3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Марина Цветајева, песникиња душе
СЛИКЕ ИЗ
Њен животопис и књижевна дела пример су судбине руских песника тог времена. Изгнанство, запостављеност, прогон и самоубиство – утабана стаза којом су многи од њих корачали после Октобарске револуције. 
есме је почела да пише у „сребрно доба”, доба раних симболиста, док је руска поезија још чувала слободу и хранила надареност сваког песника до највеће могуће мере. Док је Русија у време бољшевика била дом огромног политичког утицаја на књижевнике и мало ко је успео да сачува свој песнички израз, Марина Ивановна Цветајева била је једна од ретких „преживелих”. „Сваки је песник у суштини емигрант, чак и у Русији. Емигрант Царства Небеског и земаљског раја природе. На песнику је, као и на свим људима уметности – али на песнику највише – посебан печат бездомља, по коме песник може да се препозна чак и у сопственој кући. Емигрант из Бесмртности у време, неповратник у своје небо.”
Немци, Французи и Пушкин
Рођена је 26. септембра 1892. године у Москви, у угледној породици. Од оца, Ивана Владимировича Цветајева, професора и оснивача Музеја лепих уметности, наследила је уметнички дар, а од мајке Марије Мејн Цветајеве, пијанисткиње немачко-пољског порекла, добар слух. Професор Цветајев женио се два пута и из првог брака имао кћерку Валерију и сина Андреја. Пошто му је прва жена умрла од туберкулозе, годину дана након њене смрти оженио се Маријом Мејн, с којом је добио кћерке Марини и Анастасију.
Догађаји из детињства одиграли су важну улогу у Маринином песничком животу. Њено детињство ипак није било, као што га је описивала у својим делима, потпуно несрећно. Као девојчица живела је с породицом у прелепој сивкасто-зеленој вили, тик испред Москве, са великим двориштем у којем је проводила време читајући и забављајући се с гувернантама. Лета је проводила у кући на језеру Ока, а прва дадиља која је бринула о девојчици звала се Аугуста Ивановна. Дадиља из Дорпата, немачког порекла, у Маринин живот унела је дах немачких песника и писаца. Касније, Аугусту је заменила Алфонсин Дижон, млада Францускиња која јој је приближила француску поезију. Чудно, није имала руску дадиљу, али је зато о њеној сестри Анастасији бринула „њања” која није имала разумевања кад јој је шестогодишња Марина узбуђено рецитовала Пушкинове песме.
Марина с породицом: муж Сергеј Ефрон, кћи Аријадна и син Георгије
Дом Цветајевих, испуњен свађама између Марије и Валерије, Иванове најстарије кћерке из првог брака, мировао је само кад се свирао клавир уз пратњу Валеријиног гласа. Четворо деце Ивана Цветајевог никако се није слагало, али је Валерија својој полусестри Марини читала Пушкинову поезију. Наиме, у соби десет година старије Валерије, Марина је већ са шест година тајно читала Пушкинове „Цигани”.
Професор Цветајев, нежан и пажљив, у исто време задржао је отклон према породици, и даље заљубљен у своју прву жену, окренуо се послу и потпуно занемарио децу. Марија Цветајева, пак, покушавала је да кроз животе две кћерке проживи своју неостварену музичку каријеру. Одлучила је да буду музичарке. Мала Анастасија свирала је лоше и безвољно, док је послушна Марина чинила све да би удовољила мајци. А када је са шест година написала неколико безазлених и детињастих стихова, мајка јој је одузела сву хартију.
Ипак, девојчици то нису била страшна сећања из детињства, колико је патила због мајчиног обожавања млађе сестре Анастасије и пасторка Андреја. Већ са шест година довољно је добро свирала како би се уписала у школу клавира и после кратког времена наступала на школским концертима.
Троструко не
Прве песничке покушаје породица је исмејала, док јој се као прва подршка нашао Сергеј Иловајски, син уваженог професора. Он ју је храбрио да настави с писањем и заборави на све примедбе најближе околине. Прве песме највише су говориле о љубави и биле су на неки начин подражавање Пушкина, што је донекле објашњавало став њене мајке.
