом хтео је да да изглед природности. Као да га нико није натерао да учини то што је учинио. Нема сумње, арбитар елеганције желео је да буде елегантан до последњег часа!
    За разлику од свих осталих римских осуђеника на смрт, Петроније није напустио свет ласкајући Нерону. Управо супротно. У опоруци је навео све Неронове гадости и злодела, помињући несрећнике над којима се немилосрдни цар иживљавао. Кад је све то записао, поруку је запечатио и послао самом Нерону. Затим је сломио свој печатник да га после смрти неко не би искористио. Тако је окончао живот писац чувеног романа написаног у прози и стиху.
    Нерону у почетку није било јасно како је Петроније сазнао за све што је распусни цар чинио на оргијама. Тек касније је утврдио да су учесници оргија све потанко описали сатиричару.
    Још једна занимљивост. У делу „Познавање природе” Плиније, између осталог, пише:
    „Тит Петроније, конзулар, пре него што ће поћи у смрт због Неронове љубоморе и зависти, разбио је свој бокал од флуорита да га не би наследила царева трпеза. Коштао је три стотине хиљада сестерција.”

Доживљаји с југа Италије

    Од „Сатирикона”, дела неукротивог судије елеганције, сачувани су само одломци 15. и 16. књиге. Главни јунак, скитница Енклопије, приповеда о доживљајима по јужној Италији, где је боравио с љубимцем Гитоном. Састављен од низа пустоловних прича и песама, „Сатирикон” је написан по угледу на „Одисеју”. Као што је Одисеја прогонио Посејдон, тако Енклопија гони бог плодности Пријап. „Сатирикон” је жива слика друштва у 1. веку, али и беспоштедна пародија митова („Каква корист од закона/када новац влада свуд/кад сиромах на том свету/тражи правду узалуд”). У Петронијевом роману могу да се препознају готово сви слојеви римског становништва.    Дело је проткано једном врстом аристократског хумора упереног против богатих и некултурних скоројевића.  Наизменично мешање књижевног и народског, често и обешењачког говора, јединствена је појава у римској књижевности.
Плакат за „Сатирикон” и кадрови из филма славног редитеља Федерика Фелинија који је Петронијево дело назвао научном фантастиком прошлости.
   Једна од епизода, „Трималхионова гозба”, нађена је 1653. године у Трогиру, а објављена тек 1664. године у Падови. У тој епизоди Петроније најцрњим бојама описује богатог скоројевића, бившег роба Трималхиона који своје званице уништава бесконачним и неподношљивим хвалисањем. У једном тренутку, кад се Трималхион буде дигао од стола како би отишао у клозет, Селеуко, један од званица, рећи ће:
    „Ја се не купам сваки дан. То брчкање – то ти је као прање веша. Вода има зуби, море, па ти срце сваки дан све мање, дође оволицно, док се све не растопи у вода. Ал ка се ја нафатирам с једно пола литре вруће винце – е, ондак могу мразу да кажем – ’Не шљивим те’!”
   

Насловна страна новог домаћег издања „Сатирикона”, превод Радмиле Шалабалић.
Јасно је, „Сатирикон” не извргава руглу само римско друштво за време  Неронове владавине, већ погађа људске слабости које су, како се чини, врло дубоко укорењене. Другим речима, и данашњи читалац овог дела, насталог пре скоро две хиљаде година, може да препозна сопствено окружење и прилике у којима живи. Оно што је било некад давно као да је слика садашњице! Уосталом, и овдашњи поклоници књижевности могу да се увере у то. „Сатирикон” је с латинског на српски језик превела Радмила Шалабалић, наш угледни антички филолог.
    Славни италијански филмски редитељ Федерико Фелини филмским језиком је дао сопствено тумачење Петронијевог романа снимајући 1969. године филм „Сатирикон”, први пут приказан на Венецијанском фестивалу исте године.

                            
Крај Енклопијеве пустоловине по југу Италије

    „То је научна фантастика прошлости!”, напомињао је често редитељ, тврдећи да су га највише занимали они делови романа који недостају, који су изгубљени. „Сатирикон”, односно сатиричан, подсмешљив начин гледања на свет био је надахнуће и београдском сликару Славку Крунићу да наслика циклус портрета. Кад је слике сакупио у изложбену поставку, изложбу је назвао онако како му се чинило да је најприкладније: „Сатириконе”.


Аутор: 
Мирјана Огњановић
број: