Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Књижевна награда


СНОВИ И


Трећи пут су две књиге поделиле нашу награду, први пут је један издавач добио обе награде, а други пут је један писац поново понео ово ласкаво признање. На конкурс никад није стигло више наслова...

„Књиге, браћо моја, књиге а не звона и прапорце”*

   На овогодишњи, 36. по реду, конкурс „Политикиног Забавника” за најбоље књижевно дело за младе објављено у 2014. години стигло је 60 (шездесет) наслова, највише од како је установљена наша награда, 1979. године.
   После неколико узбудљивих састанака, на којима се дуго разговарало о свакој књизи, Жири у саставу: Ивана Вујић (председник), Јасна Влајић Поповић, Слободан Гиша Богуновић, Предраг Ј. Марковић и Петар Милатовић у ужи избор уврстио је следећа дела: „Стилске игре” Симеона Маринковића, „Ципела на крају света” Дејана Алексића, „Чаробњак Дандруф и изгубљена књига” Славољуба Станковића, „Мадам Тисо Дунав Тисо” Поп Д. Ђурђева, „Мартина велика загонетна авантура” Уроша Петровића, „Усамљена принцеза”, вилинске бајке Раше Попова, „Збркана бајка” Ирене Тиодоровић, „Згодне незгоде гмизавих” Благоја Рогача и „Зрикни свет кроз розле ђозле” Горана Новакова.
   Већином гласова награда је припала књизи „Стилске игре” Симеона Маринковића и роману „Ципела на крају света” Дејана Алексића.

* Доститеј Обрадовић (1739–1811), наш просветитељ и реформатор националног буђења и препорода



Симeон Маринковић

    
коро цео радни век провео сам у учионици – као учитељ, наставник српског језика и књижевности, професор факултета. Моја највећа брига у школи била је: шта је то што ученике и студенте највише покреће, узноси, развија? Каквим се часовима највише радују? Каква им настава није досадна?
   Закључак је био: најзанимљивији и најкориснији часови јесу они на којима ђаци нешто смишљају, стварају, на којима имају прилику да покажу шта све могу.
   Човек је стваралачко биће, рађа се с јаком потребом да открива, проналази и смишља. Тога сам био свестан и зато сам се трудио да припремам задатке који ученике подстичу на стварање. Вежбе налик овим у књизи „Стилске игре” примењивао сам на часовима српског језика са ученицима и студентима. Увек су биле вољене и доносиле необичну радост у учионицу. Развијале су мисао и машту, али и способност да се уживимо у друге ликове и ситуације. Резултати су најчешће били изузетни, велико задовољство и за мене и за ђаке! Они су у својим одговорима показивали богатство идеја, а ја сам се дивио њиховој маштовитости.
   Пишући ову књигу, прво сам замислио да сам наставник, а онда да сам ученик или студент, и с радошћу и уживањем писао необичне приче и песме као да ми је то био школски задатак.
   У свему томе надахнуле су ме и Кеноове „Стилске вежбе”, које је на наш језик превео Данило Киш.
   Када смо прошле године славили двадесет пет година од оснивања „Креативног центра”, одлучили смо да покренемо едицију књига које ће на нов, слободнији и откаченији начин имати креативну мисију. Тако је настала едиција „Различак”.
   Осим „Стилских игара”, у овој едицији објавили смо и „Приче од А до Ш”. Свака прича у овој књизи сачињена је од речи које почињу једним словом наше азбуке. Такве вежбе такође су биле омиљене код ђака и студената.


 
елики подстицај у раду на овим књигама дао ми је илустратор Душан Павлић, који је у свом делу посла показао необичну инвенцију. Захваљјујући његовом маштовитом креирању, добијао сам још већу снагу за писање текста. Тако смо у књизи исплели седамдесет стилских варијација – од вести у озбиљној и жутој штампи, преко низа сведочења, музичких, ликовних прича, сумњичавих, погрдних, бајковитих, сатиричних, идиличних, до сонета, романсе, химне, оде, мадригала, газеле, баладе, љубавних и родољубивих стихова, успаванке, ређалице, разбрајалице и других.
   „Стилске игре” и едиција„ Различак” зато су позив на језичко стваралаштво. Што би Вук рекао – „да се осети сладост од свога језика”. Оне су и предлог наставницима да подстичу креативност код младих. Осим тога, то је и понуда писцима и илустраторима да покажу креативни дар у стварању нових књига.
   „Забавникова” награда је нешто најлепше што ми се у овом послу догодило. „Политикин Забавник” ми је од ране младости омиљен часопис, готово као члан породице, најбољи друг, излет у природу или летовање, и сигурно је утицао и на мој развој, као што је то чинио и код многих младих у нашој земљи.
----------------------------------------