Године 1902. Марији Цветајевој установљена је туберкулоза и саветовано јој је да лек потражи у неколико болница ван Русије. Тако су Цветајеви, без оца Ивана, отпутовали у Италију. Међутим, Маријино стање убрзано се погоршавало.
Марина је у то време похађала школу у Швајцарској. Ту је почела да учи француски језик, а већ следеће године девојчице су ишле у школу у Фрајбургу, у Немачкој. Како је школа била угледна, за присуство две мале девојчице из московске племићке породице чула је и принцеза Фурстин фон Турн и Таксис, која их је позвала на чај. То је за десетогодишњу Марину био незабораван дан.
У правом бајковитом дворцу, у хладу бршљана и у присуству принцезе, Цветајева је покушала да делује „хладно и одмерено” , па је разговор почела помињући Руско-јапански рат о којем су писале све новине. Кад јој је тог поподнева принцеза дала да прочита писма Рајнера Марије Рилкеа, објављена после његове смрти, Марина је схватила да је њена „домаћица” пријатељица песника којег је обожавала. Отад је млада Рускиња заволела и Немачку и Немце, пишући касније песме и есеје на немачком језику.
До лета 1906. године стање Марије Цветајеве знатно се погоршало и крај се ближио. Лекари су јој саветовали да се врати кући, па је тако цела породица кренула за Москву. У кући на језеру Марија је и издахнула.
После смрти мајке, породица Цветајевих се поделила. Старија деца су се одселила, а две млађе кћерке уписане у гимназију. Марина је то доба касније описивала као три најнесрећније тачке своје младости:
„Волела бих да не идем у гимназију, да се не пробудим у Москви 1919. године и да не чујем звук метронома.”
Мучила се у гимназији и није је завршила све до 18. године, а своје незадовољство исказала је кроз поезију. Тада је читала Гетеа, Хајнеа и Рилкеа, док је истовремено била привржена и поезији Едмона Ростана, а својим херојима сматрала је Наполеона и глумицу Сару Бернар.
Чудо из мрачне књижаре
После смрти мајке, Марина и Анастасија постале су довољно независне да саме зарађују, што није било уобичајено за девојке њиховог узраста и порекла. Тако је Марина 1908. године успела да сакупи довољно новца и сама отпутује у Париз, одседајући у малом хотелу, у Улици Бонапарта. Њен изговор за посету главном граду Француске био је учење француског језика, док је заправо желела да упозна Сару Бернар. Нажалост, глумица није била у престоници у то време, али је Марина била довољно упорна и на крају се спријатељила са Сарином професорком глуме, госпођицом Џејмс. Док је боравила у Паризу присуствовала је часовима француске књижевности на Сорбони, иако није похађала факултет.
Када је напунила 15 година, свеж и значајан књижевни утицај ушао је у њен живот под именом Лева Кобилинског, (псеудоним Елис), касније познатог као мање значајног песника симболизма и књижевног критичара. Он је први који је оцењивао Маринину рану поезију, а неко време био је и њен ментор. У његовом изнајмљеном стану Марина је упознала Владимира Нилендера према којем је убрзо почела да гаји романтична осећања. У друштву песника Блока, Кузмина и других који су се вртели око Андреја Белија, Марина је открила нове видике у књижевности, али је почела да брине и о свом изгледу.
Са 17 година обула је штикле и ошишала косу. Пазила је како се изражава у друштву песника, а све то је узбудило њеног оца који је овакво понашање сматрао непримереним за девојку. На лето 1910. године Цветајев је две кћери послао у Немачку. У Дрездену су се Марина и Анастасија настаниле у кући пастора, чији је задатак био да их научи лепом понашању и уздржавању од лоших навика које су прихватиле живећи животом московске буржоазије. Овај „тренинг” није уродио плодом, само је Маринин занос Немачком и Немцима растао из дана у дан.
