3320 25. 9. 2015.
Векови које су појеле бубе
СКАКАВЦИ ДОЛАЗЕ!
Како би се спасли ове напасти, неки стари народи веровали су у араратску шеву, чудну птицу која није јела скакавце већ је испуштала веома продорне и неугодне крике...
Чувени грчки путописац Паусанија, који је живео у другој половини 2. века, оставио је занимљиву забелешку о скакавцима. Реч је о његовом главном делу „Опис Хеладе" у десет књига, које садржи податке из географије, историје, митологије, а у коме је дат и изглед разних места и споменика. Описујући материјалне остатке на Акропољу у Атини, Паусанија истиче да је преко пута Партенона стајао бронзани Аполон и додаје да је статуу извајао знаменити вајар Фидија. У наставку је забележио како бога називају Парнопије, то јест заштитник од скакаваца, јер је, кад су ови инсекти пустошили тло Атике, обећао да ће их отерати с тог подручја.
Затим Паусанија вели како је познато и то да их је отерао, али нико не каже на који начин је уклонио ову напаст. Потом следи његово објашњење које је врло једноставно, реалистично и далеко од било какве мистике: „Ја лично знам да су скакавци с планине Сипила три пута били уништени, али не на исти начин, већ се на прве оборио силовити ветар и развејао их, друге је после божјег дажда захватила и уништила јака припека, док је треће сасекао изненадни мраз."
Према мишљењу средњовековних аутора, које је остало на снази и у каснијим столећима, најезде скакаваца и друге сличне непогоде и невоље, као што су земљотреси, помрачења Сунца и Месеца, град, пљускови и поплаве река, били су знамења којима је створитељ наговештавао пропаст света или кажњавао људе због њихових грехова. Кад је Византија у питању, зна се да су скакавци појединим њеним областима донели пуно невоља у време владавине цара Романа III Аргира (1028–1034).
Скакавци у својим рушилачким налетима нису штедели ни исламске земље. На основу података из арапских извора засновано је мишљење да су се велике најезде скакаваца појављивале сваке седме године. Такође је добро познато да и пустиње обилују скакавцима. Међутим, помало је необичан податак да бедуини веома радо једу испржене и посољене скакавце.
Смрт од глади и – задаха
Податке о налетима насртљивих летећих инсеката на острво Кипар доноси писац Леонтије Махерас који је живео у 15. веку. Он је написао историју овог острва од 1190. до 1432. године. На једном месту Махерас је забележио како је антиохијски патријарх Игнатије, кад је чуо за штету коју су 1351. године скакавци нанели Кипру, у време краља Хуга IV Лузињана (1324–1359), дао савет владару. Требало је да кипарски краљ заповеди да се начине слике светог Христифора и светог Тарасија, некадашњег цариградског патријарха (784–806), као и светог Трифуна. Патријарх Игнатије, који се тада налазио на Кипру, где је и умро 1353. године, освештао је направљене слике и оне су послате у место Палокитрон које је било највише угрожено. Палокитрон је стара Китреа, удаљена десетак километара источно од Левкосије (Никозије).
Антиохијски патријарх Игнатије објаснио је како треба да изгледа поступак којим ће бити спречено рушилачко кретање скакаваца. Кад се опасни инсекти излегу, требало је да се у процесији носе слике и да се мноштву окупљеног народа поручи да ће Бог заштитити њихове усеве. На тај начин ће становници угроженог подручја бити избављени од скакаваца. Завршавајући овај одељак свог историјског списа, Леонтије Махерас наглашава да му је све у вези с реченим поступком испричао господин свештеник Филип.
Стручњаци за инсекте наглашавају да је на Кипру посреди уобичајени скакавац (Stauronotus cruciatus) који се појављује у сезони март-април-мај, управо у време бујања зеленог растиња. На основу фирентинске „Виланијеве хронике”, познато је да су ројеви скакаваца који су се сакупили у северној Африци 1354. и следећих година стизали на Кипар. Чинили су то на начин који улива страх тако да су путеви и поља били преплављени инсектима и достизали су висину подлактице, па и више, и при том су уништили све зелено. Много људи умрло је од задаха којим су загадили ваздух и њихова поља. Потом је наишла велика глад, а кипарски краљ наредио је поданицима, укључујући и оне најугледније, да предузму одређене мере, да их сакупљају и потом за новац предају посебно наименованим чиновницима. Исход ове заповеди је да су многе простране рупе, које су нарочито ископане за ову прилику, биле пуне скакаваца. Ипак, несрећа је на острву потрајала још неколико година.
У историјском делу Леонтије Махерас пише о још једном снажном налету скакаваца на Кипар. Забележио је да је почев од 10. јуна 1409. године острво претрпело много недаћа од страшне куге и бројних скакаваца. И овог пута невоља се продужила на три или четири године током којих су инсекти уништили све зелене плодове и усеве како на земљи, тако и на дрвећу. Најтеже је било 1410, кад су направили пуно штете на острву, да би 1412. године пошаст почела да јењава. Срећом, острвљани су пожњели јечам пре него што су скакавци почели да га уништавају, али је зато сва пшеница била уништена. На крају овог малог одељка Леонтије Махерас додаје да ништа боље није прошла ни јерменска винова лоза у месту Каламули.
Антиохијски патријарх Макарије посетио је око 1645. године Кипар и записао да су неколико година пре његове посете суша и скакавци седам година пустошили острво. Онда се прибегло једном необичном, али не и непознатом начину да се изађе на крај с насртљивим инсектима. Кипрани су главу светог Михаила, епископа Синада, позајмили из манастира Арнота у Молдавији и светом водицом и моштима уништили су скакавце. Свети Михаило био је епископ града Синада на обали Црног мора, а учествовао је на Седмом васељенском сабору у Никеји 787. године. Упокојио се 818. године. Потом следи занимљив податак да су светитељеве мошти позајмљене уз дозволу турског султана, а да су, као нека врста јемаца, послата четрдесеторица угледника с Кипра. Подсетимо се да су Османлије ово острво преотеле Венецији 1570. године.
Чудесна вода и необичне птице
Николо Барбаро, венецијански лекар, очевидац османлијског заузећа Цариграда 1453. године, доноси занимљиву приповест о томе како су становници Кипра наводно излазили на крај с најездама скакаваца. Он помиње некакву чудесну воду из града Кверча, смештеног југоисточно од Табриза, у ствари између овог града и Персијског залива. У Кверчу, приповеда Барбаро, налази се фонтана коју чувају свештеници, а њена вода добра је против болести лепре и против скакаваца. Венецијански лекар забележио је да је по налогу краља Кипра један Јерменин дошао да донесе мало те воде. Он ју је захватио у једну лимену боцу. Кад је Барбаро био на Кипру, видео је ту боцу добро причвршћену за стуб који је био истурен на кули. Житељи су му причали да захваљујући тој води они више немају скакаваца. Николо Барбаро видео је неке птице, црвене и црне, које лете као чворци, а називају их Мухамедовим птицама. Оне немилосрдно уништавају скакавце и, било на ком месту да се налазе, тачно знају где је необична вода и непогрешиво лете у том смеру.
Путописац који се звао Виламон 1588. године посетио је Кипар и такође дао доста подробности о овим необичним птицама. Записао је да се у Кверчу, у Персији, налазила фонтана чија је вода била погубна за скакавце. Требало ју је пренети у боци и никад не држати испод крова. Напротив, она мора бити остављена на отвореном месту како би била приступачна извесним птицама које се називају „мухамеданци”. Привучене овом водом, птице долазе, а од њиховог лета и кликтаја умиру скакавци. Боца је била постављена на кулу катедрале у Фамагусти, и сви су били добро док се Турци нису досетили да је сместе у трезор. Десило се да се боца разбила, а вода се просула. Последица тога била је да су птице ишчезле, а скакавци се вратили.
Путописац Ле Брун, који је крајем 17. века обилазио источно Средоземље, оставио је белешку да је икона Богородице, приписивана светом Луки и чувана у знаменитом манастиру Кико на Кипру, коришћена не само да донесе кишу већ и да заустави најезду скакаваца. Икону су постављали на постоље и подизали на висину од око двадесет стопа. Потом су се неке птице, које су изгледале као звиждавка (врста дивље патке), односно пијукавац (птица мочварица), одмах појављивале и гутале скакавце. Паша, месни турски намесник, забранио је да иједна од ових птица буде убијена. Следећег дана, такође, ветар се појавио и одувао скакавце на море. С времена на време ове птице долазиле су из Египта и јеле скакавце. Њих су на арапском звали гор и подсећале су на патке, али је њихов кљун био шиљат.
О необичним птицама казује и Шевалије Гамба, путник који је почетком 19. века путовао у Русију. Он је на реци Кур која утиче у Каспијско море видео птицу која се зове араратска шева. Према веровању тамошњих Јермена, Грка и Татара, ова птица заправо не једе скакавце, али их уништава. Араратску шеву неодољиво привлачи вода донета с извора близу манастира Ечмиадзин коју претходно морају да благослове монаси. Уз то, посуда у којој се налази ова вода не сме да додирује тло. Араратске шеве испуштају веома продорне, неугодне и дречаве крике, док њихов лет у јатима производи бучан и чангрљав звук.
Располажемо подацима да су скакавци и око 1781. године опустошили острво Кипар. Путник Доменико Сестини, који је на пропутовању из Басре у Истанбул посетио Кипар 1782. године, наишао је на велику пропаст тамошњег биљног света. Намесник острва Хаџи Баки наредио је да се униште јајашца скакаваца. Извори помињу да је неколико деценија раније тамошњи православни живаљ с острва Кипра у страху од најезде скакаваца посегао за уобичајеним средњовековним начином одбране: Кипрани су инсектима који су претили да похарају сву летину супротставили руку светог Филипа апостола и икону Панагије из месног манастира Кико.
Петак у облаку
Веома је сликовито и упечатљиво поређење које доноси писац 15. века Константин Филозоф, а у жељи да својим читаоцима што боље дочара слику османлијских пустошења. У Житију деспота Стефана Лазаревића он пише:
„А друго исмаилћански род, који се на нас изливаше као неки скакавци, једне су одводили, друге заробљавали, друге пленили, друге клали, као огањ ломећи и све сатирући, где год се налажаху и увек се наметаху, и ишли су да оно што је остало поједу и немилостиво погубе”.
Ово луцидно поређење казује да је Константин Филозоф имао некакво искуство – непосредно или посредно, свеједно! – о томе шта значи најезда скакаваца, па га је зато умесно употребио како би сликовито нагласио погубност турских најезди по хришћанске земље.
Иначе, одмах ваља подвући чињеницу да су подаци о налетима скакаваца у нашим земљама прилично ретки, али их ипак има. Тако, на пример, у Сарандапорском летопису остало је записано да „7018 (= 1509/1510) бише прузи (скакавци) и гусенице без броја на местима морским”. Није на одмет подсетити се да је реч пруг (множина прузи), која означава скакавце, заправо стара словенска реч која је у наше време углавном заборављена.
Занимљив је и један запис на рукопису манастира Лесново у коме се каже да у то време – реч је о 1710. години – дођоше са источних страна скачки (скакавци) у великом броју. Док су летели изгледаху као неке птице и покриваху Сунчеву светлост, као неки облак, месеца августа, четвртог дана, у петак. У наставку аутор записа вели да „многе од скакаваца смо хватали и имаху од четири ката крила” а затим и то да „по много места жита изедоху”.
Нова најезда инсеката посведочена је средином 18. столећа. У једном запису пише да године 1747. пролетеше скакавци у великом мноштву, као облаци, од влашке стране према Дмитровици и куд су пролетели појели су кукурузе и просо и још неке врсте жита.
Једно потоње сведочанство – млађе тридесетак година – пуно слутње и опомене, језгровито саопштава „да године 1781, месеца августа, пређоше скакавци из Турске и сав лист поједоше”.
-------------------------------------------------------------------------------
ПУТУЈУЋА ПОШАСТ
--------------------------
Велике невоље житељима многих делова света наносиле су најезде скакаваца. Ентомолози, стручњаци за инсекте, наглашавају да је најопаснији такозвани путујући или азијски скакавац (лат. Pachytilus migratorius) који живи у трсци на делтама и обалама река и језера северног Кавказа и средње Азије. Његова величина је око пет и по центиметара, а у пролеће се развијају ларве без крила (реч је о такозваним бескрилним облицима, скакавцима „пешацима”) и сакупљају се у огромна јата. Пошто униште сав биљни свет у свом првобитном станишту, крећу у огромној и сабијеној маси у једном правцу, уништавајући све зеленило на које наиђу.
Скакавци код којих су се развила крила јављају се у толиком броју да замраче небо, слично облацима, у простору од неколико километара, што делује заиста застрашујуће. У нашим земљама се сем претходног, путујућег или азијског скакавца, јавља и марокански скакавац (лат. Стауронотус Мароцанус). Додајмо да у Африци, као и у Јужној Америци, живе и друге врсте путујућег скакавца, које још теже пустоше тамошње крајеве.
Аутор:
Радивој Радић
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