Дејан Алексић

  ада сам пре равно десет година добио Награду „Политикиног Забавника” за књигу „Пустоловине једног зрна кафе”, нисам ни помишљао на могућност да се та част понови. Свеједно и да јесам, опет не бих могао да претпоставим да ће то бити за роман, јер је моја претежна стваралачка преокупација поезија а не проза. Откуда, заправо, та „Ципела на крају света”? Хтео сам да напишем једноставну, духовиту и узбудљиву књигу у којој су главни јунаци, тачније јунакиње, Тајна и Прича. Од када човек мисли и ствара, ово двоје једно без другога не иду. И Тајна и Прича су призване већ самим насловом. Може ли једна тајанствена ципела да постане повод за причу? Ја сам се својски потрудио да докажем како може. Зашто би, рецимо, наслови „Замак на крају света” или „Острво на крају света” полагали више права на причу од једне „Ципеле на крају света”?
    Испричаћу вам неколико догађаја који су део мојих удаљених сећања, а могли су да послуже као надахнуће за писање ове приче. Ципеле играју главну улогу у сваком од њих, мада би било веома произвољно тврдити да су оне непосредан повод за настанак књиге о којој говоримо.
   Једном сам, као веома мали, био страшно љут на једну ципелу. Њен власник био је гост који је дошао у посету мојим родитељима. Заигран збирком својих аутића, упаркирао сам један од њих у ципелу посетиоца. Ципеле су, по мом мишљењу, биле изврсна места за паркирање и звао сам их „гараже са ђоном”. На невољу, ципела је била мало дубља, па се аутић заглавио и сваки покушај да га одатле избавим завршавао се неуспехом. Нису помогла ни клешта. Не знам како сам напослетку успео да дођем до своје играчке, али се сећам да сам ципелу, сав бесан и спреман на освету, заврљачио преко ограде. Бацио сам је толико далеко да се могло сматрати да је завршила на крају света, будући да границе мог тадашњег света и нису биле много даље од граница дворишта.
   Ево још једног догађаја. У време када сам био већ увелико младић, а то је оно доба када су вам важни снови – не само они које сањамо док спавамо – често ми је долазио један исти сан. Тачније речено: често ме је посећивао један исти лик у сну. Био је то средовечни човек, нека врста особењака, увек пријатељски расположен и помало пустињачког изледа. Сваки пут када би се појавио у сну био је босоног, мада је уза себе увек имао ципеле. Држао их је за пертле и покаткад пребацивао преко рамена, попут ловца који се враћа кући с лепом ловином.  
   Догодило се да га једном, када се сан поновио, упитам зашто поред обуће коју има хода бос по свету, а он је одговорио да само изводи своје ципеле у шетњу. После те епизоде са кратким дијалогом, сан са тајанственим босоногим човеком није се више враћао. Ко зна, можда је приликом неке шетње са својим ципелоликим љубимцима стигао до самог краја света и више није умео да се врати натраг у моје сновиђење.
   Трећи догађај збио се пре неколико година. Возио сам ауто према граду у којем је требало да имам књижевни сусрет с децом. У тај крај наше земље радо одлазим, иако пут води кроз пределе који вожњу чине опасном, не само због бројних кривина и других незгодних услова за вожњу, већ понајпре због тога што је крајолик толико сликовит да вам сваки час одвраћа поглед с пута. Управо због тога, често зауставим кола на неком од ретких проширења крај друма, тек на два-три минута, да уживам у ономе што поглед нуди. Тако се једном догодило да мало подаље од места где сам стао, подно повеће, лишајем обрасле стене, угледам прилично стару ципелу, ко зна када и ко зна одакле залуталу у пустош. Да је ципела већ подуго ту сведочио је и дуговрати маслачак из ње пропет. Заиста леп призор. Требало је само да се вратим коју десетину метара до кола и узмем фотоапарат. Фотографија, нажалост, није настала. Узалуд сам, спремно држећи апарат, кружио око места где је до малочас била ципела са својим цветним удомљеником – ни трага од ње. Није ми преостало ништа друго него да се помирим са извесношћу да је моје присуство нарушило усамљенички живот који је ципела изабрала и да се, заједно са маслачком, преселила на неко мирније место, недоступно досадним посетиоцима. Можда чак на крај света.
   Нема сумње да су и ови догађаји, ако не директно, онда макар посредно утицали на мене када сам ципелу изабрао за јунака своје књиге. Искуство је важно у сваком стварању. Ипак, само искуство није довољно. Мора се доћи и до неке скривене поруке коју нам искуство доноси. Тако се долази до Тајне и до Приче. А онда се може на пут. Ако треба – и накрај света.
----------------------------




број: