Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Нису све лутке – лутке


СИНТИЈА,



Кад су се појавиле и украсиле излоге, вештачке „манекенке” биле су таква новост да су неке од њих постале праве звезде



а страницама познатог часописа „Лајф” 1937. године појавила се прича о Синтији, богато илустрована фотографијама. Ова дугонога и вижљаста девојка преко ноћи је постала звезда. Пошто је била предмет обожавања и мушкараца и жена, свако је хтео да сазна о њој што више. Синтија је добила емисију на радију, на њену адресу стизала су писма многобројних обожавалаца. Виђали су је у позоришту, у отменим ресторанима. Свуда је могла да се сретне, једино је никад нико није чуо да је изговорила и једну једину реч.
   Ништа необично, како би и могла да се огласи кад је Синтија била лутка, очигледно нимало обична. Њен творац Лестер Габа (1907–1987) није могао да претпостави размере успеха који ће постићи обављеним задатком за који у почетку чак није био сигуран ни да ли да прихвати. Лестер Габа остаће упамћен по луткама направљеним да красе излоге.
   Пре него што се на модној сцени појавио Лестер Габа, лутке су имале дугу предисторију. Будући да у нашем језику лутком називамо и играчку, али и кројачку и ону у излогу, овог пута прича о модним луткама.

                                         Шта се носи у Версају?

   Никад се неће тачно утврдити коме је првом пало на ум да од доступних материјала направи лутку која је одговарала телу особе по којој је израђена. Кад је Хауард Картер, британски археолог и египтолог, 1922. године ушао у гробницу египатског фараона Тутанкамона, открио је између осталог и дрвени торзо који је подсећао на кројачку лутку. Та лутка, настала тринаест векова пре наше ере, вероватно се убраја међу прве икада направљене.
   Необично је што се сачувао веома мали број тих наменски прављених лутака због чега се о њима и не зна баш много. Остаје само да се претпостави да су владари и племићи, у најразличитијим културама широм света, имали вештачке „двојнике” који су служили кројачима да по њима шију наручену одећу. Краљица или краљ сигурно нису имали времена за губљење да чекају док им кројач узима мере и након тога да још одлазе и на пробе.
   Познато је, на пример, да је француски краљ Анри IV (1589–1610), кад је требало да ступи у први брак с Маријом Медичи, наложио да се направи мала лутка. Сврха? Кројачи су имали задатак да сашију хаљине за ту лутку да би Марија била упозната с најновијим модним токовима у Француској.
   Марија Антоанета, супруга француског краља Луја XVI (1744–1792), мајци и сестри слала је обучене лутке да би им предочила шта се носи у Версају. Током 18. века лутке углавном користе припадници богатијих слојева. С обзиром на то да су се, додуше као и данас, Париз и Француска обично поистовећивали с високом модом и смишљањем новина у изгледу гардеробе, не чуди што се у већини извора наводи да су кројачке лутке настале у Граду светлости.

                                           Чаробнице из излога

   А лутака је било разних, од оних високих само тридесетак центиметара до оних у природној величини. Верује се да су се до краја 18. века кројачке лутке махом правиле од прућа, па потом пуниле нечим, а касније понекад прекривале затегнутом кожом. Оне од жице појављују се тридесетих година наредног века. Било је и лутака од воска или дрвета, али, да би усправно стајале и да се не би померале кад се на њих „навлачи” одећа, имале су стопу од гвожђа. То је значило, пре свега, да им је израда била скупа, и да су при том биле веома тешке и незгодне за померање.

Синтија је имала резервисану ложу у Метрополитен опери, као и у многим позориштима у Њујорку. Чак је ишла у Холивуд и појавила се у једном филму 1939. године.

   На велике промене у изгледу лутака утицало је мноштво ствари, од индустријске револуције, убрзаног усавршавања у изради стакла током 19. века, потом проналаска шиваће машине, стварања новог грађанског слоја који има куповну моћ, до чињенице да су, захваљујући електричној струји, градови заблистали новим светлом.
   Оног тренутка кад су почеле да се отварају радње с великим излозима, произвођачима је постало јасно да, уколико желе да привуку купце, излоге својих радњи морају да уреде на што је могуће маштовитији и привлачнији начин.
   Да би се изложила одећа, неко је морао да преузме улогу манекена, а у излозима је то могла да буде само лутка у природној величини. Крајем 19. и почетком 20. века у Европи и Америци лутке се углавном праве од воска, у највећем броју случајева с обрисима женског тела. Иако су биле прилично скупе, власници радњи убрзо су се уверили да вреде сваку пару. И до тада се куповало, али велики застакљени излози били су прави магнет за купце. Пролазници су добили нову забаву, која траје до данашњих дана – разгледање излога. Да би купца привукли да не стоји само испред него и да пожели да уђе у радњу, власници продавница одеће почели су да се утркују ко ће набавити привлачнију лутку.

