3320 25. 9. 2015.
КАД БРОДОВИ ЗАПЛОВЕ КОПНОМ
ШОРОМ
У историји је мноштво примера кад су лађе воду замењивале тврдом земљом. Ово су неки од њих
ајстарији подаци о превожењу бродова копном потичу још из праисторијског доба. Паул Херман у веома занимљивој и на историјским чињеницама заснованој књизи „Човек открива свет” тврди да су наши преци, прастановници Европе, имали веома развијену трговину. Нормално је било што су трговачки путеви у то време следили речне токове. Међутим, правци речних токова нису увек одговарали тим потребама, а ни реке дуж тока нису увек биле пловне. Требало је наћи начина да се обиђу плићаци и брзаци, савладају предели где река није била пловна. Паул Херман тврди да су још у 3. миленијуму пре наше ере на тим деловима река постојали „тврди” путеви од посечених дебала и „разна техничка зачуђујућа помагала”, преко којих су бродови превлачени.У јужном делу данашње немачке провинције Виртемберг, да би се савладале непроходне мочваре или обишли речни брзаци, по земљи су постављани балвани преко којих су превлачени бродови. То је чињено преко косо положених облица и помоћу веома сложеног система чекрка.
Сличан уређај постојао је и на Коринтској превлаци, на месту данашњег канала. Бродови су превлачени из Сароноског у Коринтски залив. И данас могу да се виде његови остаци.
На пловном путу који спаја Источну Пруску с Јадранским морем, кроз кланце Караванки, такође су постојали веома сложени системи за превлачење бродова копном.
И, на крају, четврта „поморска рута” налазила се на подручју данашњег Килског канала. Овај пролаз коришћен је све до 18. века, јер су поморци избегавали опасне пролазе Скагерак и Категат. Из Хелголандског залива бродови су упловљавали у реку Ајдер, па њеном притоком Троне до Хеленштата, затим реком Шлај, а потом седам километара дугим копненим путем преко вододелнице.
Ако треба, и на раменима
Нормани, на западу познати као Викинзи, а на истоку као Варјази, градили су веома добре бродове, уз то и лагане да могу да их преносе копном. Живели су на мочварном и неплодном тлу, па су развили поморску вештину. У 8. веку појавили су се у Европи као трговци, освајачи и најамници. Продирали су на запад и исток и скоро четири века ширили страх и трепет Старим континентом.
Сачувано је неколико норманских бродова, а по пуленама (украсним фигурама на прамцу) прављеним у облику змајева и морских змија, названи су дракари или снекари. Први су имали по 34, а други до 30 весала. Најбоље сачувани нормански брод чува се у музеју Осла, дугачак је 23,75 и широк 5,05 метара.
Такав брод могао је да понесе четрдесетак људи, од чега је половина била посада. Ширећи се према истоку, Нормани су из Балтика продирали уз Њемен, а онда према извориштима Волге, Дњепра и Двине. Кретали су се углавном речним токовима. Када им се пут више није подударао с речним током, своје лагане бродове преносили су преко источноевропских равница, користећи при том локално становништво.
Забележено је да су Нормани стотину година (950–1050) преко утврђеног пута за пребацивање бродова, на месту данашњег Килског канала, пребацивали бродове у оба правца – из Балтичког у Северно море и обратно.
Олег Варјаг (879–912), кијевски кнез и потомак норманских освајача, ујединио је источна словенска племена и, јачајући власт, 907. године кренуо на Византију. На поход је кренуло 80.000 војника. Само неколико одреда ишло је копном на коњима, а највећи део војске укрцан је на око 2000 мањих бродова који су се Дњепром спустили у Црно море и појавили се пред Цариградом.
Браниоци су били уверени да је њихов утврђени град неосвојив, а улаз у залив Златни рог запречили су дебелим ланцима.
Једног јутра „небо је потамнело од облака прашине, шкрипећи дрвеним точковима, ка граду се крећу лађе с ратницима руског кнеза Олега Варјага”. Он је преко узвишице Пера, изнад данашњег предграђа Галата, на северном делу улаза у Златни рог, пребацио бродове копном у залив Златни рог. То је смислио слушајући саге о својим прецима који су бродове превлачили копном.
Цариград није заузет, али су Византинци морали да склопе мир с врло неповољним трговачким уговором.
Освајање Цариграда
Године 1438. венецијански Сенат разматрао је начин како да се намирнице и муниција допреме граду Бреши под опсадом породице Висконти, владара Милана, и одлучио да то може да се изведе тако што ће се до језера Гарда послати 82 лађе, део венецијанске флоте. А да би оне тамо стигле, није могло другачије него реком Адиђе од њеног ушћа до места Морија, затим копном до језера Гарда код места Торболе и, најзад, до места Сало заобилазећи трупе Висконтијевих.
