СВЕ РИБЕ СРБИЈЕ - | Politikin Zabavnik

СИТНИШ

О рибама о којима је овде реч нико не сања. О пљуцкавицама се не пише надугачко и нашироко, нико се не хвали тим уловом, нема погледа на свет који се на њима заснива, нити се поводом њих испредају бајке и хвалоспеви…

итне рибе пљуцкавице. Тако их обично зову, колоквијално, јер у употреби њихових правих, науком потврђених имена влада прилична, не баш вавилонска, али ипак – пометња. Елем, постоје у водама Србије врсте риба које нико не пеца и које нико не једе, не зато што се тиме избегава опасност од могућег тровања, већ стога што су преситне, неугледне, а најпре зато што не постоји обичај њиховог лова јер се ту, строго узев, нема шта ловити, а некамоли јести.
    Општа формула за пљуцкавице је, кратко речено – више костију него меса. А на рибу се, свуда у свету, па у том погледу ни ово наше парче планете није изузетак, пре свега гледа са стомачне стране. Једе ли се то или не, и има ли тога довољно да се човек засити. Тек потом, и то у мањем обиму, о риболову и рибама се размишља као спорту, извору задовољства, начину губљења или заслуживања времена (зависи да ли сте риболовац или не), неговању страсти, хобију (што је отменија реч за дангубу), сусрету са природом…
    Понекад и као ослушкивању у модерном човеку потиснутих али не и укинутих нагона и веровања који су свој предметни еквивалент добили најпре у паганским тотемима, потом и у религијским симболима. На крају крајева и као страст која понекад поприма и патолошке црте, о чему је писао Антон Павлович Чехов. Познајем људе, а и мени недостаје сасвим мало да будем такав (у мислима то већ јесам, али се за реализацију нема времена), који би цео живот, све своје будно стање, провели над водом. А када би заспали, опет би сањали да су на води и да ће им се сваког трена, ево само што није, риба њиховог живота залетети на удицу.
    О рибама о којима је овде реч нико не сања. О пљуцкавицама се не пише надугачко и нашироко, нико се не хвали тим уловом, нема погледа на свет који се на њима заснива, нити се поводом њих испредају бајке и хвалоспеви као о капиталним сомовима, младицама, пастрмкама, смуђевима и штукама, о шаранима да и не говорим. Али, и то је питање друштвеног договора и, на првом месту, гастрономске употребљивости и величине. Само велико може да буде лепо, говорио је Аристотел. Да су га којим случајем питали и о рибама (ко зна, можда и јесу!), мудрац из Стагире би, по закону нужности, јер је тако записано у људским генима, вероватно додао да се оно што се не једе по правилу заобилази. А ако баш и не заобилази, онда не заслужује посебну пажњу.
    Па, да обратимо мало пажње и на пљуцкавице. Јер…

                                      Загонетна безрибица

    Ко би, рецимо, трошио време на лов пеша (Cottus gobio), осим у случају када је риболовцу у недостатку бољег потребан било какав жив мамац. Да се разумемо, пеш, мала, не баш нарочито лепа риба дна, најбољи је мамац за пастрмку, али такав риболов, осим, наравно, на варалицу која имитира дотичног таманитеља икре, неспортски је, па стога строго забрањен. Зову га и попин пампур, ружа, капич. Пешу је сродан главоч (Neogobius), са неколико варијетета. Етимолошки, име пеш значи једноставно – риба, и ту је прича јасна да јаснија не може да буде. Риба је риба, каква год да је, и шта ту има да се прича...

    Али, шта с рибом коју називају безрибица? Толико је неприметна и прескромна та рибајзлица да није заслужила ни да се рибом, већ само безрибицом назове. Јесте риба, није риба, нема ту праве рибе, дакле – безрибица. Њу понегде зову и бркица, говедарица или говедарац, а понегде, погрешно, и кркуша или кркушица. Како год, збунљивост је таква да ни латинско име не помаже. За безрибицом одмах иде штампајзер илити вијун (Cabitis taenia ), вијугави рибоњак из породице чикова, стварно добар мамац за смуђа, с тим да га више нико не употребљава, силикони и воблери су много складнији и делотворнији. А и ко би гацао по мочварном приобаљу и у муљу тражио штампајзере, кад је питање да ли их уопште више има (у ихтиологији је забележено неколико подврста вијуна). А некада се, ех, оно рибарско „некада”, није питало за цену штампајзера.
    Са амуром и толстолобиком, крупним биљоједним рибама из великих евроазијских река којима је порибљавана и наша каналска мрежа, да би се колико-толико спречило затрављивање, а после, због доброг прираста, почело и њихово узгајање у рибњацима, провукао се, нехотично и без икаквих намера (риба је бесловесно биће, и једина њена „намера” је да живи, да једе, а да сама не буде поједена), амурски чебачок (Pseudorasbora parva), рибац мало већи од нокта, добар мамац за бандара и ситније грабљивице.
    Прави мали првак света међу овдашњим ситним рибама пљуцкавицама је сунчаница, сунчарац или сунчани караш (Lepomis gibbosus).   Акваријумска рибица, прелепих боја, родом из Америке, радознала и неплашљива толико да вам се чини да бисте могли да је припитомите, доспела је, може само да се нагађа како, пре много деценија у отворене европске воде и ту се силно размножила. Данас је има у готово свим стајаћицама, дочим је ретка у речним токовима. Представнике њене фамилије (Sunfish) у постојбини с оне стране велике баре (а тамо је, природно, све веће, па су и рибе такве) сматрају значајном спортском рибом, дочим је код нас сунчарац, најблаже речено – неомиљен. Уљез у прашину, пардон, хтедох рећи, у млаку воду, јер, бого мој, воли плићаке и обожава да се сунча. Слободно му подметните мамац пред губицу, гутнуће га као његов акваријумски прапрапредак. И то што уловите брзо вратите у воду, да вас нико не види, пући ће брука међу озбиљним рибарским светом.

