3320 25. 9. 2015.
ОЈ, ДОДО, ОЈ, ДОДОЛЕ
СРЕЋНИ
Кад време постане невреме и запрети људима, некад се помоћ тражи у народним обичајима да би се умилостивиле тајанствене више силе и, по могућству, утицало на њих.
едан од обреда који се у топлом делу године изводио широм Србије биле су додоле. Иако су у појединим обредима постојале разлике од краја до краја, циљ им је свуда био исти, да дозову облаке и измоле да из њих киша падне на испуцалу земљу и спарушене биљке на жедним пољима и њивама. Додоле су се прирећивале када се дешавало да нема довољно падавина, пре свега у првој половини године, најчешће од Ускрса, који је покретан празник, или Ђурђевдана (6. мај) до Спасовдана, 40 дана после Ускрса, или Петровдана (12. јул).
Има мишљења да су додоле обред који је преживео из многобожачких времена и да је посвећен паганском божанству Доди, по коме носи назив и чије се име спомиње у песмама. Неки етнолози сматрају да у обредима које изводе додоле могу да се уоче и трагови култа Перуна, врховног бога старих Словена. Наиме, Словени су веровали да је четвртак срећан дан и да тада треба почињати нове послове. Четвртак је посвећен божанству Перуну, господару облака и громова, те су се многи обичаји којима је требало да се сачувају усеви обављали на тај дан. Отуда су се и поворке додола најчешће пориређивале четвртком.
ОБЛАК УПЛЕТЕН ЦВЕЋЕМ
Није било тачно одређено ко је могао да сачињава групу додола, могле су да буду девојчице, девојке, младићи или деца из места. Али, ма каква поворка била, у њој се увек издвајала једна главна личност која се код девојака звала додола или додолка. Да би више силе уважиле магијске радње, девојке су морале да буду „чисте”, невине, нетакнуте.
Код додола је била наглашена култна голотиња. Првобитно су биле наге, али су током времена почеле да облаче дуге беле кошуље, налик хаљинама. Постоји тумачење да су се овакве кошуље носиле зато да би њихова белина привукла беле кишне облаке, а не црне градоносне.
Такође, могуће је да је боја симболисала невиност и чистоћу. Тело или кошуља додоле били су потпуно прекривани зеленилом и лишћем, а на главама су имале богато исплетене цветне венце. Пратиље су биле обучене у кошуље које би опасале танким врбиним прућем, и знатно скромније су се китиле цвећем. Све су ишле босе.
КРСТ У ВОДИ
У појединим крајевима источне Србије додоле су прво одлазиле на гробље да би узеле крст са гроба особе чија је смрт имала магијски значај. То су били несрећници који су се утопили, обесили или незнанци умрли и сахрањени у сеоском атару. У неким селима ова крстача везивана је додолицама за ногу па су је тако вукле целим путем кроз прашину и осушену траву. По завршеном додолском обреду крст се бацао у воду, најчешће реку, што је имало симболику жртвовања.
ЗАКОПАНИ РАК
Негде су додоле носиле посуде с водом којом су прскале све пролазнике. Најчешће су ишле од куће до куће и пред сваком би додола скакала, трупкала и окретала се, док би пратиље певале додолске песме. Некада, док је додолица играла пред кућом, пратња је јурила укућане прскајући их водом. Када би се певање и играње завршило, домаћице су их поливале или су то узајамно радиле. После обредног поливања долазило је даривање додола разним намирницама или новцем.
На Косову су додоле ишле од Ђурђевдана до Спасовдана. Домаћице су их прскале „свежом водом”, оном коју су тог јутра донеле кући, и даривале брашном, а од домаћина се очекивао новац. Када би одлазиле, бацале су сито у вис. У зависности од тога како би пало на тло, прорицала се каква ће година да буде у тој кући: ако сито падне на лице, у кући ће бити обиље, ако падне на наличје, оскудица. После обиласка свих кућа у селу, поворка додола одлазила је у цркву у којој су чистиле под. Ђубре су стављале у торбу коју су затим односиле до реке или потока и качиле је о грану на три-четири метра висине у нади да ће пасти киша од које ће вода толико надоћи да је однесе. Све се завршавало заједничким купањем и гозбом додола.
У селима лесковачке Мораве поред обилазака кућа уз песму су се обилазила поља, а водом су прскани чак и каменоломи. Као и увек, пожељно је било да се обред заврши поред текуће воде на чијој обали се ручавало, а у њу бацали венци, храна и крстача са гробља.
Током последњих деценија 20. века додоле су се ретко изводиле. Забележено је да су у таковском крају, око сто километра јужно од Београда, до 1960. године додоле приређивале у селима Неваде и Горњи Бањани. У обреду су учествовале три девојке. Прво би отишле на причест у цркву, а затим су уз додолске песме обилазиле свето дрвеће, такозване записе. За њима се просипала вода и закопавао рак на раскрсници, јер се веровало да ће киша тако дуго и обилно да пада док не „ископа” рака из земље.
МЛАДИЋИ У ЖЕНСКИМ
ХАЉИНАМА
У давна времена додоле су имале у већој мери верски смисао, те су у њих, као главна додола или пратња, ишле девојке из угледнијих породица. Додола је пре поласка добијала благослов од свештеника, а при извођењу обреда пред кућама, укућани су се молили. По речима Вука Караџића, већ у првој половини 19. века по селима су најчешће ишле сиромашне девојке да би шта испросиле. У Војводини је црква то забрањивала.
У неким крајевима Србије додола је био мушкарац кога су звали папаруга или прпац. Попут других додола, поливали су их водом. Мушкарци су увек били у одећи, својој или би, као у селима Подибра, неколико младића облачило женске хаљине и китило се зеленилом, а главна личност имала венац на глави. Зато што су ишли као машкаре, увесељавали су мештане, те се за њима кретала група младих и деце уз вику и смех.
У селима Азбуковице код Ваљева додоле су биле обред у коме је учествовало цело село. Додола је била девојка или лепушкаст младић, а поворку су сачињавали сви који су желели да учествују. Често су на крају ње ишли свештеник и мештани који су носили црвене барјаке. Сви су одлазили до реке или потока, где су читали молитве и певали додолске песме, а додолу су гурали и потапали у воду док су се остали прскали.
Аутор:
Наталија Јанц
Илустровао:
Драган Максимовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