----------------------


                                 Оскар Кокошка, „Аутопортрет с лутком” (Алмом), 1921. године.

                                                          КОКОШКА И АЛМА

   Алма Марија Малер Гропијус Вертел (1879–1964), Бечлијка која је значајним уметницима свог времена била муза, а за тројицу се и удала (отуд три презимена), 1912. године упознала је Оскара Кокошку (1886–1980). Овај млади аустријски сликар и писац до ушију се заљубио у Алму, која је у почетку одговарала на његову љубав, али убрзо је почела да јој смета његова болесна љубомора.
   Кад је остала у другом стању и ипак решила да прекине трудноћу, за Кокошку је то био ударац од кога се никад није до краја опоравио. На Алмин наговор отишао је у рат, где је и рањен 1915. године. Кад се вратио и сазнао да се Алма удала за немачког архитекту Валтера Гропијуса, сликар је доживео нервни слом. Да би Алма и даље била уз њега, решио је да наручи лутку по њеном лику, у природној величини.

----------------------

   Френк Баум (1856–1919), амерички дечји књижевник познат по делу „Чаробњак из Оза”, убраја се међу прве писце који су говорили о „визуелној куповини”. У привлачењу купаца Баум је наглашавао изузетан значај лутака у излогу.

                                          Истопи се манекенка

   Лутке од воска, са стопом од гвожђа, биле су тешке и преко сто килограма, незгодне за одржавање и, што је било пресудно, топиле су се од сунца и осветљења у излогу.
   Преломни тренутак означила је Међународна изложба арт-деко стила и модерног дизајна, која је одржана 1925. године у Паризу. Ова изложба привукла је на хиљаде примењених уметника из читаве Европе и света, посетило ју је шеснаест милиона људи. Приређивачи су се добро потрудили да Париз прикажу као најмодернији град на планети.
На тој изложби су се, између осталог, појавиле и лутке у арт-деко стилу које, иако нису деловале као верна копија жена од крви и меса, ипак су знатно лепше изгледале и много више су, него до тада, личиле на праве моделе.


   
   Вест о „живим” луткама из излога муњевито се проширила Америком. Дошла је и до ушију Рут Флајшер, која је тих година била уредница часописа „Рекламна уметност”. Она је чула за Лестера Габу и знала је да он сарађује с великим произвођачима средстава за хигијену. За излоге њихових радњи Габа је правио маштовите скулптуре од сапуна.
Флајшерова је замислила да би Лестер Габа могао да смисли како да се направе што верније лутке за украшавање излога, што му је и предложила. Габа је био збуњен, једно су мале скулптуре, како да изради вештачке манекене? Међутим, изазов је био велики, уосталом још је као дете, одрастајући у месту Ханибал, у држави Мисури, уживао једино у цртању људских ликова.
   Кад се преселио и почео да живи и ради у Њујорку, сасвим случајно се бацио на израду скулптура од сапуна. Зашто онда не би изашао на крај и с већим вајарским залогајем? Даноноћно је седео над хартијом, цртао, размишљао и напокон дошао до решења – лутке ће правити од гипса и прозваће их „Габиним девојкама”. Очигледно се толико уживео у стварање неживих манекена да им је чак надевао имена. Једна се ипак издвојила од осталих. Била је то Синтија, с почетка приче.

                                                 Пад у заборав

   За то време још новина, лутке су саме по себи привлачиле пажњу. Уз додатни труд, могле су и да „оживе”. Наиме, Лестер Габа се, уз помоћ добре рекламне подршке, потрудио да од Синтије начини звезду. Почео је с њом да излази, што је значило да ју је уносио, рецимо, у ресторан и постављао у одговарајући положај. Синтија је обично у руци држала цигарету (било је то још време кад се на пушење није гледало с презиром), а и за то што није говорила њен творац је имао објашњење. Габа је објашњавао да је Синтија повучена, стидљива и да много више воли да слуша људе него да прича, а њено неоглашавање на радију обично је правдао промуклошћу. Читав тим људи бринуо је о овој лутки, облачио је, водио у салоне за улепшавање.


   
   Једном приликом, баш док је „седела” у салону, Синтија је склизнула са столице и разбила се у парампарчад. Ма колико се Лестер Габа насекирао, пошто је постојао калуп, израдио је нову Синтију. Међутим, тај догађај као да је означио њен брзи крај. Лестер Габа позван је 1942. године у војску и Синтију је заборавио све до 1953. године, кад ју је поново „оживео”. Није вредело, иако је некад чувена лутка добила чак и телевизијски шоу, никоме више није била претерано занимљива.   Престала је да буде звезда, растављена је и, као и свака друга лутка, спакована у кутију и заборављена.


Аутор: 
Весна Софреновић
број: