3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање / Ги де Мопасан (1850–1893)
СИМОНОВ
збијало је дванаест. Школска врата се отворише, те дечаци појурише, гурајући се да што пре изиђу. Али уместо да се брзо разиђу и оду кући на ручак, као што су чинили свакога дана, они се зауставише на неколико корака даље, па се окупише у гомилице и почеше дошаптавати.Ствар је била у томе што је тог јутра први пут дошао у школу Симон, Бланшотин син.
Сва су деца чула шта се у њиховим породицама говори о Бланшоти; иако су је њихове мајке лепо дочекивале пред светом, оне су говориле о њој с помало презривим саучешћем, па је тај презир захватио и децу, мада она нису знала зашто.
Што се тиче Симона, деца га нису познавала, пошто није никада излазио из куће нити је шврљао с њима по сеоским улицама и обалама реке. Због тога она нису много марила за њега, те су га дочекала с неком радошћу у којој је било и много чуђења, а понављала су једно другоме оно што је рекао један дечак од четрнаест до петнаест година, коме је, како се чинило, све то било тако добро познато пошто је лукаво шкиљио очима.
– Знате... Симон... па лепо, он нема тате.
Тада се на школскоме прагу појави и Бланшотин син.
Било му је седам до осам година. Био је нешто мало блед, веома чист и бојажљив, готово неспретан.
раћао се мајци, а групе његових другова, које су се једнако дошаптавале и гледале га пакосним и страшним очима деце која се спремају на неко зло окружише га мало помало, па му најзад сасвим пресекоше пут. Он је стајао између њих као укопан, изненађен и збуњен, не знајући шта то хоће с њим. Али га дечко што је донео ону вест запита, поносећи се тиме што је већ постигао успех:– А како се зовеш?
Он одговори:
– Симон.
– Који Симон? – настави дечко.
Дете одговори, збунивши се сасвим:
– Симон.
Дечак му подвикну:
– Човек се зове Симон и још некако... То није никакво име... Симон.
А он и трећи пут одговори, готов да бризне у плач:
– Зовем се Симон.
Дерани прснуше у смех. Дечак повиси глас, ликујући:
– Видите, он доиста нема тате.
Завлада дубока тишина. Децу је запрепастила та необична, немогућа, ужасна ствар: дечко који нема тате; гледали су у њега као у неко чудо, као у неко ванприродно биће, и осећали како у њима буја презир њихових мајки – презир према Бланшоти који дотле нису могли да схвате.
А Симон се беше наслонио на једно дрво, да не би пао, па је стајао тако поражен несрећом којој није било лека. Покушавао је да им објасни све, али није могао да смисли шта да им одговори и како да оповргне страхоту да нема тате. Најзад им довикну насумце, сав помодрео:
– Имам ја тату!
– А где ти је? – запита га дечак.
имон заћута; то није знао. Деца су се смејала, веома раздражена; та чеда поља, блиска животињама, осећала су ону свирепу потребу која гони кокоши у дворишту да дотуку тек рањену кокош. Симон одједном угледа свог малог суседа, сина једне удовице, кога је увек виђао самог с мајком, као што је и он ишао.– Па ни ти немаш тату – рече му.
– Имам – одговори дете – имам тату.
– А где ти је? – одврати Симон.
– Умро је – рече дете с великим поносом. – Мој тата је на гробљу.
Гомилом малих неваљалаца пронесе се шапат одобравања, као да је њихов друг порастао у њиховим очима самим тим што је имао оца на гробљу, те је то могло дотући Симона, који уопште није имао оца. И ти дерани, чији су очеви већином били рђави људи, пијанице, крадљивци и грубијани према својим женама, гурали су једни друге и све се више збијали, као да су та законита деца хтела притеснити и угушити то незаконито дете.
Одједном једно од њих, које је стајало поред Симона, подругљиво исплази језик и довикну му:
– Нема тату! Нема тату!
Симон га ухвати за косу обема рукама, па га поче ударати стопалима по ногама, док га је оно свирепо уједало за образ. Настаде велика гужва. Раздвојише два борца, а Симон остаде изударан, поцепан, изубијан, оборен на земљу, окружен деранима који су пљескали. Кад је устао и механички почео да чисти своју кецељу запрљану прашином, неко му је довикнуо:
– Иди сад па кажи тати!
нда он осети да му се нешто скрха у срцу. Они су били јачи од њега, а он није могао ништа да им одговори, пошто је осећао да доиста нема тату. Веома поносит, он за неко време покуша да одолева плачу што му је стезао грло. Гушио се, а затим се тако заплакао, не јаучући, да се сав тресао од јецања.Онда његове непријатеље обузе зверска радост, те се нагонски, као дивљаци у своме страшном весељу, похваташе за руке и почеше играти око њега, понављајући као припев:
– Нема тате! Нема тате!
Али Симон одједном престаде да јеца. Обузе га помамни гнев. Испод његових ногу било је камења, те га покупи и поче га из све снаге да га баца на своје мучиоце. Погоди двојицу-тројицу, те они побегоше дерући се, а он беше тако страшан да панични страх захвати и остале. Како су били кукавице, као што је гомила увек пред огорченим човеком, они се растурише и разбегоше куд који.
Кад остаде сам, малишан без оца поче трчати преко поља, пошто се беше присетио нечега што га је навело на судбоносну одлуку. Зажелео је да се удави у реци.
Сетио се да је доиста, пре недељу дана, један јадник, који је просјачио целога живота, скочио у воду зато што није имао новаца. Симон га је видео кад су га извадили из воде, и тај јадни човек, који му је обично изгледао бедан, прљав и ружан, изненадио га је смиреним изразом лица, бледим образима, дугом наквашеном брадом и веома спокојним отвореним очима. Око њега су говорили: „Мртав је”. Неко је додао: „Сада је веома срећан”. И Симон је зажелео да се удави стога што није имао оца, као што ни тај бедник није имао новаца.
ришао је реци и гледао како тече. Неколико брзих риба праћакало се по бистрој води, а с часа на час би поскочиле да ухвате мушице које су летеле тамо-амо над површином воде. Престао је да плаче да би могао да их гледа, пошто га је много забављала њихова игра. Али би му понекад, као кад усред затишја буре дуне јак ветар па ломи дрвеће и изгуби се на видику, опет пала на памет она мисао, изазивајући љути бол:„Удавићу се зато што немам тату”.
Било је топло, веома лепо. Благо сунце загревало је траву. Вода се блистала као огледало. И Симон је имао тренутака кад је осећао оно блаженство, ону малаксалост која настаје после плакања, те га је сколила жеља да заспи ту, на трави, у топлоти.
Једна зелена жабица скочи му на ноге. Он покуша да је ухвати. Она умаче. Он појури за њом, али му се она трипут измигољи. Најзад је ухвати за крајеве задњих ногу, па се поче смејати кад виде како се животиња упиње да се ослободи. Шћућурила би се на великим ногама, па би се одједном опустила и нагло их опружила, укочене као гвоздене шипке, а онда би замахала предњим ногама као рукама, избуљивши очи са златним колутовима. То га је подсетило на играчку начињену од изукрштаних узаних дашчица, које су приковане једна за другу, а којима се на сличан начин покрећу војници што се вежбају на врху. Онда помисли на кућу, а затим на мајку, па се опет расплакао, опхрван дубоком тугом. Подилазила га је језа. Клекао је и очитао молитву, као да ће лећи да спава. Али није могао да је заврши, јер је опет почео тако брзо и тако јако да јеца да се сав тресао. Више није мислио ни на шта; није видео ништа око себе и само је плакао.
дједном му се на раме спусти нечија тешка рука и неко га запита крупним гласом:– Зашто си тако жалостан, шврћо?
Симон се окрете. Један висок радник с брадом и коврџавом косом доброћудно га је гледао. Он одговори гушећи се у сузама:
– Тукли су ме... зато што... што... што... немам... тату... немам тату.
– Како то? – рече човек, смешећи се. – Та сви ми имамо тату.
Дете с муком настави, грчећи се од бола:
– А ја... ја га немам.
Онда се радник уозбиљи; препознао је Бланшотина сина, а нешто је био начуо и о њој, иако је тек недавно дошао у тај крај.
– Хајде, умири се, дечко мој – рече му – па хајде са мном твојој мами. Наћи ћемо ти ми... тату.
– Велики узе малога за руку, па кренуше, а човек се опет насмеши, пошто му није било непријатно да се састане с том Бланшотом о којој се причало да је најлепша девојка у селу, а можда је у души помишљао да девојка може опет посрнути, кад је већ једном посрнула.
Стигоше пред једну белу, веома чисту кућицу.
– Ту је – рече дете, па викну: – Мама!
На вратима се појави једна жена, а радник је одједном престао да се смеши, пошто одмах виде да не може да се шали са том високом бледом девојком која је стајала на вратима озбиљна лица, као да хоће да спречи тога човека да прекорачи праг њене куће, у којој ју је један већ изневерио. Он промуца онако заплашен, држећи капу у руци:
– Ево, госпођо, довео сам вам синчића који је залутао близу реке.
Али се Симон обиснуо о врат мајци и рече јој, заплакавши се опет:
– Не, мама, желео сам да се удавим зато што су ме тукли... тукли су ме... због тога што немам тату.
брази младе жене плануше и облише се руменилом, те она загрли дете, потресена до дна душе, а сузе јој брзо потекоше низ лице. Човек је стајао узбуђен, не знајући како да оде. Али му Симон одједном притрча и рече му:– Хоћете ли да ми будете тата?
Завлада тајац. Нема и веома постиђена, Бланшота се наслони на зид и принесе обе руке срцу. Дете виде да му нико ништа не одговара, па настави:
– Ако нећете, опет ћу отићи да се удавим.
Радник окрете то на шалу, па рече, смешећи се:
– Ама хоћу, радо!
– А како се зовеш – запита тада дете – да бих одговорио онима кад буду хтели да знају твоје име?
– Филип – одговори човек.
Симон заћута на тренутак, не би ли што боље утувио то име, а затим пружи руке, сасвим умирен, и рече:
– Дакле Филипе, ти си мој тата.
Радник га подиже, па га нагло пољуби у оба образа, а затим брзо побеже крупним корацима.
Кад сутрадан дете дође у школу, дочекаше га с пакосним смехом, а кад изиђе и кад онај дечко хтеде да заподене кавгу, Симон му добаци у лице, као да се баца на њега каменом:
– Мој тата се зове Филип.
Весела дрека зачу се са свих страна:
– Који Филип?... Како се презива?... Шта ти је то Филип? Где си нашао тога Филипа?
Симон ништа не одговори, већ их је, онако непоколебљив у своме уверењу, изазивао погледом, готов да пре допусти да га муче него да побегне од њих. Учитељ га одбрани, и он се врати мајци.
а три месеца високи Филип често је пролазио поред Бланшотине куће, а понекад би се осмелио и да поразговара с њом, кад би је видео како шије поред прозора. Она му је учтиво одговарала, увек озбиљна, не смејући се никад с њим и не пуштајући га у кућу. Међутим, он је био помало уображен, као и сви мушкарци, па је замишљао да јој се лице румени више него обично кад разговара с њим.Али се добар глас тешко поново стиче и заувек остаје непостојан, те се, и поред Бланшотина плашљивог устезања, већ почело зуцкати по селу.
А Симон је много волео свога новог тату и шетао се с њим готово сваке вечери, кад би се Филип вратио с рада. Ишао је уредно у школу и веома достојанствено пролазио поред другова, не одговарајући им никад.
Међутим, једнога дана рече му онај деран што га је први пут напао:
– Слагао си, ти немаш тату који се зове Филип.
– А зашто? – одговори веома узбуђени Симон.
Деран настави, тарући руке:
– Зато што би он био муж твоје маме, да је твој отац.
Симона збуни тачност тог закључка, али му при свему том одговори:
– Ипак, је он мој тата.
