Постоји ли формула за хумор?

Научници покушавају да открију зашто људи шалама разгаљују душу, олакшавају себи живот вицевима, бране се кикотом

Два ловца затекла су се у шуми. Један изненада паде као покошен. Поглед му је стакласт, чини се да не дише. Ловац који је остао на ногама вади мобилни телефон и зове Хитну помоћ: „Мој пријатељ је мртав! Шта да радим?” Лекар из Хитне помоћи саветује му да се смири и онда га пита: „Сигурни сте да вам је пријатељ умро?” Неколико тренутака ништа се не чује, потом се оглашава пуцањ. Ловац се поново јавља на телефон и пита: „Сад је сигурно мртав, шта да радим?”
Овај виц сврстава се у црнохуморне и није свима смешан. Међутим, британски психолог Ричард Вајзман је ту шалу 2002. године прогласио најдуховитијом. Од четрдесет хиљада вицева, колико је имао на располагању, он је баш овај одабрао као убедљиво највицкастији. Можда се овој шали неће насмејати ни већина наших читалаца, под условом да текст читају у себи. Али, ако исти тај виц прочитају наглас и с неким га поделе, ствари се мењају. Психолог је закључио да је смех начин да се људи повежу. И, што је најважније, човек се често слатко кикоће и нечему што уопште није толико духовито јер је смех врста друштвене игре настале веома давно, пре него што се у људима уопште и развио смисао за хумор.
Досетке су нека врста друштвеног „мазива”, сматрају неки од савремених социолога. Кад се на окупу нађе више људи, често имају потребу да поделе неку шалу која ће им помоћи да озваниче тај тренутак међусобног дељења.

Кад народ ућути

Помислило би се да је рецепт за смехотресне тренутке веома једноставан. Човек оде у позориште да гледа неку комедију, на телевизији бира хумористичке програме, слуша глумце из неког водвиља. Чини се лако, али уопште није тако. Од професионалаца се заиста очекује да изазову смех, међутим, на њихову жалост веома често буде сасвим супротно. Догађа се да су људи којима то није позив некад много духовитији од оних чији је то „занат”.
На фестивалима као што су „Дани комедије”, „Нушићеви дани”, кад се поставља нова комедија на репертоар, позоришта и глумци могу да провере колико успеха доживљава нека нова представа, да ли се публика у сали само усиљено кези или заиста ужива и текст пропраћа салвама смеха.
А шала има разних, од оних безазлених, које никога посебно не „прозивају”, до досетки заснованих на исмевању раса, различитих националности, политичког или било ког другог опредељења (уврежио се израз „политички (не)коректно”). Да ли вицеви на било који начин могу да утичу или да макар мало узбуркају одређено стање у одређеној земљи?
За потребе овог текста мало прилагођавамо речи Милоша Обреновића зато што је наш мудри вођа добро знао да осети пулс народа. Наиме, остало је забележено да је промућурни кнез често проверавао какво расположење влада у земљи. Уколико би чуо да „народ гунђа”, лакнуло би му, био му је то одличан знак да је у земљи углавном све у реду. Али, кад би му гласници саопштили да „народ ћути”, био је то позив на узбуну. Чим народу није до приче, а још мање шале, треба се забринути, то је показатељ да су прилике у држави неповољне, „пред пуцањем”. Дакле, ако се на рачун политичара, владе, министара испредају пошалице и наводе се њихове „провале”, нема места бризи. Није добро кад утихне смех.

Живот (ни)је леп

Особе које све што их снађе могу да сагледају с дозом хумора знатно ће се лакше изборити кад се нађу у веома тешким околностима. „Живот је леп” (1997), филм који је режирао и у коме игра главну улогу Роберто Бенињи, добар је пример. За време Другог светског рата, трочлана породица, отац, син и супруга, ухапшени су и одведени у концентрациони логор. Захваљујући оцу, који свог малог сина успева да увери да се у логору, заправо, одвија игра „Ко ће сакупити више поена да добије тенк”, читава атмосфера добија сасвим другачије тонове, све оно од чега се коса диже на глави звучи поетично, на тренутке чак и смешно.
„Живот је леп” потврда је оног што су закључили многобројни психолози, социолози, лекари. Човек склон да све види црно теже ће се изборити кад му се заиста догоди нешто страшно, попут болести, незгоде, смрти неког блиског. Особа без смисла за хумор једноставно не може да сагледа лепшу страну стварности, навлачи тамне наочаре и свет посматра као непријатељско место у коме као да се све окомило баш на њега.
Неки људи пате и од гелотофобије, страха да ће бити исмејани. Они не успевају да направе разлику између пријатељске шале (на свој рачун) и досетке смишљене да их извргне руглу. Ако таквим људима неко покуша да предочи да није исто ако их неко подсмешљиво „пецка” или их само безазлено задиркује, неће схватити. То је јаче од њих, не могу да превазиђу нелагодност и, подједнако у оба случаја, имаће утисак да их је неко изложио на стуб срама.
Велика штета, тврде научници, јер духовитим људима склоност лакрдији често помаже и при излечењу. Смехотерапија је, на пример, примењивана на пацијентима с опструкцијом плућа, тешким обољењем отежаног протока ваздуха кроз плућа. Пацијенте у болници посећивао је „терапеутски кловн” и нагонио их на опуштајући смех. Болесници су, кикоћући се и забављајући, несвесни да је и то вид лечења, успевали да „продувају” плућа после чега су се знатно боље осећали.

Три теорије

Општеприхваћен закључак јесте да је смех често најбољи лек, али шта је то што људима измами осмех? Питање које мучи филозофе хиљадама година, нешто о чему су расправљали још пре него што је између хумора и доброг расположења стављен знак једнакости. Временом су се издвојиле три главне теорије које објашњавају стање човека препуштеног нечему што му изазива смех: задовољство због осећања надмоћи, ослобађање од напетости, неочекиване околности које разгале душу.
Са оваквом поделом многи се неће сложити, на пример Питер Мекгро, психолог с Универзитета у Колораду. Према мишљењу доктора Мекгроа, све три теорије у основи се ослањају на лоше искуство. „Већ и сама замисао да су неопходне три теорије да би објасниле исту појаву”, каже Мекгро, „доказ су да ниједна није веродостојна.” Зато је овај психолог поставио нову теорију којом објашњава хумор: безопасно прекорачење.
Хумор се рађа кад нешто поремети, наизглед, уобичајен след ствари (прекорачење) на начин који се сматра безопасним и никоме не може да шкоди. Мекгро је своју теорију испитивао на добровољцима којима је нудио различите сценарије, с два различита исхода.
Ево једног примера. Отац на умору даје сину упутства шта да уради с његовим посмртним остацима. Каже му да жели да буде спаљен, а нека син после одлучи шта ће да уради с пепелом.
Исход који већина очекује уобичајен је и самим тим неће изазвати смех: урну с пепелом покојног оца син полаже у гроб. Тај сценарио постаће духовит тек ако дође до „безопасног прекорачења” и син, вероватно надахнут необузданим понашањем Кита Ричардса, гитаристе „Ролингстонса”, пепео искористи и ушмркне га.

Неочекиван обрт

Професор Виктор Раскин, уредник часописа „Хумор” (часопис међународних друштава за изучавање хумора), одбацује обе теорије, и Вајзманову и Мекгроову.
– Хумор је исто толико сложена појава као што су језик или живот сам – каже професор Раскин. – Чим неко тврди да хумор може да се објасни неком теоријом, одмах је јасно да се ради о веома поједностављеном објашњењу.
Ако је већ тако, необично је да и сам Раскин нуди објашњење о неопходним условима да би нешто уопште могло да се сврста у шалу. Виц је заправо кратак текст који обједињује два супротстављена појма као што су добро против зла, живот насупрот смрти, с неизбежним и неочекиваним обртом.
Очигледно се поједини научници силно упињу да објасне шта је хумор и зашто неке шале изазивају смех, а друге не. Има и оних који с подозрењем и неразумевањем гледају на тако високопарне расправе, сматрајући да толика озбиљност само може да поквари уживање у нечему што је духовито.
Закључак можда, ипак, треба препустити људима који хумору приступају изузетно озбиљно.
– То што је предмет расправе наизглед „неозбиљан”, никако не значи да њим не треба да се бавимо – тврди Питер Мекгро. – Велики умови требало би да се позабаве узроком човековог смеха, јер хумор је заиста сјајно предворје кроз које пролазимо да бисмо стигли до среће.