Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Живот је бајка – Нели Блај


ШИРОМ




Храбра госпођица силно се разљутила када је у једном часопису прочитала текст „Чему уопште девојке”. Био је то сасвим неочекиван почетак узбудљиве новинарске каријере.

рајем 19. века у Сједињеним Америчким Државама није било много новинарки, а нарочито не таквих као Нели Блај. Рођена је као Елизабет Џејн Кокран 5. маја 1864. године у Кокранс Милсу, данас предграђу Питсбурга, у Пенсилванији. Њен отац био је скроман фабрички радник, али је деци дао незаборавну поуку о одлучности и вредном раду, кад је успео да откупи погон у коме је радио и околно земљиште. Добила је нешто мало образовања у оближњем интернату, који је морала да напусти јер породица није имала новца за наставак њеног школовања.
   Породица се 1880. година преселила у Питсбург. Тамошњи часопис „Питсбург диспеч” објавио је текст под називом „Чему уопште девојке” због кога се Елизабет разбеснела и под лажним именом „Усамљена девојка из сиротишта, Британи Кристијансон”, послала ватрено писмо негодовања уреднику часописа,. Уредник часописа Џорџ Меден био је одушевљен и заинтересован за ту храбру жену. Објавио је оглас у свом листу с позивом да се не крије иза лажног имена. Кокранова је дошла у редакцију и уредник јој је понудио да напише текст, још једном под истим псеудонимом. Тај први текст звао се „Девојка-загонетка”, а допао се и уреднику и читаоцима. Меден јој је понудио посао и ново име – Нели Блај. Био је то уобичајени поступак с младим девојкама које су крајем 19. века имале и других жеља осим оне да се лепо удају и створе породице.

                                           Мексичка пустоловина

   Нели је испрва писала о ономе што је њу занимало – о све већем броју радница у фабрикама и њиховим тешкоћама у том новом свету захуктале индустрије. Разговарала је са женама које су морале да брину о породици и да раде и написала низ текстова који би се, данашњим речником, описали као истраживачко новинарство.
   Наравно, то није потрајало јер је уредник желео ведрије теме о последњој моди, баштованским триковима и високом друштву. Пошто је се ове теме нису тицале, нити је имала намеру да се њима бави, Нели је предложила да неко време проведе као страни дописник – из Мексика. И тако је млада, тек пунолетна дама, отишла на шест месеци у Мексико, истражујући начин живота и обичаје тамошњег становништва. Мексиком је тада владао диктатор Порфирио Дијаз и то уопште није било нарочито безбедно место за радознале беле госпођице. Када је у једном тексту протестовала због тога што је ухапшен један мексички новинар због критиковања власти, и њој је запрећено хапшењем, те је морала да се врати у Сједињене Америчке Државе. Нешто касније, њени текстови објављени су у књизи „Шест месеци у Мексику”.
   Вративши се у „Питсбург диспеч”, Нели је поново писала о водвиљским представама и изложбама слика. Пошто јој је то и даље било превише досадно, напустила је часопис и кренула у Њујорк, да срећу опроба у велеграду. Четири месеца 1887. године провела је без пребијене паре зараде, а затим се одлучним кораком упутила у часопис „Њујорк ворлд”, код већ чувеног Џозефа Пулицера. Склопили су обострано божанствен договор: Нели ће се бавити својим омиљеним истраживачким новинарством, а Пулицер ће објавити њене текстове о – боравку у психијатријском азилу за жене на острву Блеквел. Речено – учињено.
   Нели је читаву ноћ провела пред огледалом вежбајући различите изгледе и покрете душевно болесне особе. Успут је и убледела и стекла уверљиве подочњаке патника. Ујутру се упутила у дотичну установу, у нади да ће је примити и да ће изнутра моћи да утврди како се поступа с болесницама.

                                             Десет дана у лудници

   Ушла је у чекаоницу и почела да одбија смештај у кревет рекавши чуварима да их се боји и да јој изгледају као да су луди. Они су закључили да је она луда и позвали полицију. У судници је глумила да се ничега не сећа, а судија је сматрао да је омамљена лековима. Потом ју је прегледало неколико лекара. „Сасвим сигурно је поремећена”, рекао је један. „Мислим да је безнадежан случај и да је треба сместити негде где ће се добро старати о њој”. Шеф одсека за умоболне у болници „Белви” прогласио ју је „несумњиво лудом”. „Слатка мала лудача” привукла је и пажњу новина – „Њујорк Сан” и „Њујорк Тајмс” питали су се ко је та девојка с „дивљим изразом лица коју као да неко прогони” и понавља да ничега не може да се сети.
 


    Нели Блај примљена је у азил. Храна се састојала од танке, безукусне супе, готово поквареног парчета меса, кришке полупеченог хлеба и штрокавог чанчета с водом сумњивог изгледа. Насилне болеснице биле су везане конопцима, њих неколико заједно. После доручка болеснице су морале да већи део дана проведу седећи на дрвеним клупама, мирно и без зијања около, у просторијама које се нису грејале. По кухињи је било отпадака од хране, а по целој болници јурцали су пацови. Купање се изводило уз помоћ кофе ледене воде изручене женама на главу.
   Сестре су биле или потпуно равнодушне или грубе, вичући на болеснице да заћуте ако би им се случајно обратиле. У разговору са сапатницама Нели Блај је закључила да су неке од њих исто толико здраве памети колико и она.
    Овако је описала оно што је доживела:
   „Шта, осим мучења, може брже да поремети ум после оваквог поступка? Желела бих да стручни лекари, који ме осуђују због овога што сам учинила, а што је доказало њихове способности, узму једну савршено умно и телесно здраву жену, затворе је и натерају да седи на дрвеној клупи од шест ујутру до осам увече, не дозвољавају јој да за то време проговори или се покрене, не дају јој ништа да чита или сазна било шта о томе шта се догађа у спољном свету, дају јој лошу храну и грубо поступају с њом, па да видимо колико ће јој требати да скрене памећу. За два месеца она ће постати душевна и телесна олупина…
Зуби су ми цвокотали а удови одрвенели од хладноће. А онда сам добила и три кофе ледене воде… право у лице.”
   После десет дана Нели Блај пуштена је из азила за умоболне на захтев Пулицеровог часописа. Њен извештај, касније штампан и као књига „Десет дана у лудници”, изазвао је општу пажњу и донео јој непролазну славу. Док су обрукани лекари и особље азила покушавали да оправдају бруку, Велика порота државе Пенсилванија покренула је сопствену истрагу о условима живота у азилу, а Нели Блај је била позвана да помогне у истрази. Извештај суда донео је одлуку да се усвоје препоруке које је она предложила. Упутио је и позив да се средства у буџету намењена Одсеку за јавно доброчинство и установе повећају, што је каси ове службе донело 850.000 долара. Такође је уређено да будућа испитивања болесница буду темељнија, тако да у азил стигну само заиста веома озбиљно болесне жене.

                                                    Пут око света

   Уреднику у „Њујорк ворлду” пустоловка је 1888. године предложила да крене на пут око света, како би потукла рекорд Филеаса Фога из романа Жила Верна „Пут око света за 80 дана”. Годину дана касније, 14. новембра укрцала се на пароброд „Августа Викторија ”, на путовање дугачко 24.899 миља. Пошла је у свом уобичајеном карираном костиму, а понела је и један топао капут, нешто веша и козметике, а торбицу с новцем и нешто злата окачила је око врата.
   Међутим, и њујоршки „Космополитен” послао је своју репортерку, Елизабет Бисланд, на исто путовање како би претекла и Филеаса Фога и Нели Блај. Да би задржао пажњу читалаца, Нелин лист организовао је наградну игру у којој су читаоци процењивали тачно време Нелиног доласка на одредиште. Испрва понуђена награда састојала се од бесплатног путовања у Европу, а потом је преиначена у џепарац за исто то путовање.
   Током овог путовања Нели је била у Енглеској, Француској, где је у Амијену посетила и Жила Верна, у Бриндизију, на Суецком каналу, у Коломбу, Пенангу, Сингапуру, Хонгконгу и Јапану. Њени кратки извештаји о напретку путовања редовно су стизали у часопис, захваљујући развитку технологије преноса података – делотворним подморским мрежама каблова и електричном телеграфу. Дужи извештаји, међутим, путовали су редовном поштом, две до три недеље. Због лошег времена на Тихом океану Нели је стигла у Сан Франциско 21. јануара, са два дана кашњења. Међутим, Џозеф Пулицер унајмио је приватни воз и она је стигла у Њу Џерзи 25. јануара 1890. године, после 72 дана проведена на путу. Њена супарница из Космополитена стигла је четири дана касније.

                              Мало мира за паметну пустоловку

  Нели Блај удала се 1895. године за милионера Роберта Симена, који је тада имао 73 године, а обогатио се производњом гвожђа и челика. Повукла се из новинарства и постала директор предузећа „Ајрон клед”, једина жена на свету која је руководила тако великом производњом канти за млеко, цеви, танкова и емајлираних кухињских посуда.
   Почетком 20. века нафта је обилато текла Сједињеним Америчким Државама. Упркос увођењу нафтовода и танкова за возове, бурад су и те како била потребна – издржљива, непропусна и таква да два човека могу да их котрљају. „Стандард ојил” представио је 1902. године своје челично буре од 42 галона. Иако је било боље од дрвеног бурета, ипак је цурело. Нели Блај имала је бољу замисао.



  После смрти супруга 1904. године посетила је Европу и ту видела челичну бурад за превоз глицерина. Своје челично буре патентирала је годину дана касније. Ипак, велику помоћ у стварању овог бурета пружио јој је главни надзорник фабрике Хенри Верхан који је патентирао своје буре исте године, данас стандардно буре од 55 галона (1 галон – литра) с прстеновима ради лакшег котрљања и с лакшим начином отварања поклопца, за превоз гаса, нафте и других текућина.
   Нели Блај направила је и побољшану верзију канистра за млеко, као и металну канту за смеће различитих пречника, како би се, ради лакшег превоза, ставиле једна у другу. На врхунцу производње Нелина фабрика могла је да произведе хиљаду буради дневно, али је 1911. године почела нагло да пропада због проневера запослених. Нели је била у Аустроугарској пред почетак Првог светског рата, тражећи новчану помоћ. Фабрика је до 1912. године поклекла под дуговима и Нели се вратила новинском извештавању. Током рата пратила је догађаје на Источном фронту и подржавала борбу за право гласа за жене.
   Умрла је у Њујорку од упале плућа 1922. године, две године пошто је у САД усвојен 19. амандман устава, којим су жене добиле право гласа. Сахрањена је на гробљу Вудлон у Бронксу. Ова невероватна жена и данас је надахнуће девојака. На јесен у биоскопима почиње да се приказује филм „Десет дана у лудници”, заснован на њеној књизи.


Аутор: 
Н. Мрђеновић
број: