3320 25. 9. 2015.
Последње ослобађање Београда
СМРТ ВРЕБА
Седам дана и ноћи трајале су беспоштедне борбе у ходницима канализације нашег главног града. Против специјално обучених и испод плочника још септембра 1944. године убачених немачких диверзаната, најчешће не видећи противника, борили су се за ту врсту војевања махом неискусни партизани, од којих је велики део завршио у душевним болницама
Део учесника снимљен на Авали непосредно после операције назване шифрованим именом „Грмеч”. Гојко Краљевић је у средини
ранатама и тенковским гусеницама изоране Теразије биле су, по свему, највеселији кутак у нашој земљи. Ни прохладни, суснежицом праћени октобарски дани 1941. године, ни свеже жртве и још неопрана крв с београдских плочника, ни рушевине, ни оскудица у много чему, нису могли да обуздају радост Београђана и њихових ослободилаца. На сваком тргу и парку до дубоко у ноћ орила се песма и играло коло. Била је недеља, први предвечерњи часови. На простору између хотела „Балкан” и „Москва” било је весело, играо се „моравац”, „козарачко”, „казачок”... А онда је одјекнула снажна експлозија на само неколико метара од осмехнуте масе. Као из вулкана, увис је шикнула земља помешана с каменим коцкама и деловима распрснуте гранате. Срећом, није било мртвих, неколико рањених одмах је отпремљено у болницу. Истог тренутка о целом догађају обавештени су официри ОЗНЕ, Одељења заштите народа, и врло брзо дигнута је узбуна. Ствар није била нимало наивна, бар не за оне који су у потрази за непријатељем морали у подземље града. Седам дана и седам ноћи кроз лепљиви мрак, смртоносне рафале, подмукле бајонете, често зубима за грло...
О том данас мало знаном, некима невероватном, збивању испод београдске калдрме писани траг оставио је Мирко Јовићевић у књизи „Смрт је долазила из подземља” коју је 1986. године објавио Културни центар из Горњег Милановца. Данас ју је тешко наћи, а код нас у Редакцију стигла је право с бувљака, затурена међу мноштвом купусара које је време (незаслужено) прегазило. Настала је на основу разговора борца и, доцније, новинара Мирка Јовићевића с непосредним учесницима акције која је носила шифровано име „Грмеч”. Пре свега с Гојком Краљевићем који је тада предводио војнике Другог батаљона Друге бригаде Четврте београдске дивизије КНОЈ-а (Корпуса народног ослобођења Југославије) задужене да очисте подземље тек ослобођеног града од специјално обучених диверзаната.
Прича која следи преузета је из те књиге са, за потребе новина, нужним скраћивањима.
Циклон из Берлина
Док је у ратни дневник уписивао 24. октобар, Гојко Краљевић, тада командант батаљона у Шестој личкој бригади, за тренутак је зауставио перо на исписаном датуму који му се учинио познат... Па данас ми је рођендан! Двадесети... процедио је с осмехом. Морам да нађем нешто, да другове почастим бар конзервом. Једанпут у животу се пуни двадесет година...
Уместо да се баци у потрагу за конзервама које су нудиле бар део свечарске атмосфере, стигао је курир с налогом да се одмах јави команди у Ђушиној улици. Ту је предводник диверзаната сазнао да је постављен за комесара Другог батаљона Друге бригаде Четврте београдске дивизије КНОЈ-а који је имао задатак да лавиринте београдског подземља очисти од непријатељских војника и диверзаната. А откуд они ту, кад су четири дана раније немачке јединице истеране из нашег главног града?
Свакодневни тешки порази немачких армија на Источном фронту и брзо напредовање Црвене армије били су јасан знак нацистима да је пораз врло близу и да ваља отворити такозвани други фронт. Тако се родила замисао о покретању операције „Циклон-Југ” са задатком да у позадини непријатеља и у ослобођеним градовима води невидљиви али по последицама ужасан рат. (Циклон је појам којим метеоролози означавају поље ниског атмосферског притиска које се нечујно креће изнад земље доносећи стравичне непогоде и олујне облаке.)
Успостављени су специјални диверзантски одреди за деловање у позадини Црвене армије и у ослобођеним градовима на које су немачки окупатори посебно били кивни, а Београд је међу њима убедљиво заузимао прво место.
Тог свог рођенданског предвечерја Гојко Краљевић чуо је, с врло високог места, да је један такав одред од 175 есесоваца, посебно обучаван за подземне операције, још почетком септембра (1944) у највећој тајности стигао у Београд и сместио се у његово подземље у унапред припремљена склоништа. За њихов долазак и задатке које ће почети да обављају кад немачке јединице напусте Београд, осим најодговорнијих из СД (Службе безбедности) и Гестапоа, нико није смео да зна. А они су о граду знали све. Имали су планове чак и најмањих објеката, неки су и говорили српски. Знали су адресе највиших партизанских руководилаца...Краљевић је чуо и податак да је, шаљући диверзанте у Београд, генерал Кребс, начелних копнених снага Трећег рајха, групенфиреру Ханцу, предводнику специјалаца, рекао да је њихов задатак минирање зграда, војних и цивилних објеката, убијање руководилаца, сечење електричних водова и канализационих цеви, рушење саобраћајница, прикупљање разних корисних података, стварање (нове) обавештајне мреже, тровање хране и воде, уношење немира и панике међу грађане...
Трагови њихових злочина већ су били видљиви: на улицама би сваког јутра освануло по неколико мртвих бораца, наших и совјетских официра, обично убијених камом с леђа.
С овим и оваквим противником, невидљивим и добро обученим, морао је да се суочи Гојко Краљевић са својом јединицом која је подељена у десет група од по осам војника.
И зубима за грло
Акција је почела 27. октобра.
Док су се кретали према раскрсници коју чине Немањина и Улица кнеза Милоша, чекала их је застрашујућа загонетка с хиљаду непознатих. Наоружани бомбама, ножевима, „гвозденим штитовима” и аутоматима борци још нису знали ни куда иду ни шта их чека. Тек кад су отворили поклопац шахта код зграде данашњег Министарства иностраних послова и загледали се у мрачну и мемљиву рупу, знали су да их очекује нешто што дотад нико од њих није искусио. Једини путоказ био им је оскудни план канализационе мреже.
Последњи метри канализације где је окончана операција
Осморица из те прве групе опрезно су се спустила у таму ходника и тек им је ту Гојко Краљевић коначно рекао зашто су под земљом:„У овим подземним ходницима су немачки диверзанти. Посебно су обучени и наоружани до зуба. Ако их не уништимо, они ће нас јер су у предности пошто нас чекају на нишану. Аутомате употребите само у крајњој нужди јер можемо међусобно да се поубијамо. Крећите се што тише, нечујно. Ако се неко боји, нек се сад јави. После ће бити касно. Разумећемо да то не чини из кукавичлука...”
Нико се није јавио. Један за другим, пажљиво су кренули низ стрмину према железничкој станици. Видљивост је била слаба, чујност још гора јер је вода тутњала цевима а допирала је и бука с калдрме изнад њихових глава. А онда су, изненада, меци пресекли помрчину. Борци су хитро залегли и, пузећи у тишини, кренули према месту откуд су испаљени рафали. Уследило је рвање и гушање. Ножеви су били једино оружје које је могло да се користи. Уз тутањ цокула у бекству и неколико пуцњева завршен је први сукоб у подземљу града. Тројица Немаца су убијена, двојица заробљена. У „очишћени” део подземља постављена је стража са задатком да обезбеђује пређени део канализације и шахте на коловозу.
Трагање је настављено после краћег предаха. Прешли су тек стотинак метара, а чекало их је још пуних 35 километара, колико је тада била дугачка београдска канализација. Претраживање подземних ходника око железничке станице и данашње мостарске петље био је тек почетак посла, опасног и крајње неизвесног. Испод Бирчанинове улице заголицао их је мирис дима. Прво су чули завијање а онда и лавеж и у оскудном светлу спазили постарију жену са псом у наручју. Она, Даница Додер, помогла им је да открију четворцу СС официра скривених у подруму њене куће у Тиршовој улици.
У току преподнева похватали су и ликвидирали седамнаесторицу Немаца и њихових домаћих следбеника.
Ћутљиви групенфирер
Чишћење подручја данашњег Савског венца настављено је истог дана, одмах после малог предаха. Унутра су их и даље чекали отровна испарења, мрак густ као тесто, бујица прљаве воде и цеви немачких аутомата. Батеријске лампе нису смели да употребљавају, па су ишли и пузали готово насумице, с рукама испруженим испред себе. Споро су напредовали, ходници су се гранали а они су морали да провере сваки кутак. Кад би напипали неки предмет, камен, конзерву или ципелу застајао би им дах, обузимала језа. Ипак, нико није отворено показивао да се боји. За страх нису имали времена.
Одједном, кад су се томе најмање надали, из помрчине се просуо рафал. Затим још неколико. Упали су у невидљиву заседу које су се највише и прибојавали. То је била та предност непријатеља. Борци су их тражили, а они су их чекали на ножеве и цеви. Онда је одјекнула и експлозија. Људи су помислили да су бомбу бацили Немци и да су се већ помешали с њима. Почели су да један другог хватају за гуше. Врло брзо се, пак, испоставило да се њихов саборац Душко спотакао, размахнуо руком и својом бомбом загребао зид. Резултат стравичан: један мртав и двојица тешко рањених партизана. Остали су хитро појурили напоље да збрину рањенике, а у подземље се спустила друга група.
Кроз овај отвор у Бирчаниновој улици борци су се спустили ка скривеном непријатељу
Другог дана стражар који је дискретно чувао улазе у канализацију дојавио им је да је приметио жену која је у један шахт управо испразнила канту за смеће сумњивог садржаја. После испитивања жене утврђено је да је у шахт у одређено време спуштала конзерве хране за немачке диверзанте и да је од почетка рата радила за Гестапо. Уз то, захваљујући њој, ухватили су и групенфирера Ханца, команданта диверзаната који се скривао у кући поред мостарске петље. Предао се без отпора, али је одбио да својим војницима изда наређење да се предају. Борба кроз подземна „црева” настављена је несмањеном жестином.
