Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Што необичније, то (не)укусније


СЛОНА ДА ПОНЕСЕМ,

Људи, посебно у културама сличним нашој, навикли су да једу само неколико врста животиња. Разлог више да завиримо у тањир других народа (или неких особењака) и сазнамо које се све врсте меса једу у Кини, Мексику, Америци, Вијетнам
 
БАШ ЈЕ ФИН ТАЈ ЏИН
Кад се зна да слонови настањују делове Африке и Азије, необично је што је за Азијце несхватљиво да од овог џина праве шницле, док је на Црном континенту то нешто сасвим природно. Месо је, поготово за људе који нису на њега навикли, веома тврдо и тешко може да се „савлада”, најприхватљивија су стопала и сурла. Укус слонетине могао би да се упореди с месом лоса или бизона. Месо слона често се усољава и дими да би могло да се једе данима касније, а да се не држи у фрижидерима који су у Африци реткост.

                   

КРОКОДИЛСКЕ ГУЗЕ
Неко би се, можда, згадио, али не и људи који су у одређеним пределима Аустралије, Тајланда, Јужне Африке, Индонезије, Етиопије. Они су навикли да им се на јеловнику нађе и месо крокодила. У посебним радњама Европе и Америке може да се купи месо тог гмизавца. Пошто, кад се говори о укусу неког меса, мора да се прави поређење с оним на које је већина људи навикла, укус меса крокодила личи на пилетину или крабу. Ако може да се бира, свако ће се определити за реп или леђни део великог гмизавца.

ИГУАНА НА ЖАРУ
Игуана је врста гуштера чија је постојбина Средња и Јужна Америка. Сасвим је природно да су људи ловили и јели животиње с којима су миленијумима делили исто станиште. Такав је случај с игуанама које су одувек биле део исхране становника Мексика. За неуке, који никад нису имали прилику, а ни жељу да окусе ове репоње, познаваоци објашњавају да је месо игуане по укусу слично пилећем белом. Зелене игуане траженије су од црних. Иначе, тај гуштер претходно мора да се кува у сланој води најмање пола сата. Потом се тако омекшано месо сече и пече и додају му се најразноврснији зачини.

Цео текст можете прочитати у штампаном издању


 


Аутор: 
Весна Софреновић
број: