3320 25. 9. 2015.
Гитаристичка проза
СЕЋАЊЕ НА
Када је навршио шездесет година музика коју је свирао, надахнула је славног гитаристу Раја Кудера да се кроз сећање врати у одавно прошло време. Тако су настале „Приче из Лоса Анђелеса”
Рај Кудер, гитариста одувек, новопечени писац
а ли музичари чују језик различито од других људи? Шта им све омогућава њихово „добро уво”? Свакако да постоји ко зна колико научних радова који су до танчина обрадили управо ово питање. Можда у глави музичара реченице звуче другачије? Можда су у стању да развијају теме као мелодију? Или им је, када „чују” неку књигу другог аутора, лакше да у истом ритму и сличним хармонијама напишу нешто слично? Као да имају „шнит”, односно „рецепт”. Можда! Рај Кудер (1947), славни рок, џез, блуз гитариста, композитор филмске музике, музичар који се на делу бави феноменом онога што се већ одавно назива world music (или, по тачној дефиницији једног београдског дечака, „светски изворни народњаци”), тек када је превалио шездесету одлучио је да објави прву збирку прича. Податак је занимљив и говори о томе да прослављени гитариста, односно писац, нема интелектуалних предрасуда. Свакако не што се година и књижевности тиче. Они који воле звук Кудерове слајд гитаре, вероватно ће посегнути за збирком приповедака „Приче из Лос Анђелеса” у нади да ће пронаћи нешто врло слично ономе што су имали прилике да чују. Књига која је прошле године штампана у САД у издању куће „City Light” недавно је у преводу Уроша Томића, у библиотеци „Нотни списи” објавила београдска издавачка кућа „Геопоетика”.Глас златног доба
Није познат податак када је Рај Кудер почео да пише. Извесно је међутим када је почео да свира гитару! Те да га је музика с последњих албума надахнула да је претвори у прозу. Имао је наиме само три године када су му у руке ставили гитару. Тада се чинило да је већ „запечатио” своју будућност. Не зна се како је у том раном добу уопште могао да држи гитару, или је то којим случајем био укулеле... Али, врло брзо, и без званичне академске дипломе, нашао је своју музичарску судбину. Савладао је инструмент са којим дели живот више од шездесет година. Блуз, рок, фолк, размирице са Китом Ричардсом, кубанска музика... Посебно је познају по слајд техници свирања гитаре. Од енглеске речи slide, што значи клизити, односи се на положај леве руке гитаристе која клизи по врату инструмента уз помоћ посебног напрска. Некада су тај део звали грлом боце, будући да је прављен од стакла. Исти звучни ефекат добија се и савијањем жице, с том разликом што слајд гитариста не вуче жице, већ мења интонацију превлачењем, односно глисандом „слајдера”.Дакле, гитариста на готово две стотине педесет страна, кроз осам прича, речима слика портрет града у којем је рођен 15. марта 1947. године и у којем је уз помоћ Винсента Гомеса, почео да свира гитару. Тај Кудеров Лос Анђелес није град из садашњости, онај какав данас познајемо. То је место које су већ описали Рејмонд Чендлер и Џон Фанте. У њему живе људи са осећањем да живот, ма како суров, опасан и озбиљан био, не треба претерано круто схватити. Главни јунаци су музичари, трговачки путници, алкохоличари, људи утрнулог моралног чула, неодољиви и непоправљиви губитници. Али, непоколебљиво задовољни својом судбином. Играчице, мексички кројачи, приватни детективи, дискџокеји, напуштене жене, бармени.
„Приче из Лоса Анђелеса” су нека врста Кудерове оде граду из четрдесетих и педесетих година прошлог века, граду у којем су снимани ноар филмови (поменути и у књизи, попут „Великог сна“, по роману Рејмонда Чендлера) или се догађају на Бункер хилу, четврти коју је већ описао Џон Фанте, књижевник и филмски сценариста. Тај град поново оживљава кроз једноставне и недоречене дијалоге који не хају за филозофским, а камоли коначним закључком.
У сваком случају, ма колико нам се чинило да читамо нешто што нам је већ познато, са сваком реченицом која нам остаје на уснама свесни да смо сведоци нечег сасвим неодољивог. Приповедачка храброст новопеченог писца, времешног гитаристе управо је у томе да покаже оно што се њему у књижевности највише допадало, а уједно и у свом родном граду. Да кроз гласове најбољих опише златно доба Лос Анђелеса.
Блуз и ноар
За боље разумевање приповедачког првенца славног Раја Кудера није неопходно, али ипак није наодмет знати нешто о филм ноару који је био посебан стил у филмској уметности (поткатегорија криминалистичког, детективског филма) четрдесетих и педесетих година, као и нешто о блузу. Многи историчари филма сложили су се да ноар није филмски жанр тачно омеђен, као вестерн на пример, већ га објашњавају извесни суптилни чиниоци, као што су атмосфера или расположење. А оно пак зависи од одређене сликовитости, гласа приповедача који се јавља из офа, честих флешбекова у приповедању.
Претеча филм ноара била је управо америчка баштина палп књижевности, највише детективске приче какве су писали Дашијел Хемет (Хемит), Рејмонд Чендлер и Џејмс М. Кејн, као и Мики Спилејн. Редитељ Пол Шредер тврди да се ноар не сме свести само на моду из четрдесетих и педесетих година прошлог века. Очигледно да је у праву! Али, одакле француски израз? Из романа објављених у Француској у библиотеци „Serie Noire” (Црна серија). Критичари су потом уочили тематску сличност између филмова и књига из поменуте едиције.Што се блуза тиче, реч је о најизворнијем облику афроамеричког фолклора и једној од најважнијих форми џеза. Темпо изворног блуза је лаган, а за мелодију је значајна примена блу нота које дају блузу особиту, сетну боју. Израз блуз настао је највероватније од појма blue devils који означава сетно расположење.
„Приче су постале мој најомиљенији посао последњих година”, рекао је Рај Кудер, чувен и по томе што је поново открио музичаре из „Буена виста сосиал клуба” и писао музику за Вендерове филмове. „Помислио сам: могу да седим код куће и кажем све што пожелим и ти људи из мојих прича урадиће све што им ја будем рекао. Чак и више! Уколико се сетим онога што су ми својевремено говорили. Дакле, много тога у збирци је истинито”, напоменуо је у једном од многобројних разговора за новине поводом своје прве књиге. Укратко, реч је о причама које се заснивају на истинитим догађајима..
Рајева породица живела је у Санта Моники, у бедном стану, где је, средином прошлог века, дечак провео детињство. Комшије су пиле пиво на Оушн парк Булевару. Отац му је забрањивао да се дружи са њима, па је он одлазио у барове и убацивао новчиће у џубокс и слушао блуз и џез.
Онда је дошао тренутак зрелости, када су га запљуснула сећања. Свом силином. И није могао да их не забележи. Сећања на изворни Лос Анђелес и људе који нису били интелектуални говорници, а још мање мислиоци. Њих је једноставно носио талас живота. Били су тамо у том тренутку. И нису се плашили. Кога год да је срео и почео разговор, морао је да му исприча неку стварно-нестварну причу. Најзанимљивију могућу.
Тако је под пером Раја Кудера, великог гитаристе, оживео град између 1940. и 1958. какав је он упамтио, што својим очима и ушима, што кроз сведочанства блиских особа. Несумњиво и кроз књижевна дела оних којима се посебно дивио. И којима је ова књига, истини за вољу, и посвећена. Премда на корицама пише другачије.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