Архитекта с Крита Николо Сарболо добио је наређење да нађе начин да се то изведе. И смислио је да на копну лађе постави на санке које ће вући неколико десетина парова волова. Тако су, иначе, из каменолома у Апуанским Алпима мермерни блокови спуштани у долину.
Сенат се сложио и лађе су пребачене за петнаест дана. Сваку, дугачку од 20 до 30 метара, узбрдо дужином од 13 километара, преко превлаке до језера, вукло је 120 волова упрегнутих у сложен и као челик јак систем конопаца којима су лађе биле обавијене. А да би се смањило трење санки о тло, просипале су се огромне количине кључалог уља. Лађе су вучене брзином од сто метара на сат, али су довучене где треба.
Продирући на Балкан, Турци су неколико пута безуспешно покушавали да освоје Цариград. Мехмед Други опсаду овог утврђеног града започео је 7. октобра 1453. године. Турска војска је и бројчано и технички била јача, али напади на градске зидине нису успевали. У редовима турске војске борио се и српски одред под командом Ђурђа Бранковића. Покушаји Турака да прекину дебели ланац који је затварао улаз у залив Златни рог нису успели. У једном таквом покушају дошло је до битке између турске и византијске флоте у којој су Турци претрпели пораз. Пошто је увидео да не може морем да прође у Златни рог, Мехмед Други одлучио је да своју флоту пребаци копном, истим оним путем којим је то учинио кијевски кнез скоро 550 година раније.
Турске припреме за пребацивање бродова копном завршене су за два дана. Направљене су саонице за бродове, по одабраној траси дугачкој неколико километара постављени су балвани и у ноћи 22. априла 1453. године почело је пребацивање бродова из Босфора у Златни рог. Неколико хиљада војника и морнара током ноћи превукло је 70 бродова преко балвана обилно намазаних лојем. Тако је турска флота овладала заливом и умногоме отежала одбрану Цариграда. Међутим, упорни браниоци одолевали су опсади још месец дана и тек 29. маја 1453. године турске јаничарске трупе освојиле су град.
Преко Панамске превлаке
Шпански племић из Естрамадуре Васко Нуњес де Балбоа (1475–1517) први је Европљанин који је, по причи, угледао Тихи океан. Привучен могућношћу брзог богаћења, као и многи Шпанци у то време, отиснуо се у Нови свет. Био је вешт ратник и политичар.Чувши од сина индијанског поглавице да се преко Превлаке налази велико море пуно злата, Балбоа је 1. септембра 1513. године кренуо преко Панамске превлаке. Иако је тај пут био дугачак само 60 километара, земљиште је било мочварно и непроходно. Међутим, Балбоа није одустајао и 29. септембра угледао је Тихи океан.
Благо није нашао, па се вратио сазнавши од тамошњих домородаца да се јужније налази земља богата златом. То сазнање није му дало мира, а знао је да без бродова неће моћи да истражи обалу океана и доспе до злата. Због тога је саградио четири једрилице и пребацио их преко Превлаке на обалу Тихог океана. Детаљнијих описа о томе нема, али се зна да су бродове теглили Индијанци и да су многи умрли на том путу. Балбоа није имао среће, јер баш кад се спремао да и сам крене с бродовима преко Превлаке, ухапшен је под оптужбом противника да кује заверу против шпанског краља. Осуђен је на смрт и погубљен.
Нејасно је зашто је Балбоа градио бродове на обали Карипског мора и преносио их на обалу Тихог океана, када је било једноставније да их тамо гради, као што је то чинио његов следбеник Хуан Понсе де Леон.
Ускочка лукавства
Крајем маја 1603. године ускоци су кренули на турску територију око Вранског језера, с чије обе стране су била јака утврђења. Ускоци су им доскочили. Помоћу подметнутих облица успели су да превуку бродиће преко километар дуге превлаке и изненаде Турке.
Ово искуство им је добро дошло две године касније када су код острва Иж направили подвиг. Ускочки одред од десет бродова и 400 укрцаних бораца испловио је 18. децембра 1604. године из Сења, разбио млетачку посаду у тврђави у Љубачким вратима, допловио до Гребаштице, испод Шибеника, и код Скрадина продро на турску територију. Млечани су благовремено сазнали за ову акцију и упутили јаке поморске снаге на њих. Њихови бродови затворили су Вели ждрелац, између Угљана и Ривња. Био је то највероватнији правац наиласка ускочких бродова с пленом.
У ноћи 22/23. децембра уочени су млетачки бродови. Ускочке лађе окренуле су у супротан смер и негде бочно од острва Ижа прибегле варци – уз саму обалу Угљана оставили су један леут пун меса. Предвиђање да ће се Млечани задржати око овог бродића обистинила су се и ускоци су се склонили у увалу на острву Ижу. Распоредили су се по околном камењару и Млечани су морали да се повуку ван домета њихових пушака, али су бродовима потпуно блокирали ускоке. Насупрот 400 ускока стајале су четири галије, осам других наоружаних бродова и око 4000 људи. Међутим, већ идуће ноћи почела је олуја која је у потпуности обуставила борбена дејства.
За пребацивање бродовља Турци су користили дрвене облице премазане лојем
Ускоци су запалили велике ватре, певали, свирали, спроводећи добро замишљену варку. У току ноћи успели су да пребаце седам бродова преко копна на другу страну острва. Вукли су их два километра, преко весала и облица од маслина, као и по наслагама меса које су запленили.
Затим су се 25. децембра, по јакој бури, укрцали на бродове. Да би заварали Млечане, упутили су се према Малом ждрелцу, између Угљана и Пашмана, који није био плован. И ту су бродове превлачили по копну. Као на некој смотри, прошли су поред задарских зидина знајући да су млетачке снаге још код Ижа. По престанку буре, Млечани су, уз ударање бубњева, кренули на ускочке положаје, а тамо су их чекале фигуре с лажним пушкама и ускочким капама са ждраловим перјем.
За освету због изгубљеног плена, ускоци су поставили заседу код Осора и заробили једну млетачку фрегату, на којој је било 40.000 златних дуката и тако „наплатили заплењено месо”. Од тада млетачка флота није се олако упуштала у борбу с ускоцима. Били су задовољни да се сукобе с мањим снагама, како би се бар на тај начин правдали због неуспеха у борби с ускоцима.
Подморнице на Дунаву
Крајем 1941. године немачко напредовање на југу Совјетског Савеза настављено је, а прилике на Црном мору су се погоршале. И поред великих губитака које је немачко ваздухопловство нанело њиховој Црноморској флоти, совјетске снаге ипак су имале предност на овом фронту. Пролаз кроз Босфор и Дарданеле био је блокиран, јер неутрална Турска није дозвољавала прелазак ратним бродовима.
Још 1940. године Немци су своје танкере из Елбе пребацивали у Дунав, како би појачали флоту која је из Румуније довозила нафту. Танкери су од Дрездена, на Елби, до Инголштата, на Дунаву, пребачени аутопутем (дужина око 450 километара). Ово драгоцено искуство утицало је на одлуку да се и ратни бродови Дунавом пребаце у Црно море. За овај задатак основана је „Група за тешки транспорт”, која је за превоз копном користила тракторе, посебне приколице, пловне дизалице и речне тегљаче.
Хамбург је био полазна лука за бродове из Северног мора, а из Балтичког мора Кил. Од Кила до ушћа Лабе бродови су пловили Килским каналом дугачким 99 километара, затим Лабом до Дрездена око 500 километара, па копном пребацивани до Инголштата, Дунавом до Регензбурга и даље до Сулине у делти Дунава.
Прво је пребачена једна флотила торпедних чамаца из Кила. Чамци су тегљени до Дрездена, онда укрцани на транспортна колица и аутопутем пребачени до Дунава, да би се потом теглили по непловном делу реке. Поново су опремани у Линцу и до Сулине су стигли крајем маја 1942. године.
Немци су у Другом светском рату своје подморнице превозили и аутопутем
Током 1942. године донесена је одлука да се у Црно море пребаци и шест подморница дужине 43 метра и депласмана 254 и 240 тона. За транспорт су припремљене у Килу, скинути су сви делови ван трупа, као и унутрашњи уређаји. Да би се омогућио пролазак испод подвожњака подморнице су полагане на бок, а да би овако нагнуте могле да се превозе рекама, изграђени су посебни бетонски понтони. Морало је да се води рачуна да газ, због тегљења на Лаби и горњем Дунаву, не сме да буде већи од 1,2 метра. Након пристизања у Линц подморнице су поново постављане у нормалан положај и тегљене између два речна брода до Галаца. Ове подморнице извеле су неколико важних борбених акција у Црном мору. Између осталог, потопиле су британски носач авиона „Еапле”.
Транспорти немачких бродова кретали су се аутопутевима и Дунавом све до лета 1944. године и до тада је пребачено шест подморница, 30 торпедних чамаца, 26 противподморничких чамаца, 50 моторних скела, 84 мала патролна брода, 113 обалских теретних бродова, 40 малих танкера, 30 моторних реморкера, два ледоломца, два речна брода на погон са точковима, 18 чамаца и четири багера. Све у свему, пребачено је 405 пловних објеката.
Све је прошло и нашим делом Дунава, али, нажалост, наше јединице нису имале снага и средстава да им нанесу губитке или спрече њихов пролазак. У овом пребацивању бродова најзанимљивије је било то што је за све ово време сачувана тајност и транспорти нису откривени ни нападнути из ваздушног простора. Десила се само једна незгода – за време транспортовања склизнула су колица са укрцаном скелом, али је и тај брод дотегљен до одредишта.
Аутор:
Бошко Антић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