Трећег дана чувари шахти су код данашњег хотела „Београд” приметили да се лагано помиче један поклопац и из подземља се, један по један, појављују немачки војници. Јединица задужена за надзор излаза из канализације ухватила је четрдесеторицу испрепаданих људи који су покушали да спас од потере кроз канализацију нађу на београдским плочницима.
Бомбом у главу
Онда је стигла обавест да је у болници смештеној у згради бивше Војне академије настала паника. Рањени партизани и црвеноармејци су сазнали да су њихову кухињу посетили незвани гости и завладао је страх да су им можда отровали храну. Борци Гојка Краљевића су на неколико метара од болнице приметили пукотину у коловозу и одмах припремили бомбе. Тренутак касније нестали су под земљом. Прво су одјекнули рафали, затим бомбе, а онда је покуљао густ, загушљив дим. Потом су се појавиле гараве прилике а присутни су једва препознали Гојка и његове саборце. Наиме, Немци су после краћег окршаја запалили неке предмете да би им осујетили напредовање и нестали. Све док их нису ухватили на другом крају мрачног ходника. Више их није било у подземљу Савског венца.Подземни борци сад су кренули према колекторима испод данашње Очне клинике у Ђушиној улици, одакле су се канали рачвали према Дунав-станици, Ботаничкој башти и другим деловима града. Канализација је тих дана била пуна лешева. Диверзанти су убијене у забаченим улицама, међу којима је било доста наших официра, по правилу склањали у шахтове. Тајанствени нестанци људи објашњени су тек кад је почела битка под земљом, где су борци испруженим рукама тражили и пут и непријатеља који се оглашавао рафалима или реским ударцима бајонета. Сваког тренутка неко би пао или јаукнуо кратко, пригушено. Мешале су се клетве на немачком и српском језику. Спотицали су се о мртве и рањене.
Око Вуковог споменика настала је права кланица. Прво је отворен шахт који је био ван домашаја погледа пролазника код Техничког факултета, али је језиво изненађење дошло споља! Међу борце је, по свему судећи из оближњег дворишта, долетела ручна бомба. У главу је погодила Данила Ђуровића Фићу, Гојковог заменика, и одскочила на плочник. Прекаљени ратник с Неретве и Сутјеске муњевито је зграбио и бацио тамо одакле је и дошла. Одјекнула је страховита експлозија.
Чим су се нашли испод земље, распоредили су се у полукруг, претражујући метар по метар мрачног тунела. На раскрсници су се ходници рачвали лево и десно, ту су били и неки стубови, погодно место за заседу. Борци који су били на челу поставили су испред себе гвоздене грудобране, добре и против метка и против бајонета. Они позади такође су пузали, држећи једни друге за ноге, да не би изгубили правац али и да би осетили присуство свог. Онда је тмину пресекао одсјај оштрице бајонета, па заглушујућа детонација бомбе. Све се претворило у хаос котрљајућих тела и јектавих узвика. Хватали су се за грло међусобно, па онда с непријатељем. Крајњи резултат гласио је: од кнојеваца нико није страдао, двојица диверзаната била су мртва а тројица заробљена.
Последњи километар
Крај крвавих борби у мраку подземља лагано се назирао. Прво су савладани Немци, њих осморица, који су се сакрили у челичним касама у подруму Државног архива, потом су осујећени док су покушавали да пресеку водоводне цеви а код „Мостара” је у последњим тренуцима, јурећи кроз тмасто клизаво подземље, спречено да минирају водовод. Свуда крв, ране и смрт. Потресне сцена страдања, безгласне сузе мајке која је после три године ратовања први пут видела сина а он одбио да пође с њом и после десетак минута борбе мртвог га грлила.Погинуле су мењали нови, само је смрт била стална. Она и ужаси борбе с невидљивим противником. Само рафали, бомбе, ножеви и зубима за грло. Из подземља једног дела града у други. Последњи, 36. километар страве котрљао се ходницима који су отпадне воде избацивали у Дунав. Првих стотинак метара пуцали су само кнојевци. А онда су се из малих бочних пролаза, који су водили од шахти, огласили суманути рафали немачких шмајсера, па бомби. Наши су узвратили. На простору око Дунав-станице ухваћено је и ликвидирано тридесетак немачких диверзаната. Београдска канализација била је чиста...
О страшном догађају на крају је сведочила и језива статистика:
„За седам дана, колико је трајала акција чишћења, убијено је или ухваћено свих 175 немачких диверзаната, школованих и припреманих да уништавају и загорчавају живот Београђанима. Овом броју треба додати и неколико десетина ликвидираних или заробљених заосталих немачких војника и њихових сарадника.
Погинуло је и око 60 бораца Другог батаљона Друге бригаде КНОЈ-а које је предводио Гојко Краљевић. Број рањених био је знатно већи. Батаљон више није постојао. За време акције или после ње око 25 бораца упућено је на лечење у душевне болнице из којих се неки нису ни вратили...”
Аутор:
Приредио Петар Милатовић
Илустровао:
Милан Ристић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