Док је живела у Немачкој, скандал је потресао кругове високог друштва Москве. Наиме, Лев Кобилински оптужен је за крађу графика из музеја, у који је ушао пошто му је добар пријатељ – професор Иван Цветајев – дао пропусницу. Цветајев је оптужен за злоупотребу положаја и вест је осванула на свим насловним странама. Професор је ослобођен оптужби али и отпуштен из музеја, док је Елис пуштен на слободу због недостатка доказа. Догађај је дубоко погодио Марину и била је приморана да раскине све везе с Нилендером, који је припадао кругу људи око Елиса. Управо тај догађај сматра се почетком њене праве песничке каријере.
У немогућности да ступи у везу с Нилендером, Марина је сакупила све песме, штампала их о свом трошку, у тајности. Књигу је назвала „Вечерњи албум”.
„Објавила сам је. Из разлога незнаних књижевности, али повезаних са поезијом, као замена писму човеку са којим ми је ускраћена могућност разговора на било који други начин.”
Свих 500 примерака „Вечерњег албума” однела је у малу и мрачну књижару, где их је оставила, као и део душе која је догађај сматрала запечаћеним. Затим се догодило мало чудо у историји књижевности. Књигу средњошколке која није предата ниједном критичару или издавачу на читање, и за коју јавност није могла да чује, прочитали су Валериј Бурјузов, Николај Гумиљев, Маријета Шагињан и Максимилијан Волошин, четири хероја руске критике. Они су издигли су Цветајеву на престо речима:
„Марина Цветајева је суштински таленат, суштина оригиналности…Ово није само књига заводљиве младе ученице, већ је књига фантастичног стиха!”
Бег љубави
После ове књиге млада песникиња вратила се свакодневном животу и породици. Завршавала је гимназију и живела с оцем у породичној кући. Док јој једнога дана на врата није позвонио Максимилијан Волошин. Критичар је убрзо заменио Елиса као ментора и увео је у посао уредништва у једном угледном московском књижевном часопису. Ту је Марина након неколико месеци објавила и нове песме.
Максимилијан је песникињу увео у друштво књижевника, који су лети боравили у његовој кући у Коктебелу, на Криму. Вила је била позната као место где су све младе наде тадашње руске књижевности доживаљавале надахнуће, па и Марина Цветајева. Али, један гост запао је Цветајевој за око 1911. године. Тада седамнаестогодишњак, син Јеврејина који је због љубави према руској племкињи прешао у лутеране – Сергеј Ефрон.
До јесени 1911. године Сергеј и Марина су се верили, а већ годину дана касније и венчали тихо, у пратњи само неколико блиских пријатеља. Маринин брак био је потресан догађај за њеног оца, сматрао ју је превише младом а Сергеја није ценио због јеврејског порекла. Она није много марила, те су младенци медени месец провели на Сицилији. Марина Цветајева имала је жесток и снажнији карактер од мужа Сергеја. Заљубљеност није дуго трајала јер су разлике у личностима почеле да их раздвајају. Иако је сматрана „прељубницу” и имала љубавне везе с другим мушкарцима, а по некима и са женама, увек је била одана мужу. Посебно у тренуцима раздвојености. Због њега се касније и вратила у „Стаљинову Русију”, иако то није желела.
Крајем 1912. године младом брачном пару родила се прва кћи Аријадна. Сергеј се вратио свом образовању, док се Марина привремено повукла из писања и препустила се животу своје мале породице. Све до смрти оца, слободне тренутке проводили су на вечерама у њеном старом дому, а летовали у Волошиновој кући у Коктебелу. Године 1917. родила им се друга кћи Ирина, после чијег рођења наилазе ратови и раздвојеност...
Од 1914. године Ефрон је био добровољац на фронту, а од 1917. боравио је као официр у Москви. Кад се револуција завршила, он се придружио Белој армији, а Марина се вратила у Москву, где је убрзо избио Грађански рат и завладала глад. Заробљена у руској престоници пет година, са своје две кћерке, Марина је била први пут сама и одговорна за себе и њих. Без породице и пријатеља, приморана да се запосли, са кћеркама је живела у једној собици, хранећи се смрзнутим кромпиром. Године 1919. била је приморана да млађу кћи Ирину да у сиротиште јер није имала чиме да је храни. Ирина је у том сиротишту и умрла годину дана касније, од лоше исхране.
Грађански рат Цветајевој је донео само тугу и губитак, али је ових неколико година познато као њен „славни” период поезије, у којем је написала „Лабудов логор” и „Цар-девојку”.
Сан о Русији
Кад јој је стигла вест да је Сергеј, за којег је мислила да је убијен, жив и евакуисан са својим батаљоном, почиње Маринино и Аријаднино „бекство” по Европи. У Берлину се породица поново уједињује и живи у миру. Тада објављује дела „Цар-девојка” и „Одвајање”, која учвршћују њену славу и у Москви и у Берлину.
Исте године породица се сели у Праг, где Марина проводи време у друштву бившег официра Константина Болеславовича Роџевича, с којим има и страсну романсу. Љубавну везу раскида 1923. године а стихови који осликавају њихову љубав су „Песма о крају” и „Песма о планинама”. У исто време Цветајева се дописивала и са Борисом Пастернаком, којег ће упознати тек после двадесет година, када се врати у Москву, као и с Рајнером Маријом Рилкеом. Године 1924. Марина и Сергеј добијају још једног члана породице, сина Георгија.
Париз је био следеће и последње одредиште и још један остварени сан песникиње. Наредних четрнаест година провели су у француској престоници, иако се Цветајева није осећала као „код куће” јер су Париз запосели руски изгнаници. Писала је прозу, а песме је занемарила, јер је схватила да јој проза доноси више новца. Руски књижевници избегли у Париз нису сматрали да је Цветајева у својим песмама била довољно оштар критичар власти, а такве критике освануле су у свим новинама.
„Овде, сви ме мрзе, пишу свакакве погрдне ствари о мени.”
У међувремену Сергеј је добијао наклоност у Русији и недостајала му је домовина. Коначно је добио посао у Комитету државне безбедности (КГБ), а њихова кћи Аријадна делила је очеве погледе и убрзо се окренула против мајке. Аријадна се вратила у Русију 1937. године, а убрзо потом стигао је и Сергеј. Обоје су ухапшени.
Године 1939. Марина и син Георгије вратили су се у Совјетски Савез, несвесни дочека. У Стаљиновој Русији сви који су живели у иностранству били су сумњиви, као и сви који су припадали културној елити пре Револуције. Не постоје писани документи о повратку Цветајеве. Један њен пријатељ написао је:
„Ефрон је мртав. Аријадна је мртва. У Москви се Марина нашла сама.”
Сергеј је погубљен одмах после хапшења, а Аријадна послата на принудни рад, а тадашњи московски књижевни кругови сматрали су да је најбоље не говорити о повратку Цветајеве у домовину.
Марина Ивановна Цветајева нашла се у домовини у којој су јој сва врата била затворена. Није могла да пише ни да живи. Она и њен син послати су 1941. године у мало место Јелабугу. Нико није желео да је запосли, а њене песме из тог доба остале су необјављене.
Исте године, 31. августа, извршила је самоубиство, обесившИ се конопцем којим је Борис Пастернак везао кофер пре пута у изгнанство, рекавшИ тада да је уже толико јако да би човек „кад би хтео, могао њиме да се обеси”. Велики писац ту шалу никад није могао себи да опрости. Сину је оставила поруку:
„Опрости ми, али наставити би било горе, смртно сам болесна, ово више нисам ја.”
Вест о њеној смрти нису објавиле ниједне новине. Место на којем је сахрањена никада није постало познато јавности. Није пошла поворка улицама Москве, као што је предвидела у својој песми „Миља”...
Аутор:
Катарина Стефановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
