3320 25. 9. 2015.
Преваранти из нашег сокака
СРПСКА ДЕЦА
Домишљања која су користила туђу наивност и похлепу никада није мањкало. Тако је било и тридесетих година прошлог века.
ремек делу Иље Иљфа и Јевгенија Петрова „Златно теле”, велики комбинатор и крајње симпатични преварант Остап Бендер покушава да искамчи неку пару од ситног совјетског бирократе тако што се представља као син поручника Шмита, хероја Фебруарске револуције. У самој канцеларији среће још једног сина поручника Шмита, преваранта Шуру Балаганова, „препознају” се на лицу места као два изгубљена брата рођена, а чиновник наравно страда. Балаганов упознаје Бендера са чињеницом да постоји синдикат деце поручника Шмита, који су поделили Русију на 34 области, да не би један другоме упадали у реон. По њима, поручник Шмит је имао 30 синова, од 18 до 52 године, и четири „ружне, глупе и не тако младе ћерке”.
Прстен у марамици
Није познато да су се овдашњи преваранти удруживали у еснафе и синдикате, али су и те како деловали. Преузели су начин рада колега из европских метропола, где је добар део њих био на пракси. Знања стицана у иностранству примењивали су на домаћем терену, а помагале су им и читаве романсиране приче у тадашњој штампи. Лепо обучени, савршеног понашања, често и надмени, како и приличи „трулим” и размаженим богаташима, обилато су пељешили наивце.
Дешавало се да београдска и новосадска полиција организују неку врсту курсева за јувелире, залагаче и остала занимања која су била омиљена мета превараната, на којима би им приказивали фотографије познатих превараната и објашњавали њихове методе. Као што ће се видети, то није била довољна заштита.
Тако је једног дана у новосадску полицију задихан утрчао познати новосадски јувелир чика Мита. Са врата је салетео дежурног инспектора, желео је да зна да ли је доведен онај лопов који му је малопре са тезге украо златан прстен. Инспектор се прилично изненадио, док је Мита објашњавао да је баш малопре један млади инспектор одвео лопова из његове радње, право у полицију. Чак је посаветовао Миту да и он пожури, да да изјаву. А онда је забезекнутом инспектору испричао како је насамарен.
У радњу му је ушао лепо обучен младић, господског понашања и тражио да му се покаже прстење. Хтео је прстен за вереницу. Мита му је показивао прстење, а млади господин је хвалио робу, узимао прстење у руку, процењивао а онда запео за најмасивнији, уједно и најскупљи. Распитивао се за цену, а како му је тај био прескуп, вратио је читаву гомилу на тезгу. Стари јувелир приметио је да баш тај највећи недостаје, управо када се муштерија накашљавала у марамицу. Почео је да прети полицијом, а младић се понудио да га претресе до голе коже, уз коментар: „Па нисам га ваљда појео?”
У том тренутку, у радњу упада човек који се представља као полицијски детектив, који цео дан јури тог лопова и преваранта. Одводи га, а видели смо како је чика Мита у полицији изненадио правог инспектора, који је одмах схватио о коме се ради. На легалу су ухапшени Боривој Ловрић и Мића Дудук, „од раније познати органима гоњења”. Неколико тренутака пре хапшења, Мића се вратио из апотеке са флашицом рицинуса, како би млади, углађени господин Бора могао да се реши терета златног прстена, који је прогутао. Како је господин Бора управо попио рицинус, није тешко замислити каква је трка настала до полицијске станице. Ваљда се никада пре, а ни касније, није десило да неки преварант више жури на ислеђивање.
Просветљење једног златара
Београдом, престоним градом, оперисали су још домишљатији синови поручника Шмита.
У јулу 1937. године, пред познатом београдском јувелирском радњом у самом центру зауставио се луксузни аутомобил, из ког је жустро искочио униформисани шофер и отворио врата. Затим се из аутомобила појавио, елегантно обучен господин достојанственог држања, у црном фраку и цилиндру на јулској јари, са десном руком која је била у марами на грудима, како је то обичај приликом ломова и повреда. Господин је ушао у златару, у којој је и сам власник услуживао. Како због велике кризе одавно није имао такве на први поглед платежне муштерије, златар се снисходљиво клањао до земље, и високог госта повео у своју канцеларију, где су му момци из радње доносили малтене све што имају у понуди.
Господин се показао као велики познавалац накита. На лицу места изабрао је и платио златан прстен за себе, за 3.000 динара, огромну суму за то време. Полакомљени златар му је онда показао и скупље комаде, па и једну бисерну огрлицу, понос радње, која је коштала 80.000 динара. Давао ју је и испод цене, када је осетио да може да прода. Господин купац био је задовољан, баш је таквом хтео да изненади госпођу, али тренутно код себе нема готовину, па је јувелира замолио да напише цедуљу, пошто је њему рука, и то десна, повређена у саобраћајној несрећи. Сав срећан, јувелир је написао на цедуљи: „Драга, ради се о великој куповини, која ће те обрадовати. Пошаљи ми по доносиоцу, униформисаном шоферу, 80.000 динара, из кућног сефа, од кога имаш кључ. Твој Милан.” Јувелир је одушевљено приметио да се чак исто и зову, а цедуља је послата по шоферу.
Убрзо је новац донет, уручен „генералном директору” који је, пошто је платио и узео огрлицу, одмаглио у виду ластиног репа. Када је златар одушевљен пазаром то вече стигао кући, похвалио се жени, све машући свежњем новчаница. Она му је одговорила да је знала да има добар њух за посао, чим јој је тражио да хитно пошаље паре. „Какве паре, које паре?” Док је жена помињала униформисаног шофера, цедуљу власторучно написану и потписану, златар је имао просветљење. Када је спознао о чему се ту ради, морали су да га прихватају да се не би срушио. Чим је дошао себи, остало му је само да оде у полицију и пријави случај.
Генерал и његов посилни
Ту није крај. У возу Београд–Загреб полицијски агенти рутински су контролисали путнике. Одједном, агенту је поглед пао на прстен једног господина из прве класе, који је путовао у друштву пријатеља. Њих двојица су били сами у купеу, препуном пртљага. Агент је очима дао знак колеги, из џепова су повадили пиштоље, а чувени преварант Борис Б, који је оперисао по целој Европи, долијао је. Скинути су са воза у Славонском Броду. Борис и друг, и поред искуства, нису рачунали на то да југословенска полиција има радиостанице, којима су сви органи упозорени на двојицу елегантних мушкараца, од којих један носи масиван прстен на руци. Када су вратили изнајмљен аутомобил, којим су ишли у поход, сели су у воз за Загреб. Код њих је пронађена и бисерна огрлица.
Прави краљ превараната био је човек упамћен као „генерал”. Дуго је боравио у иностранству, а на крају је због неких неспоразума са законом избегао у Београд. У иностранству је патентирао начин рада који је и у Београду успешно применио.
Као и у случају господина „генералног директора”, пред познатом златаром у центру Београда, у облаку прашине зауставио се луксузни аутомобил. Из њега су жустро изашла два униформисана официра, чије су униформе биле прекривене високим ратним одликовањима. Чим су крочили у златару, намештеници су им се дубоко клањали, власник их је одмах спровео у свој кабинет, где су послужени коњаком и финим цигарама. Власник је очекивао сигуран посао, а господа су се представила. Старији, маркантног изгледа, лепо одржаваних бркова, генерал је у војсци, док је други, знатно млађи и по годинама и по чину, био мајор, ађутант и будући зет генерала.
Господин генерал је власнику нашироко причао како је веридба његове кћерке и мајора заказана за то вече, и да он мора том пригодом да дарује кћи накитом који одговара његовом положају у друштву и угледу његове породице. Наравно, јувелиру су се одмах зацаклиле очи, и из сефа је извађен репрезентативни примерак огрлице са брилијантима, који „наравно, није на продају, али пошто је таква пригода...” Од цене се и самом јувелиру завртело у глави, док генерал није ни трепнуо, него је узео и једну мању огрлицу за госпођу генералицу.
Признање
А кад су већ код госпође, млади мајор замољен је да начас тркне до куће, покаже генералици огрлицу, да се и она сложи са куповином. Јувелир је пристао без речи, мајор се изгубио са огрлицама, а генерал је безбрижно пушио „хавану” и ћаскао. Пролази пола сата, пролази цео сат, мајора нема, а јувелир и генерал постају нервозни. Генерал устаје, признаје да они нису никакви официри, већ преваранти, да је мајор изгледа утекао са пленом и све их израдио, чак и њега, свог учитеља. Тражио је да га одведу у полицију, у шта јувелир никако није веровао. Када се коначно уверио, блед као крпа је изашао по полицајца који се задесио испред радње и тражио да ухапси генерала.
Збуњени полицајац прво га је питао да л’ је нормалан, ко је то видео да позорник хапси генерала. Када је генерал и пред њим признао, није му било друге него да генерала стрпа у први такси и одведе га у полицију. Када је после непун сат у полицијски кварт стигао и јувелир, да препозна хохштаплера и поднесе пријаву, чудио се како ухапшеник још није доведен. То је трајало све док му криминалиста (инспектор) није објаснио да је потпуно намагарчен, да је полицајац са улице у ствари био млади мајор, који је у међувремену променио униформу, да би се представа до краја извела како треба. У полицији су врло добро познавали ову двојицу, али никако нису успевали да их ухвате. Генерал је ипак ухапшен пред сам Априлски рат, 1941. године, а касније му се губи сваки траг.
Јавност је готово са симпатијама пратила овакве случајеве. Никада нико није страдао, није било крви, варани су углавном они који су имали много, и превише, при том су били и похлепни, па су варалице посматрали као Робина Худа. А све док је људске похлепе, за децу поручника Шмита нема зиме.
Аутор:
Немања Баћковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
