Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Демократија на делу


СИВИ ГЛАС ЗА


Шта може да се догоди ако се демократски избори непромишљено препусте стихији народне воље



одина 1959, рекло би се не тако давна да би се олако занемарило све оно чему би нас могла научити, у Сао Паулу, у Бразилу, остала је упамћена по томе што је на локалним изборима највише гласова добила кандидаткиња бездушно прозвана Ђубре. „Шта, па то је нормално”, обрецнућете се можда изнервирано, закључивши да је „Забавник” почео да доноси вести каквих су друге новине већ пуне.
    Разумљиво је разочарање читалаца, поодавно свиклих на бројне мањкавости савремених демократских уређења, од којих отвореност према политичарима чији надимци откривају да им морални компас не показује баш увек на север нипошто није најмања ни најређа. Али, стрпљења – овај пут, елита Сао Паула добила је конкуренцију каквој се није надала.

                                             Без држављанства

    Одлучност бирача да своју миљеницу уведу у градску скупштину на крају је ипак осујећена формалним одбацивањем кандидатуре коју су надлежни правдали чињеницом да, као женка носорога из локалног зоо-врта, номинована Какареко, како име победнице гласи на португалском, не може да поведе заједницу у боље сутра. Избори су због овога у целини поништени, а како и не би били кад је првопласирана са око 100.000 гласова понижене пратиоце из чак једанаест различитих странака оставила у облаку прашине. Први следећи освојио је поверење тек десетак хиљада очигледно немаштовитих суграђана. Тешко је сад одолети искушењу да се не замисли и неки званични документ који би, како то већ иде, све позивајући се на Устав, пријаве са бирачких места и расположиву документацију, овековечио ову бруку:
    „Одбацује се у потпуности номинација по броју гласова прворангиране и доноси одлука о понављању избора за одборнике скупштине града пошто кандидаткиња партије”, овде би се чиновници већ нашли у невољи, мало жврљали па оклевајући можда уписали „Rhinocerotidae” све стрепећи од могућих последица, „са пребивалиштем у Авенији Мигела Естéфана 4241”, „Зоолошком врту”, додали би несигурном руком, „где је распоређена на радно место женке носорога” (у оно време политичке некоректности још се није говорило носорошкиња) „не задовољава услове прописане за кандидатуру јер, не само да нема трајно боравиште у општини Сао Пауло, већ је утврђено да се:
    1. као потомак усељеничке заједнице која није у предвиђеном року поднела на увид доказе о стицању држављанства, те
    2. као вршилац јавне дужности Diceros Bicornis у Краљевству Животиња (Animalia), коју није благовремено замрзла, има и даље сматрати подаником друге државе и то монархистичког устројења, из чега произлази да не може уживати пасивно бирачко право на територији Савезне Републике Бразил.”


    Није, наравно, било таквог документа, бирократски жрвањ, суочен са несвакидашњим изазовом, демократију је лишио непожељног баласта слободног духа и спорне гласове придодао неважећима без много улажења у појединости; уосталом, дотичне није ни било на званичном предизборном списку. Дугујемо захвалност онима који су одлучили да њене листиће преброје иако нису морали. Како је до свега овога дошло?

                                              Бољи од магарца

    Преселивши се, можда и против своје воље, у фебруару 1958. године из Рио де Жанеира у Сао Пауло да својим присуством привремено увелича почетак рада новоотвореног зоо-врта, Какареко са собом није донела ништа осим, по свему судећи, разоружавајуће љупкости и ружног имена какво ничим није заслужила, а које данас звучи као бизарни наговештај нежељене и краткотрајне политичке каријере. Наредне године од грађана се очекивало да између 540 кандидата одлуче којих 45 ће да их представља у градском већу. Град, по општој оцени, није био на добром путу а политичка понуда не само да није давала наду у промену правца, већ су појединци начином којим су се борили за место у скупштини додатно скандализовали јавност.
    Први коме је пало на памет да би се разочарање постојећим стањем могло изразити опредељивањем за љубимицу из Врта био је новинар Итаборај Мартинс, кога су сместа подржале неке колеге. Будући да се у оно време у Бразилу није гласало као данас – електронским путем, па ни заокруживањем редног броја, већ исписивањем имена на листићу, замисао није било тешко спровести у дело. Наводно је група студената, тог камена у ципели сваке самодовољне олигархије, штампала и поделила око двеста хиљада листића са именом Какареко.
    Као што је познато, око сто хиљада бирача поклонило јој је поверење обзнанивши на тај начин огромно незадовољство њеним људским супарницима и свепрожимајућом корупцијом. Забележено је да је један од њих имао потребу и да појасни: „Боље изабрати и носорога него магарца.” Мноштво неважећих гласова оних који се нису одлучили ни за једно име само је увећало проценат који је несуђеној одборници донео светску славу.
    Иронијом случаја, иако нису желели да гласају за представницу краљевства животиња, избори на којима су учествовали довели су до тога да се убудуће сваки неважећи глас, па и такав какав су они дали, у Бразилу назива „гласом за Какареко”. Мада је било претпоставки да су на њен успех пресудно утицали становници подручја по имену Озаску, који су тих година настојали да се административно осамостале од Сао Паула, новинар „Крузеира” забележио је да су историјском резултату једнако допринели суграђани из свих делова града, од најсиромашнијих до најбогатијих.

                 

    Порука бирача, свакако с правом схваћена далеком од шаљиве, подстакла је аналитичаре политичких и друштвених збивања на озбиљна промишљања, путем медија оглашавала се забринутост за државу и народ, а било је и процена да би оволико незадовољство могло да се заврши побуном. То је већ било претеривање и данас се, наравно, зна да Какареко није повела огорчене масе у борбу за слободу. Напротив, и ово је заправо скривени врхунац приче којим се она за сва времена лансира право у сазвежђа „Веровали или не”, откривајући кључну особину својих протагониста – „силе из сенке” показале су да, ако им поштење носорога и јесте страно, слоновска осветољубивост није, па су необичном народном трибуну покушале да задају низак ударац.

                                                 Повратна карта

   У замаху популарности, или, ако хоћете – кампање, Какареко је, ко сад зна да ли из освете или „за сваки случај”, да се спасе шта се спасти може, брже-боље враћена у притворску јединицу у Рио де Жанеиру, свега неколико дана пре самих избора! Тријумф је, дакле, изборила у одсуству, да не кажемо сад баш „на службеном путу”. Једино што су бриљантни умови иза овог потеза постигли јесте да историју демократије обогате одговором на питање шта је горе од тога да вас на изборима победи носорог. Нека, мислили су можда, бар није могла да поднесе приговор на одлуку о поништавању. Збрисани демократским стампедом, и даље потпуно промашујући суштину, неки су се љутили процењујући да су у целој причи неодговорни – бирачи, док су се други, отресајући политичку прашину и угажену траву, храбрили да је у питању само „привремени хир”.
    Од читавог догађаја остао је тек појам „глас за Какареко”. Ако ово додатно протумачимо значењем које за име које су јој наденули нуде речници португалског језика, доћи ћемо до закључка да би дословни превод случајно био баш „бачени глас”, како данас сличне намере на изборима зову у неким другим земљама које, док у аналитичарима не оскудевају, о носорозима што би раздрмали њихову учмалу политичку савану могу само да сањају.
    „Забавнику” још преостаје да на крају изрази згроженост над именима каквим се из недокучивих разлога животиње ни криве ни дужне понекад обележавају. У расправу о политичарима као таквима оклевамо да се подробније упустимо, да не бисмо и сами, „силама из сенке”, били премештени у неки други кавез. Који при том вероватно не би био у Рију.


Аутор: 
Игор Ђорђевић
Илустровао: 
Добросав Боб Живковић
број: