3320 25. 9. 2015.
Капетан је имао коме да пише
СРЕЋА
Како је једно лажно писмо покренуло пустоловину од скопске чаршије до шпанског затвора и, на свој начин, било претеча данашњих превара…
о је икада отворио електронску пошту, тешко да га је мимоишло бар једно писмо неког од „нигеријских принчева” који су, у зависности од тренутног надахнућа, у бекству од револуције, кућном притвору, затвору или их је снашла нека слична невоља. Оно што је заједничко за све ове „принчеве” јесте да су сакрили неколико милиона нечега, и потребна је само ваша мала помоћ у парама како би се тај новац ослободио. Подразумева се да ће онај ко буде довољно меког срца и празне главе да помогне господи принчевима добити известан проценат скривеног блага. Ово је познато као „нигеријска превара”, и свакодневно олакша очигледно непотребног новца неколико десетина наивчина које похлепа толико заслепи, да себе одмах виде у неким тропским рајевима, са шареним коктелима у рукама, а све од тог процента захвалних принчева.
Некад (горе десно) и сад… опреза никад довољно
Како се не дешава ништа ново под капом небеском, тако ни ово није изум неких Нигеријаца који по цео дан седе за рачунаром и около шаљу поруке, па ко се упеца. Ова превара позната је још од 18. века, када су кружила такозвана „писма из Јерусалима”, а почетком 20. века, била је позната као „шпанска превара” или „скривено благо”.
У то време постојао је један занимљив и данас готово заборављен обичај писања писама. Човек седне, узме хартију, напише шта год му падне на памет, онда то стави у коверат, залепи марку и однесе на пошту. У та давна времена поштари су разносили још нешто осим рачуна, а ко је имао сандуче, могао је у њему да нађе још понешто осим рекламних летака. Чудо невиђено!
Осећајни капетан
Тако је и трговац из Скопља Зека Дураку у свом поштанском сандучету затекао писмо из Шпаније. Добри газда Дураку је у скопској чаршији био познат као савестан грађанин и трговац, укратко, човек коме је страна свака пустоловина и који увек иде на сигурно. Све до тог августа 1933. године.
Писмо је с предње стране носило адресу газда Зеке, а у ћошку је била марка Шпаније која чак није ни била прописно поништена, већ је само крај коверте био умрљан неразговетним поштанским жигом. Адреса на коверти писана је дрхтавом руком, што је било у потпуној супротности с писмом. Оно је било писано јасним рукописом, потом умножено на гештетнеру, што ће рећи, одаслато у ко зна колико примерака. Сам текст био је на француском. И ништа од свега овога није било сумњиво скопском трговцу.
Могуће је да га је заслепео текст. Писао је извесни капетан француске војске који је само њему, јел’, морао да повери једну ствар коју још нико никада није чуо. Капетан је у Првом светском рату неко време провео на Солунском фронту. Ту је украо 600.000 франака пуковског новца, предвиђеног за плате. Све је то ставио у никловану кутију, и сакрио баш ту, поред Скопља, то јест „баш поред вароши у којој Ви живите”.
Међутим, када се ратни херој вратио у Француску, после неколико година, његова проневера је откривена. Морао је да бежи у Шпанију, али је и тамо допао затвора, по француској потерници. И сада ситну књигу из затвора пише газда Зеки, не би ли му овај помогао да дође до закопаног блага.
Наравно, не да би обезбедио себе, већ да би његова кћи, иначе у манастиру негде у Француској, дочекала срећне дане и будућност која јој се смеши. Зекино је било једино да пошаље неку суму новца која би била довољна да кћи право из француског манастира дође до Скопља. Овај корак је неопходан, пошто се код дотичне монахиње или искушенице налази детаљна топографска карта с уцртаним местом на ком је сакривена никлована кутија.
Даље, новац се шаље добро сакривен у писму, на неку потпуно другу адресу, пошто је капетан објективним околностима спречен да прима паре. Шпански затвори нису баш познати као места на којима се поштује неповредивост приватне преписке. А било би глупо да новац прима у затвору, када се зна да је због истог и заглавио робију.
Пут под ноге
И како онда да скопски газда буде тврда срца и не пошаље неку цркавицу да би олакшао пут младој и лепој, беше ли оно Маноли? Обашка што је капетан обећао трећину новца као награду и надокнаду за труд ономе ко обезбеди мирну будућност његовом чеду, заветованом на скрушеност и скромност.
Зека Дураку послао је прво малу суму новца на адресу означену у писму. Шпанци као да су само то и чекали, па се развила врло активна преписка на релацији Скопље–Мадрид. Прво је добио нека, касније ће се утврдити, кривотворена документа, неке пресуде. Онда су стигли завештање и умрлица, пошто је капетаница и Манолина мајка у међувремену испустила душу. У завештању је поменула никог другог него Зеку Дуракуа, као извршиоца своје последње воље и човека коме на старање оставља своје наивно чедо, да се о њему стара у овом свету пуном превараната. Готово може да се замисли како је газда Зека био ганут толиким поверењем, мора да је и нека суза канула на папир. Могуће и да је оних 200.000 франака имало удела у томе.
Одмах је почео да се пакује, прво за Шпанију, онда за Француску. Планирао је да посети капетана у затвору, па у повратку да из манастира одведе, ако је потребно и отме, младу Манолу. То није био једноставан пут, а ни јефтин. Радњу је оставио млађима, а он је кренуо у пустоловину. Некако се довукао до Шпаније, где су ствари већ постале комичне.
Лажни „нигеријски” сертификат који већ годинама кружи интернетом
Прво се упознао с оданим капетановим пријатељем који је до тада играо улогу посредника. Остаје непознато шта је Француз тражио у Шпанији, ваљда је чекао капетана испред затворске капије, свих десет година, шта ли?
Тај посредник је, наравно, тражио неки новац, да подмаже где треба. Онда се у целој причи појављује и затворски чувар, са све униформом. Скопљак их обојицу храни и поји, а све у намери да подмити чувара, како би дошао до капетана. „Чувар” се све време нећка, није он такав, ништа мито, а и срамота га је од тог посредника, где пред њим да брука униформу.
У неком тренутку кад су остали сами ломисе и, да учини човеку који је већ прешао толики пут, почиње да прима новац. Прво мале суме, али никад мање од 1000 франака, па све веће, да би на крају дошао до 30.000 франака. Зека није жалио новац, пошто је капетан у оном писму навео да ће му надокнадити све трошкове. Уредно је сакупљао рачуне, и у глави правио рачуницу колико му је овај већ дужан. Сума је расла и расла, требало је нахранити алавог затворског чувара који са скромном платом и гомилом жена и деце готово није успео да се наједе као човек. То је тако трајало месец дана, док се Зека није опасно примакао дну свог џепа. Онда је почео да притиска чувара да га одведе у затвор. Овај је на крају пристао, заказао му састанак за сутра, испред капије.
С оне стране браве
Сутрадан је Скопљак стигао испред капије и, по договору, лупио у одређеним размацима неколико пута по капији. Из затвора није изашао његов познаник и друг у јелу и пићу, него неколико правих стражара, са све педагошким палицама, врло бесни пошто им је пореметио поподневну дремку. Док је покушавао да објасни ко је и шта је, шта ће ту, кога чека, нашао се унутар затворских зидина, а недостатак знања страних језика код обе стране није омео чуваре да му из главе избију идеје о куцању на врата казамата. И да га врло брзо избаце напоље, где су га чекали прави полицајци. Ови су га одвели у станицу, где је некако успео да објасни о чему се ради.
Тек је ту сазнао да је постао ко зна која жртва шпанске преваре. Ништа од посредника, ништа од затворског чувара, ништа од капетана, ништа од лепе Маноле, ништа од закопаног блага. Додатни проблем је био што су паренестале, а требало је некако да се врати кући. Стављен је на први воз и депортован из Шпаније. Од границе до границе су га преузимале власти, да би на крају, преварен и понижен, дошао у Скопље.
Вероватно му више никада није пало на памет да отвара било какав коверат, а камоли да одговара на писма.
Аутор:
Немања Баћковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
