3320 25. 9. 2015.
Пут око света за 120 динара – СЕЧУАН
САВРШЕН ДАН ЗА
Често изгледа да савршено знају шта раде и да се понашају као глумци на сцени, позирају да одушеве масе. Легну на стомак, подбоче прво једну руку под браду, па онда подвуку и другу под меко крзно и тако леже док се човеколико племе испред њих не засити од шкљоцања фото-апаратима и снимања филмова за дуго сећање. Онда промене позу...
анде су медведи са подочњацима и живе у Кини и зоолошким вртовима! Имам плишаног панду у оделу, а донели су ми ми га тетка и теча из града одакле потичу панде, одговорио ми је један препаметни београдски четворогодишњак. Да, у праву је дете, постојбина панди јесте у Кини, а само повлашћени зоолошки вртови могу себи да приуште ту умиљату звер. Скупа је за одржавање. Кажу да је свет богат за око 1600 панди, а да око 80 одсто представника те изузетно угрожене животињске врсте обитава у Кини. Углавном на југозападу земље, у дивљини или у узгајалиштима, и то у провинцији Сечуан, чији је главни град Ченгду. Поред славе које су му донеле панде, Сечуан је крупним словима уписан и у светску кулинарску мапу али о том потом…
Пустоловина звана панде почела је безазлено, у међународном женском клубу у граду Шенџену, лаким ћаскањем уз игру мажон. Тема разговора била је где провести продужени викенд јер, кад си у Кини, треба је обићи уздуж и попреко, далеко је од куће, и ко зна кад ће пут у њу поново да те нанесе. Агенција „Цтрип” је на предлог Туристичког савеза Ченгдуа позвала странце који живе у Кини да дођу и упознају панде, виде провинцију Сечуан и шире истину о њој. Пријавило се тушта и тма људи, из Аустралије, Америке, Данске, Швајцарске, Маурицијуса, Индије, Пакистана, Енглеске, Србије… Друштво за причу, студент права, лекари, зубари, пословни људи, професори енглеског, новинар, један писац у настанку…
Јело је најважније
Кад смо кренули у Ченгду, базу за узгајање и истраживање великих панди, удаљену од центра града око десетак километара, изгледало је као да још није свануло. А било је осам сати изјутра. Упућени тврде да зверчицама баш око тог времена треба поћи у госте.
Небо се засивило и сипило је досадно, не киша него као облак да се спустио и ти ходаш кроз њега. Није ни за кишобран, сигурно ниједан не може да задржи ситне честице, некакву нано пару. И било је хладњикаво, термометар у аутобусу који нас је возио у узгајалиште у којем живи око седамдесет панди, показивао је да је напољу 17 степени Целзијуса. Ах, помислих, где је онај јучерашњи дан кад смо се топили под сечуанским сунцем.
Али, испало је савршено. Захваљујући знојавом облаку, непогрешиво сам схватила шта панде воле. Воле да им је крзно влажно, да им је хладњикаво, али да се не смрзавају. Да је било сунчано, панде би се повукле у своје одаје да дремају и призивају погоршање времена. Читав наш пут био би узалудан. Пошто је дан био „панда савршен”, размилеле су се по резервату, помно заузете најважнијим животним и дневним обавезама – јелом.
Замислите вештачко брдашце, на њему простране степенасте, дрвене платформе, а на њима разигране панде. Свака тераса направљена је од густо повезаних балвана, па личи на неки на сувом насукани вишеспратни сплав. Користи се класична дрвена, а не бамбус грађа како панде, у нападу глади, не би појеле своју играоницу. У основи платформи, ту и тамо, избушене су рупе, а кроз њих провучени снопови бамбусових стабљика да подражавају густи жбун, боље рећи букет бамбуса – мали знак пажње за гладнице.
Чим угледају бамбус шуму, све се панде сјуре да је потамане. Чак се и порвају за што боље место испод зелених грана. Седе усправно као људи. Сви остану отворених уста. Рашире ноге, испруже руку, а бамбус насрће на њих. Милина. Ломе стабљике, трпају их уста и жваћу, мљацкају, види им се уживанција. Непрестано им вири танка стабљика из уста, као штапић за ражњић или још боље, као огромна чачкалица. Кад се засите, направе паузу, прошетају, па поново навале на вегетацију.
У Сечуану, кажу, расте око 40 врсти бамбуса, а избирљиве панде воле само пет сорти, оне најсочније. Појеле су све шуме у околини, па им храну довозе из свих крајева провинције. На срећу, бамбус расте брзином мисли, тако да ретке звери неће остати гладне. А дохрањују се и јабукама и панда колачићима или хлепчићима, зависи како их ко зове.
И непрестано се играју, котрљају по платформама, скачу преко ограде покушавајући да дохвате бамбус или да га отму од другара. И њихове акробације, робусни колутови напред и назад изазивају смех у публици и питаш се да ли су панде дебељуце или крхка савитљива створења са густим крзном и пивским стомаком. Често изгледа да савршено знају шта раде и да се понашају као глумци на сцени, позирају да одушеве масе. Легну на стомак, подбоче прво једну руку под браду, па онда подвуку и другу под меко крзно и тако леже док се човеколико племе испред њих не засити од шкљоцања фото–апаратима и снимања филмова за дуго сећање. Онда промене позу, легну на леђа и опет људи страствено сликају и оду даље у потрази за следећом породицом панди, па наиђе друга група фанова и панде поново изводе свој магични шоу-програм и народ ужива и чује се хорско ух, ах, ха, ха, ха… Бије их глас да су захтевне и распуштене, па кад родитељи у Кини укоре децу, оштро им припрете: „Не понашај се као размажена панда.”
Панде су чаробне, да их усвојиш, баш тако – адоптираш, а усвајање је могуће, за цео њихов живот или на годину дана. Доживе у просеку око 30 пролећа у заштићеним условима, а у дивљини око 20, речено нам је. За милион јуана (око 120.000 евра) новорођена панда може да буде само твоја, ексклузивна, заувек. Као повлашћени „власник”, можеш да јој изабереш име и присуствујеш обреду усвајања, да се пет пута годишње виђаш и играш са њом, да бесплатно учествујеш у активностима центра и да те они, кад год им треба, промовишу са твојом пандом.
Слични услови важе и за усвајање на годину дана, с тим што се дванаестомесечно поседовање плаћа 100.000 јуана (око 12.000 евра), а на понуди су панде старијег узраста. Питали смо и да ли пресрећни власник свог љубимца мора да храни, поји и медицински збрињава. Не, одговорио је мистер Ву, наш домаћин, почетном ценом покривени су сви трошкови.
Говор новца
Да би се што боље припремила за захтевну мисију, одговарала на сва – могућа и немогућа питања туриста, разговорљива Анита, водич наше групе, својевремено се пријавила да пола дана волонтира у дому за панде.
„Немам ниједну фотографију, јер нису дозволили да било шта из спољњег света унесемо у кућу панди”, пожалила се девојка. За рандеву са звездама зоо баште предузете су високе хигијенско-санитарне мере предострожности. Добровољци су личили на хирурге који крећу у операциону салу – навукли су им пластичне комбинезоне и опасали кецеље, на обућу назули наглавке, а дали им и рукавице. Једино заштитне маске нису носили.
--------------------------------------
ЧУДО РАЗЛИЧИТОСТИЧенгду је огроман, непрегледан, у њему живи око четрнаест милиона становника. На централном великом тргу Тијанфу најпре упада у очи огромна статуа председника Мао Цедунга, оснивача Народне републике Кине, који те поздравља високо подигнутом десном руком. Доминира, извајан у белом мермеру, испред зграде Сечуанског музеја науке и технологије. Сквер краси и раскошна фонтана и неколико уметнички надахнутих металних стубова, на којима је на кинеском и енглеском, у кратким цртама, исписана историја града, провинције и државе. На једној колумни се велича стогодишња револуционарна историја Сечуана, на другој подсећа да је провинција „крем” кинеске кулинарске културе, на наредној наводи да у Сечуану живи четрнаест мањина...
И да не пише, види се различитост. Сиђу људи са својих чука и забити у велики град и донесу са собом освежење и за очи и за уво. Обучени су као за изложбу, другачије, несвакидашње. Неке жене, на пример, у дуге платнене хаљине, са неким разнобојним или мрким повезима за главу или носе шарене, цветне јакнице, у сваком случајну нешто весело. Празник за очи. Наиђе и понеко одевен у ретро стилу, у једноставне нешто као униформе „маовке” кошуље без крагне, равног кроја, са нашивеним џеповима и говоре неким језиком који повремено звучи као мандарински али није, локални је, мањински. И сви се смеше и изгледају задовољно у огромном бљештавом граду који као да је измислио Луја Витона, Шанел, Диор. У строгом центру готово не можеш, а да не налетиш на неки бутик и робну кућу с престижним светским робним маркама. И цене су мондалистичке, па ко има, нека изволи, не мора чак у Париз и Рим да се лети да се купи омиљена торба с омиљеним логоом.
С помешаним осећајем задивљености и чуђења зурили смо у чистача улица који је кинеским штапићима намењеним за јело, од увелог лишћа ослобађао неку плитку рупу око неког стуба–подупирача за дрво. Чудо, да не поверујеш. Чучнуо човек и предано, стрпљиво као да ништа друго на свету не постоји, уклањао смежурани лист по лист, трпао га у омању пластичну канту са поклопцем, очигледно посебно скројену за ту сврху и својом племенитом мисијом улепшавао град.
Кинескиње масовно, али и жене Истока најчешће, од малих ногу раде на томе да добију и сачувају бео тен. Бело је шик, бело се цени, њему се тежи. Док жене свих раса, вера, узраста широм Истока и Кине по правилу носе сунцобран, шешире, дугачке памучне летње рукавице, пију којешта за избељивање, мажу се кремама са високим заштитним фактором, да ни случајно не поцрне, у Ченгдуу немају ту муку. Ченгду сунце заобилази, па је општепознато да су његове жене лепе, готово па снежнобеле, нагласила је Анита, наш водич и испричала урбану легенду о томе како многи младићи које пут нанесе у Ченгдуну пожале што су се млади оженили и то негде другде. Немилосрдна статистика бележи да у Ченгдуу не виде сунце по 200 или чак 250 дана у години. Слично је у целом Сечуану.
„Панде нисам видео, али сам једва чекао да напустим Ченгду, дојадили су ми смог и магла”, рекао ми је пријатељ, пословни човек из Београда кад сам га питала по чему памти град. А храна је била одлична, додао је, обожавам љуто.
А град и странци? Били смо атракција. Често су нас сликали или пожелели да се фотографишу са нама. Дешавало би се да нам приђу неки ђаци старијих разреда, да нас питају ко смо и одакле, како нам се свиђа град и снимали би мобилним телефонима те мини-интервјуе, прављене у ходу, за школске есеје. Или су заподевали разговор тек да вежбају енглески и захваљивали на прилици да необавезно ћаскају. Често је било питање да ли вас је страх гужве, плашите ли се маса, милиона којима сте у сваком тренутку окружени… Не, ми долазимо из Кине, навикли смо на милијарду и триста милиона људи, ништа нас не може изненадити и уплашити.
----------------------------
Појам волонтер може да заведе у смислу да подразумева нешто за џабе. И није и јесте. Да би волонтирао у парку с пандама, мораш да платиш 700 јуна (око 80 евра) и да се пријавиш унапред, а не данас за данас. Али, никада ниси у непосредном контакту с пандама. Ту си да их опслужујеш, а не да их мазиш, пипкаш и диркаш.
„Панда коју сам хранила кроз решетке кавеза, била је моје висине, око 165 центиметара. Измериле смо се. Подигла се на задње ноге да би дохватила јабуку натакнуту на врх дугог штапа. Мада неке порасту и до метар и осамдесет”, испричала је Анита.
Радња се одиграла негде на ободу Центра, волонтере су све време пратили чувари и истраживачи, а главна „добровољачка активност” била је чистачке природе. Панде много једу, а што уђе мора и да изађе и проспе се којекуда, па хигијеничари запну да четкама и метлама доведу боравке у ред, пре него што се животиње врате. И требало је донети бамбус гладницама, и сецкати на меру, тачно по 300 грама, панда колача. Смажу по четири дневно. Чак и мрвице покупе. Браон посластица меси се од соје, пиринча, јаја и као сваки посебан рецепт садржи тајне састојке, знане само чуварима. Хм, сигурно је колачић обогаћен неким коктелом витамина и минерала за раст црно-белих медведа, али тајна је тајна.
„Нисам издржала цео програм, завршила сам после ручка, имам осетљив стомак, а кавези нису мирисали лепо без обзира на сав наш труд”, кроз осмех је причала Анита.
Панде су 24 сата седам дана у недељи под будним оком особља. Чак је и анализирање пандиних громуљица озбиљан посао, јер се већ „одокативном методом” може проценити стање здравља медведића. Панде поједу око 30 килограма хране дневно, а сваре свега 30 одсто. Оно што претекне, оставе чуварима да лопатама односе и проучавају до миле воље.
Сликање са пандом које подразумевања и држање панде у наручју кошта две хиљаде јуана, односно 220 евра. До прошле године било је јефтиније дружити се с националним симболом Кине, али су подигли улог и драстично смањили редове за фото-сешн. Није јасно да ли ценом желе да отерају публику или се залажу за елитизам. Тек, нико из наше групе није се машио за новчаник. Мада, речено нам је да „монеÚ талкс”, али нисмо знали шта „говор новца” значи и коме се треба обратити да би паре проговориле.
Љубав је светска вест
Пошто су велике панде готово истребљене, широк круг стручњака даје све од себе да нађе начина да продужи врсту. Многи трикови су у игри, јер су женке плодне само два до три дана годишње. Да би навели панде да се паре, зоо-вртови често ангажују и терапеуте за друштвено понашање и брачне саветнике, сексологе, да могуће љубавнике науче да се играју и мазе, а не да се туку и усамљују. У стручном свету је познато да у Ченгдуу приказују „безобразне панда филмове” како би, пратећи радњу, њихови штићеници могли да схвате шта се од њих очекује.
Захваљујући панда порнићима, у марту ове године десило се чудо, умеће филмске љубави било је инспиративно. Женка Ке Лин, којој су упорно на огромном ТВ екрану, постављеном испред њеног кавеза, понављали филм с веселим пандама у акцији, напокон се опустила и пожелела да води љубав са Јонг Јонгом, објавили су медији у Кини, а пренеле светске агенције. Чека се принова, а трудноћа варира од 95 до 160 дана, кажу.
Али, ако и поред свих напора стручњака сексуални нагон код панди упорно буде низак, прибегавају вештачкој оплодњи. У име виших циљева, да продуже врсту.
Толико о зачећу, а шта се дешава с пандама кад угину, питала сам. Сахрањују их, рекли су, панде су национално благо. Постоји гробље панди, али није отворено за јавност. Свака упокојена панда добије надгробни споменик са уписаним именом, датумом рођења и смрти. Наравно, ко пита не скита, али ме одговор изненадио, нисам имала појма да постоји смртодром за панде, али причу нисмо наставили, смрт је забрањена тема у том делу света, а и шире.
----------------------------------------------
МАЛИ ЦРВЕНИ,ОБАРА С НОГУ
У Ченгдуу можеш да се осећаш као код куће. Бар кад је о кафанском животу реч. Ресторани и чајџинице препуни су света, не можеш слободну столицу да нађеш, а камо ли сто и питаш се да ли тамо неко уопште ради или привредни извештаји лажу кад тврде да су високо пласирани на кинеској економској карти. Кафана има на сваком кораку, а оне престижне смештене су у углађеним градским зонама, некаквим њиховим Скадарлијама, у Улици Џинли, Веншу Фанг и Вајд Нероу Лејн. Поред уобичајених угоститељских свратишта, на извол’те су и тезге са храном начичкане по тротоарима. Памтим их по црвеној боји паприка и њеном мирису, па учини да цела улица мирише на фефероне. Продају грицкалице – љути кикирики помешан са ситно сецканим сушеним паприкама напуњеним сусамом, љуте ћуфте, сосове… Сетих се да ми је Шери, једна кинеска пријатељица, рекла да постоје само две врсте хране – она која те греје и она која те хлади. Сечуанска пали и жари.
Кад си у Сечуану, мораш да окусиш сечуанске специјалитете не само да би се касније хвалисао јединственим искуством него и да утолиш елементарну глад. А пошто је све што лизнеш љуто, да угасиш ватру у стомаку наједеш се пиринча за цео живот. Међу нама, знам неке који су остали верни хамбургерима из одређених светских ланаца брзе хране не желећи да желудац узнемире жестином. Све гастрономске изазове сам примила позитивно, пробала којешта, а домаћини су нас изводили у реномиране кафане и ресторане. Наручивали су за нас средње љута јела или тек да рези, да се слути шта је кувар хтео да искаже. Каква ли су она у пуној снази, боље и да не мислим.
Из богате сечуанске понуде издвајам чувени „мапо тофу”, односно тофу, сир у љутом сосу скуван у фермертираној соји са млевеним свињским или говеђим месом и „шуиџу”, кувано месо са више врста локалних зачина. Најчешће је то на мале комаде исечена говедина, а припрема се и од свињетине, пилетине или рибе.
Особену ноту специјалитетима даје чувени сечуански бибер, па га ти пробај ако смеш. Неупућени балкански језик лако је упао у кулинарску замку. Нисам ни сањала шта ми се спрема. Здробила сам зубима нешто ситно, округласто и истог часа ослободила духа свих зачина. Надуо ми се језик и некако утрнуо, као струја да га је погодила и пулсира ми је усна дупља. Потпуна дезоријентација чула. Пут у непознато, са неизвесним завршетком. Шта ми се десило, питала сам забезекнута од удара. Рекли су да сам имала блиски сусрет са сечуанским бибером, али свежим, као малопре обраним. Одмах сам га потражила у својој ћаси, нема шта да га видиш, мали црвени, некако звездаст изнутра, ал’ обара с ногу. Онда сам пила чај, па поново пила још више чаја да сперем укус који и није био лош него некако чудан, мешавина љутог и киселог и још нечега неописивог. Уплашила сам се да ће заувек остати у мојим устима, да нема тог чаја којим могу да га се решим. Упућени људи за округлим столом – Кинези, Индијци, Пакистанци – смејали су се и казали да не бринем, да ће убрзо све бити под језичком контролом. И би тако. Касније сам избегавала мапо тофу и шуиџу који су у суштини ремек-дела кинеске кухиње, све док не загризеш љути метак.
--------------------------------------
Шта рећи, Кина је тајна умотана у мистерију, а она сакривена у закукуљене и замумуљене митове и легенде, а ми одмотали тек један папирић…
Све што је лепо има крај, па и дружење с пандама. Али водичи рекоше како би пре одласка свакако требало обићи и црвене панде које, у ствари, деле резерват са великима, али живе у засебним вртовима. Прво сам помислила да се неко шали са нама кад је предложено да обиђемо црвене зверчице. Никад нисам чула за другачије панде од црно-белих. Хм, нико није савршен. После се испоставило да црвене панде и нису панде. Више личе на бркате ракуне и ласице. Беле су им уши, њушка и обрашчићи, крзно црвенобраон, а реп дугачак и накострешен.
Наводно, некада давно, сврстали су их погрешно у породицу медведа, а да би их разликовали, назвали су их великим и црвеним. Сад је грешка у пореклу исправљена али је име остало. Црвене дођу као играчке за велике панде, могу под мишком да их носе. Ипак, као ни велике панде ни црвене не могу да сваре целулозу, па тамане бамбус, печурке, траву, инсекте, живе у Азији – источним Хималајима, Кини, Индији. И живахније су од црно-белих, брзе су као пацови и зачас шмугну у неки грм и ко их је сликао може код куће да се хвали, а ко није, испомаже се интернетом.
После панда сафарија, кренули смо назад у велики маглом сакривени град Ченгду на опроштајни ручак.
Аутор:
Текст и фотографије Јелица Стојанчић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