Па да, пљуцкавица. Речју, кост и кожа.
   Свако ко лови младице зна шта је змијуљица или паклара (Lampetra fluviatilis), змијолика рибица која обично живи у бржим и бистријим водама, држећи се дна, јер је слаб пливач. Њен варијетет јавља се и у Дунаву. У време парења, слично правим змијама, сплиће се са другим јединкама у мало клупко, па је, почев од имитације тога клупка, с временом усавршен необичан и, тако барем тврде мајстори младичари, делотворан вештачки мамац по имену „цоф”.

                                          Мала велика гаовица

    Једне године риболовио сам са пријатељима на Радоинском језеру, недалеко од Кокиног брода. Није нам баш ишло, били смо пошли у амбициозан лов, али нам се није посрећила ниједна пастрмка. Неће пастрмка, добро, пређемо на клена. Неће клен, у реду, пређемо на скобаља. Нема ни њега. Ћутимо над водом и очајавамо, али нам се кући не иде. У том полудремежу мој пловак нагло, и без било какве најаве, нестане дубоко у води. Пренут, пребрзо дам контру. Ништа. Ха, успаничио се рибар! Повратим нормално дисање, забацим поново, видим да ми се искраја колеге смејуље, очигледно знају о чему је реч.
– Пази да не ухватиш ту губу – каже ми мој пријатељ Буцко. И заиста, ни десет секунди пошто је мамац пропао до дна, понови се иста прича. Трзај, контра, па – ништа. Опет и опет, забава пређе у смех и пецкање.
    Заинатим се, ставим најмању могућу удицу, двадесетицу, и пустим напаст да загута. Држи она мој пловак под водом, а ја хладан, такорећи чист игнорант. И тек када је пловак сасвим нестао у дубини, потегнем.

    Извучем капитални улов, не дужи од два-три центиметра. На удици препознам гаовицу (Phoyinellus pstrossii), малу рибу крашких река Херцеговине и Црне Горе, Требишнице и Зете. Некада је, кажу књиге, у тим посним крајевима масовно изловљавана, сушена на диму, слично укљеви, и достизала је пристојну цену. Но, како год, на Радоинском језеру уверио сам се да се та риба, омиљена храна салмонида, домогла и нешто севернијих вода, могуће је да ја узгред убачена када су језера порибљавана пастрмком. Ту гаовицу не треба мешати са картофлом или платичицом (Rhodeus sericeus), мада је у употреби исто име за две различите врсте, што је у рибљој ономастици сразмерно чест случај.
    Широм Србије, у мањим рекама моравског слива, врло су распрострањене и поточне белице (у Ариљу их зову пљате), потом зеке, па пијори (општи синоним за ситну рибу је пијорак). Све њих, и то радо, у летњим месецима, о школском распусту, на такозвани пец, лове најмлађи риболовци. У Дунаву међу ређе рибе спада и сабљарка (Pelecus cultratus), бела риба која са својом славнијом и хиљадоструко крупнијом морском имењакињом нема никакве везе. Једноставно, названа је тако јер јој је тело заиста налик на сабљу и у трбушном делу врло оштро сведено. И минијатурна риба светлица (Leuciscus souffia) трајно је заштићена.

                                              Весела мргуда

Ипак, најређа, па отуда и најзанимљивија риба Србије је чувени ендемски рибичоњак народног имена мргуда. Реликт прадавног доба преживео је у бари Засавица крај Мачванске Митровице! Има је и другде у Европи, и свуда је на листама заштићених врста. Код нас је мргуду (umbra kamberi) први описао чувени Јосиф Панчић (1860), а њено присуство недавно је примећено и у каналима око Бачког Моноштора. Није дводихалица као неке рибе Африке и Јужне Америке, али је способна да удише атмосферски кисеоник и дуго остаје жива изван воде, што се тумачи способношћу прилагођавања животу у водама које лети спадну до муља. Прати је глас да је врло неукусна, што се може сматрати њеном трајном предношћу. Није што је ретка, и није што није крупна (највеће једва пређу десет центиметара), него што се не једе. Пљуцкавица par exellence.
Ништа зато. Не једе се све што лети, нити све што плива. Али без ситних риба пљуцкавица наше воде би свакако биле пусте и незанимљиве. Нека их, хлеба не ишту, наравно, не у дословном смислу, будући да је хлеб толико стара храна па су га током миленијума заволеле и све рибе. Пљуцкавице нам својим чистим постојањем потврђују да се живот распростире свуда, у најразличитијим могућим облицима. Ти облици, на срећу, не подлежу моћима људске воље, која је, ако ћемо по вишој правди, створена да се диви свету, а не да га себи потчињава.

Аутор:

Михајло Пантић

Илустровао:

Милан Туцовић

СВЕ РИБЕ СРБИЈЕ -

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту