3320 25. 9. 2015.
Приче с маргина средњег века
СИТНИЧАРНИЦЕ ГРЕШНИХ ДИЈАКА
 |
| На последњој страни Мирослављевог јеванђеља Григорије дијак је светлијим мастилом написао и данас загонетну реч „версамелеон” |
Преписивање је било главни начин умножавања средњовековних књига, па су писари обављали важан посао који је захтевао много труда, времена, стрпљења и брижљивости. Прве српске штампарије појавиле су се у 15. веку, али њихова издања нису многобројна – процењује се да их има нешто преко педесет, а последња стара српска штампана књига објављена је 1638. године. Тако је преписивање слово по слово остало главни начин умножавања све до почетка 18. века и Гаврила Стефановића Венцловића, једног од последњих средњовековних преписивача.
Помени, Господи
Уз речи молитви, црквених песама, беседа Јована Златоустог, описа Христовог живота и његових поука из Јеванђеља, настајали су записи преписивача: на белини испод текста, на маргини са стране, на крају списа. Запис је некада само једна реч – „дремам”, бележи преписивач на деветом листу Четворојеванђеља из 14. века. Међутим, некада је то и по неколико страна, читав поговор. Иако у њима можемо да сазнамо и цену пшенице или брашна, од чега су боловали преписивачеви сарадници, каква је била зима те године, ко је умро, а коме је краљ узео овце, запис често има устаљени облик.
| Преписивач 7.000 страна Зборник писан по наруџбини ученог писца Димитрија Кантакузина 1469. године једна је од најобимнијих рукописних књига српског средњег века и има више од 1.500 страна. Замашни посао обавио је даровити преписивач и илуминатор Владислав Граматик који је, радећи на неколико зборника, исписао укупно више од 7.000 страна. У дугачком запису на крају рукописа из 1469. године Владислав бележи: „... на почетку дух бодар би од љубави, а према крају тело немоћно због протеклих невоља, али ко започне усрдно, и окончаће успешно, макар понекад и задоцнио.” |
Средњовековни писар, понекад, руководи и нашим читањем. С маргина нам поручује: зри!, кад треба да обратимо пажњу на неку реченицу или одломак. Императивом глагола зрети – видети, читаоцу се скреће пажња да пажљивије прочита одређени део текста. Када бисмо, међутим, заиста узели у руке средњовековну рукописну књигу нашем читању требало би много предзнања да бисмо разумели написано. За почетак, морали бисмо да знамо српскословенски – књижевни језик којим су написана, преписана и на који су преведена готово сва дела нашег средњовековља, од Мирослављевог јеванђеља из 12. века до тридесетих година 18. века. Следећи корак био би да савладамо азбуку, која је имала 40 слова, и правопис. Коначно, можда и највећа препрека биле би титле, скраћенице. Многе речи, лична имена, појмови, били су скраћивани на свега неколико слова, што је обележавано посебним, надредним знаком. Таквих скраћеница било је више од сто. Иако преписивачу оне олакшавају посао, јер не мора да исписује целу реч, обичном читаоцу средњовековни изворни текст чине потпуно неразумљивим. Зато, кад се данас објављују средњовековни текстови, наводи се пуни облик речи.
Загонетна имена
Први наш средњовековни преписивач чије нам је име познато је Григорије или Глигорије, који је по наруџбини захумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање, радио на јеванђелистару. По свом наручиоцу названо Мирослављево, јеванђеље из осамдесетих година 12. века најстарији је до сада нађени ћирилски рукопис. Његов преписивач нас у запису, између осталог, обавештава о свом раду: „Ја грешни Григорије дијак, недостојан назвати се дијаком, заставих ово јеванђеље златом кнезу великославном Мирославу, сину Завидину”. Главни писар исписао је највећи део текста, а наш Григорије црвеним мастилом исписивао је заглавља и „заставио”, односно украсио јеванђеље. Водећи се последњом речи исписаном на Мирослављевом јеванђељу „варсамелеон”, неки истраживачи помислили су да би то могло бити име главног писара. Други сматрају да се не ради о властитом имену, већ грчком називу за балзамово уље коришћено приликом израде рукописа.
| Најгора времена Вероватно највећи број записа са средњовековних књига бележи историјске догађаје, будући да се живело у бурним временима ратовања, сеоба, немаштине, болести и глади. Косовски пораз 1389. године и страдање кнеза Лазара и српске војске оставио је великог трага и на белинама рукописних књига. Колико су се прилике брзо мењале, најбоље сведоче речи Инока Исаије, преводиоца дела Псеудо-Дионисија Ареопагита, који је на крају овог рукописа оставио упечатљив запис о Маричкој бици. „ А књигу ову светога Дионисија, велим, у добра времена, дакле, почех, када божаствене цркве и Света Гора, рају сличне, цветаху као неки врт крај извора свагда напајан, а сврших ту у најгора од свих злих времена, када разгневи Бог хришћане западних крајева.” |
„Прогневи се Господ лета 1371. Пожури, грешни Синадине граматиче, докле те не постигне самртно сечење.” Желећи да истакну припадност одређеној преписивачкој школи, писари свом имену некада додају име манастира у којем су „пекли занат”. Тамо ће монаси из манастира Раче уз своје име додавати Рачанин. До имена преписивача некад је требало доћи и решавањем својеврсне загонетке: ко је преписивач скривено је, на пример, помоћу бројки. Аутор Минеја за новембар из 1633. године, на пример, оставио нам је да уз помоћ бројних вредности које су имала одређена слова пронађемо његово име.
„Тројка и јединица дају одговор, опет двојка, и још десетострука десетица осмици одговор даје, опет тројка на десетици, и овима одговор даје један велможа, који се од Грка утаји, а међу Словенима се слави...” Уз помоћ бројних вредности слова, 3=Г, 1=А, 2=В, 10×10=Р, 8=И, 3×10=Л, „велмуж” је полугласник без гласовних вредности који се пише на крају речи, добијамо име преписивача.
 |
 |
| Студенички типик: препис из 13. века, има натпис зри и зде (овде) | Синаксари триода: препис из 14. века, црвеним мастилом исписано је Слава Сврситељу Богу |
Мучни оригинали
Рукописи су се преписивали с извода, књиге или предлошка на српскословенском, грчком, бугарском, руском језику, па је тако преписивач понекад морао и да преводи, а некад је и циљ преписивања било да се дело на страном језику објави и на српском књижевном језику. Наћи добар извод некад је била права мука, а преписивачима су муке задавали и погрешни преводи. Поп Панарег уз рукописну књигу из 1424. године бележи да је исписао према српском предлошку, али кад га је упоредио с грчким, увидео је да се много шта не подудара.
„И много се напатих око тога и узех редом слово по слово упоређивати и почех једно брисати, а друго дописивати, еда бих како успео да од многога начиним мало цело и не могадох све уцелотворити будући да нико не може обратити Сунце у Месец, ни Месец у Сунце”. Праву малу драму око извода прибележио је дијак Симон на Јеванђељу рађеном 1562. године. Радећи „на селу Овчареву близу реке Клине, у дому старца Максима и сина му попа Рајића”, Симон је затражио на три места, где је знао да имају добре изводе, да му дају књиге да из њих преписује. Међутим, добри изводи били су код њега, кратко, тек нешто више од недељу дана.
„И не даде их да све из њих испишем, Бог да види, но ми донијеше књигу старог извода и љуто криву, често глуву”. Ништа бољи није био извод ни Јеванђеља по Јовану, па је Симон рукопис неувезан, у табацима, предао старцу Максиму, док га не поправи. Али... „он негде до два табака остави и ђавоља навода маслом наружи и посу их маслом”. Тек после неколико година, Максим је скупио новце да се и умазане стране поново препишу, па их Симон „побоље написа” и „прилепих мучну књигу”. Неки преписивачи били су боље среће, па чак упозоравају будуће писаре да не мењају изворни текст. „...није вам допуштено ни испуштати ни додавати, јер ништа није погрешно, већ исправљено и преправљано, пошто дваред и трипут прођох...” упозорава епископ Теофил на свом препису Крмчије Светог Саве из 1252. године.
| Спаљени рукописи Бројне српске рукописне књиге расуте су по свету: Русији, Енглеској, Француској, Мађарској, Бугарској, Аустрији, Ватикану, Немачкој... Неке су, нажалост, заувек уништене. У пожару који је избио после бомбардовања Народне библиотеке на Косанчићевом венцу, 6. априла 1941. године, ватра је прогутала више од 1.400 ћирилских рукописа и повеља. |
Боли глава, а и зуб
Преписана књига била је својеврсна задужбина преписивача: тачније, он је пише за спас своје, а некада и душа својих ближњих. Дела која се преписују називају се „богонадахнутим”, „светозарним”, „души корисним”. Књиге треба брижљиво да се чувају: „И кто ће овај лист изрезати или отргнути, да му суди Бог у судњи дан, амин”, упозоравају јеромонах Јаков и грешни Јаникије у Триоду из 1374. године.
Иако свако преписано слово, чак и оно невешто, „Бога слави”, писари се не либе да признају да су били у бедном стању док су обављали тај значајан посао. „Утех пише жалостан седећи”. Никифор из 15. века тера себе на преписивање, али „уздрема ми се јадном”, а преписивача празничног Минеја болели су глава и зуб, „зуб мала кост, велика болест”. На једном од листова Синајског Пентикостара из 1360. године писар разговара сам са собом: „Почини убоги Гавриле од великога труда. Ох, теби, Гавриле, докле да почивамо?” Преписивач „Хронике” византијског писца, монаха Георгија Хамартола тужи: „О зла, браћо, много, али пођи напред”.
Писаре су у послу ометале и друге ствари. На белини једног листа Патерика из 16. века, преписивач куне ђавола „који ми обали свећу и прожеже ми ногавицу”. Многогрешни Петар прими „три пришта на телу својему, кад бејах почео писати свето Тетрајеванђеље и лежах три месеца”. Неки су се тешког посла прихватили под старе дане. Преписивач Минеја за април, насталог у 16. веку, пише „стакленим очима, јер престарео бејах”, а „туђим очима”, односно са наочарима, слова исписује и стари јеромонах Данило.
И док Јов монах, који је у Хиландару радио на псалтиру 1408. године, пише да „као што се заточеници радују да виде домовину своју... тако и писац да види књизи крај”, поп Оливер сумња у смисленост овог посла. „Зашто бисер кад га нема ко куповати?”, пита се он, „Зашто слепима књига, кад су мудри о ђаволу, а о Богу луди? Не читају књигу умом и очима, веће капљу свећом и пухором и свачим неприличним”.
| Прогоњени граматик Писари су са својим књигама често бежали пред освајачима. Тако су се монаси рачанске преписивачке школе иселили из свог манастира у близини Бајине Баште, пред најездом Турака, и нашли склониште у северним крајевима, у фрушкогорским манастирима. Нешто је другачија судбина писара из 13. века Теодора Граматика. Њему је преписивање Шестоднева бугарског егзарха Јована поверио угледни светогорац, јеромонах Доментијан, а Теодор је чак два пута прогнан са Свете горе. У време кад је на позив Доментијанов дошао на Атос да преписује Шестоднев, настало је гоњење голобрадих (спан, на грчком), а будући да је и Теодор био ћосав морао је и он отићи. Око пола године проводи у Солуну, а онда се заузимањем Доментијана, Теодор Спан враћа на Атос. Међутим, „зависник ђаво испуни срце неком противнику мом и оклевета ме проту”, старешини Свете Горе. Голобради граматик даље бележи како се духовни отац његов, Доментијан, растужио због тих оптужби и како се заузимао за њега пред „гневним и веома љуто наоштреним” протом. „А ја, стојећи и посматрајући тужно лице оца мојег, великом жалошћу уздрхтах, да ми се чинило, оци моји и браћи, верујте ми, као да сам на другом доласку и ишчекивах којом ћу казном бити осуђен”. У дужем запису, Теодор нас даље обавештава како је милосрђем Божјим и молитвама Доментијана, сачуван од казни гневног прота, али је морао поново да оде са Свете Горе. Коначно, недалеко од светогорских граница, на једном хиландарском метоху, манастирском имању, где га је сместио Доментијан, Теодор завршава Шестоднев 1262. и наредне године. |
Аутор:
Јелена Беоковић
Илустровао:
Растко Ћирић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
