3320 25. 9. 2015.
Отац Београдске физиолошке школе
СЛОБОДАН ЧОВЕК НА
Академик Иван Ђаја био је даровит научник, филозоф и књижевник који је, уз све то, у слободно време свирао
флауту.
флауту.
ао ректор Београдског универзитета (1934/1935) заједно са побуњеним студентима, оштро се супротставио упаду полиције у просторије Универзитета, бранећи студенте и аутономију ове академске установе. Када су га после рата, 1945. године, представили Титу, као „студентску мајку и црвеног ректора” он је, како наводи његова кћерка Иванка, одговорио:„Штитио сам их да би могли да уче, а њихове политичке заносе сам сматрао младалачким неозбиљностима.”
И та његова слобода изражавања ставова га је коштала, од тада па до краја живота, више ништа није могао да објави у сопственој земљи. Често је био и погрешно и злонамерно тумачен, као што је злонамерно протумачена његова здравица коју је одржао на банкету поводом нове министарке просвете Митре Митровић (супруге Милована Ђиласа):
„Поздрављам Вас као особу која је дошла на место које су у овој земљи заузимали Свети Сава и Доситеј Обрадовић.”
Или када се супротставио предлогу да Јосип Броз Тито постане академик, јер ће се то онда завршити као са краљем Александром, па ће Тито постати почасни грађанин сваког града у земљи. Због свега тога у његовом досијеу забележено је да је реакционаран и неподобан.
А добар глас о њему чуо се заиста далеко. Као биолог и физиолог, научним радовима из области терморегулације и биоенергетике допринео је да цео свет говори о „Београдској физиолошкој школи”. Због изузетних научних достигнућа 1954. године ректор Сорбоне додељује му титулу почасног доктора Париског универзитета, а 1955. године постаје члан Француске академије наука. Бива примљен на упражњено место преминулог сер Александра Флеминга, проналазача пеницилина. На свечаности уприличеној тим поводом у Француској академији наука није се појавио, из познатих разлога, наш амбасадор. Иван Ђаја му поручује:
„Могао је слободно да дође, ја своју земљу критикујем само кад сам у њој.”
Враћам се у Србију
Научници данас у његовом раду разликују три раздобља током којих се бавио у три области: ензими, истраживања о метаболизму и хипотермија.
Први је трајао од студентских дана па до краја Првог светског рата кад се бавио истраживањима ензима и који је крунисао новом рационалнијом номенклатуром ензима као и прављењем Уређаја за мерење размене гасова, данас познатог као „Ђајин апарат”.
У другом, који је трајао између два светска рата, Ђаја се усредсређује на истраживања из области биоенергетике, на проучавање метаболизма и утицаја температуре и асфиксије (обамрлост) на организме. Синтезу радова из тог доба дао је у двотомној монографији „Хомеотермија и терморегулација” у којој је објавио своју класичну криву терморегулације, у науци познату као „Ђајин дијаграм терморегулације”.
У трећем раздобљу бавио се хипотермијом (температура тела испод нормалне) и то је плодни период истраживања из области биоенергетике, о прилагођавању на хладноћу, о одбрамбеној улози хипотермије, о метаболизму у дубокој хипотермији. Од тада остала је позната „Ђајина метода” изазивања хипотермије. Ова истраживања нашла су широку примену, посебно у медицинској физиологији.
Али пођимо редом. Рођен је 21. јула 1884. године у Авру у Француској. Отац Божидар био је Србин из Дубровника, поморски капетан, запамћен и као писац више романа, мајка Делфин Депоа била је Францускиња. Са шест година долази у Србију, где завршава основну и средњу школу. Лета 1902. године, по полагању матуре, враћа се у Француску и прво годину дана студира филозофију, да би се 1903. године уписао на Сорбону, а дипломски испит из природних наука брани већ 1905. године. Први научни рад објавио је 1906. када је имао 22 године. Упорно и доследно радећи на сопственом уздизању, докторат брани на Сорбони 1909. године.
Дипломирао је и докторирао на Сорбони и у Француској, поред осталог, добио и две тамношње Академије наука
Иако је рођен у Француској, где је дипломирао и докторирао и студирајући радио и где је могао да настави блиставу каријеру, он се, вођен истинским патриотизмом и бригом за изградњу сопствене земље, враћа у Србију.
Већ наредне 1910. године, у звању доцента за физиологију на тадашњем Филозофском факултету у Београду, оснива први институт за физиологију (Физиолошки завод), први те врсте у Југоисточној Европи, којим је успешно руководио више од 40 година.
После само две године истраживачког рада на новооснованом институту објављује монографски рад „Ферменти и физиологија”, за који 1912, године добија награду Српске краљевске академије. Први светски рат затиче га у Бечу, где остаје до краја рата у заробљеништву.
Ниједан дан без огледа
Од 1919. године као ванредни професор, предаје физиологију и физиолошку хемију (данашња Биохемија) на Београдском универзитету, а редовни професор постаје 1921. године. Годину касније постаје дописни члан Српске краљевске академије, да би после десет лета био изабран за редовног члана. Први уџбеник „Основи физиологије” објављује 1923. године и посвећује га „првом нараштају уједињене југословенске универзитетске омладине”, чиме даје допринос тадашњој замисли уједињене Југославије.
Године 1933. изабран је за секретара Српске краљевске академије и тај положај користи за успостављање снажних веза Српске академије са иностраним академијама и универзитетима. Пошто је у то време изабран и за дописног члана Југословенске академије знаности у Загребу, иницира као представник обе академије, оснивање Оцеанографског института у Сплиту, научне установе за проучавање биологије мора, који и данас успешно ради.
Почетком немачке окупације наше земље, 1941. године, на свој лични захтев бива пензионисан. У ноћи између четвртог и петог новембра исте године, бива ухапшен, али убрзо и пуштен.
После рата, 1945. године је постављен за управника Физиолошког завода и на том месту остаје све до 1955. године када се пензионише. У новооснованој послератној Српској академији наука, 1948. године, добија задатак да створи два нова одељења: Одељење медицинских наука и Одељење ликовних и музичких уметности, што он здушно и успешно обавља. Мало је познато да је на његов предлог имену Српске академије наука придодато и уметности па је тако САН постао САНУ.
Женио се три пута, прва жена, францускиња, рано је умрла, друга жена, учитељица из Банатског Баваништа, родила му је кћерку Иванку (1934–2002), а трећа Лепосава Марковић, пуно млађа од њега, била му је ученица, асистент на факултету и научни сарадник.
Умро је у Београду, 1. октобра 1957. године у 73. години живота.
У свом богатом научном раду објавио је око 200 радова, добио и две награде Француске академије наука (1940. и 1946), објавио више филозофских књига, од којих последња и најважнија под називом „Човек и инвентивни живот” објављена 1955. године у Француској, код нас доживљава прво издање тек 1999. године, а објавио ју је Биолошки факултет у Београду.
Његова животна девиза по којој је био познат у научним круговима била је : „ниједан дан без експеримента” и то недвосмислено говори о његовој посвећености науци.
Много је радио на популаризацији науке, држао бројна стручно-популарна предавања и учествовао у стварању народних универзитета. Писао је чланке, а највише за лист „Политику” у чијим се аналима води као њен први дописник из иностранства. Пропагирао је здрав живот и исхрану пуну витамина.
Породица угледника
Вођен циљевима неговања хуманизма, братске љубави и високих моралних принципа био је увек спреман да помогне млађим колегама и студентима, и свим другима у свом окружењу, а између два светска рата био је и потпредседник Црвеног крста Југославије. Са студентима је учествовао и у преносу посмртних остатака Јосифа Панчића из Београда на Копаоник.
Био је запамћен као велики господин, складно обучен и дотеран, љубазан и културан у опхођењу с окружењем, али знао је и да се нашали на свој рачун. Често је пријатељима говорио:
„Дођите, свратите, да ми видите кћерку, то је најбоље из физиологије што сам урадио”.
Међу великим пријатељима и колегама са којима се дружио и сарађивао био је и велики српски научник Милутин Миланковић.
Ђаји у част Биолошки факултет у Београду организовао је научни међународни симпозијум под називом „Сто година београдске физиолошке школе Ивана Ђаје” од 10. до 14. септембра 2010. године на коме су учествовали научници из САД, Велике Британије, Шведске, Немачке, Словачке... Симпозијум је реализован у Српској академији наука и уметности, где је изложена и биста Ивана Ђаје, која је после скупа остала у холу Биолошког факултета у Београду. Првог дана скупа, на Врачару у улици која носи његово име, откривена је и спомен-плоча, с именом овог великог научника.
Али није само Иван у фамилији Ђаја, био позната личност и истакнути научник. Његов стриц, Јован Ђаја (1846–1928), дипломирао је филозофију у Бечу, био оснивач Српске радикалне странке заједно са Николом Пашићем, народни посланик, министар унутрашњих дела у две српске владе, посланик (амбасадор) у Атини и Софији, писац, новинар и преводилац (преводио Тацита, Игоа, Манцонија...). Син Јована Ђаје, Синиша Ђаја, био је професор Београдског универзитета, један од оснивача фармацеутских студија и Фармацеутског факултета и управник Института за фармацеутску технологију од 1939–1957. године.
Неуморним свакодневним радом и постигнутим резултатима Иван Ђаја, показао је свету да се и у сиромашној земљи могу постићи врхунски научни резултати и тиме дао пример бројним млађим генерацијама научника и стваралаца у нашој земљи, и свима показао да се личним примером даје највећи допринос изградњи човечанства до човечности.
Аутор:
Мр Радомир Мандић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