– Може и то да буде – рече деран церекајући се – али он није сасвим твој тата.
Бланшотин малишан погну главу, па пође замишљен ка ковачници у којој је радио Филип.
у ковачницу је са свих страна заклањало дрвеће. У њој је било веома мрачно; само је црвена светлост с огромног огњишта јаким одблесцима осветљавала петорицу голоруких ковача, који су са страшном лупњавом ударали у наковање, обасјани пламеном као ђаволи, очију упртих у врело гвожђе које су ковали, док се њихова трома мисао уздизала и спуштала с њиховим чекићима.Симон неприметно уђе, па оде своме пријатељу и полако га повуче за рукав. Човек се окрете. Одједном сви прекинуше посао и веома пажљиво погледаше. Онда се у тој необичној тишини зачу танак Симонов гласић:
– Слушај, Филипе, Мишодин дечко ми је малопре рекао да ти ниси сасвим мој тата.
– А зашто? – запита га радник.
– Зато што ниси муж моје маме.
Нико се томе не насмеја. Филип је стајао, упирући челом на своје велике руке којима је стезао држак чекића наслоњена на наковањ. Размишљао је. Његова четири друга гледала су у њега, а Симон је чекао стрепећи, онако мали међу тим џиновима. Одједном један ковач рече Филипу, као да је тиме одговарао на оно што су сви мислили:
– Ипак је добра и честита девојка та Бланшота, и срчана и уредна је, крај све несреће која ју је задесила, те би била достојна жена честитог човека.
– То је истина – рекоше остала тројица.
Радник настави:
– Зар је та девојка крива што је посрнула? Човек јој је обећао да ће је узети за жену, а ја познајем доста жена које данас сви веома поштују, иако су учиниле то исто.
– То је истина – одговорише три човека у један глас.
Он настави:
– Колико се мучила, сиротица, да сасвим сама одгаји свога синчића и колико се наплакала откад никуда не одлази, сем у цркву, то само Бог зна.
– И то је истина – рекоше остали.
Онда се чуло само како мехови дувају у ватру. Филип се одједном погну над Симоном.
– Иди и реци мами да ћу вечерас доћи да поразговарам с њом.
Затим ухвати малишана за рамена и изгура га напоље.
рати се послу, па у исти мах пет чекића као један ударише у наковањ. Ковали су тако гвожђе до увече, онако јаки, снажни, весели, потпуно задовољни. Али је Филипов чекић, као звоњење звона на саборној цркви што на дан празника бије јаче од осталих звона, са заглушном лупом ударао у наковањ, надјачавајући лупњаву осталих. И он је, успламтела ока, страсно ковао, стојећи усред варница.Небо се било осуло звездама кад је закуцао на Бланшотина врата. На себи је имао празничну блузу и чисту кошуљу, а био је обријан. Млада жена појави се на прагу, па му рече, потиштена:
– Није лепо што долазите ноћу, господине Филипе.
Он хтеде да јој одговори, па замуца и остаде збуњен пред њом.
Она настави:
– Ви свакако знате да не треба да више причају о мени.
Онда јој он одједном рече:
– А шта то мари, ако хоћете да будете моја жена?
Она му не одговори, али се њему учини да у собној тами паде нечије тело. Уђе веома брзо, а Симон, који је лежао у постељи, чу пољубац и неколико речи које прошапута његова мајка. Затим одједном осети како га подижу руке његовог пријатеља и како му он викну, држећи га својим херкуловским мишицама:
– Реци својим друговима да се твој тата зове Филип Реми, ковач, и да ће он извући уши сваком оном ко те дирне.
утрадан, кад учионица беше пуна и тек што не беше почео час, мали Симон устаде, сав блед, па рече јасним гласом и дрхтавим уснама:– Мој тата се зове Филип Реми, ковач, и он ће извући уши сваком оном ко ме дирне!
Тога пута нико се више није насмејао, пошто су сви познавали Филипа Ремија, ковача, а таквим татом могли би сви да се поносе.
Аутор:
Превео Марко Видојковић
Илустровао:
Илустровала Тања Милатовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
