3320 25. 9. 2015.
Царево старо одело
ШАВОВИ
Шта је то што, осим очигледног укидања слободне воље, повезује некадашњу наставу домаћинства и служење војног рока? Исте три ствари које вас, док читате овај текст, држе у пристојном издању – игла, конац и дугме. Када су ова три предмета постала оруђе које ће од нас да „направи људе”? 
д када човек носи одећу? Наука није била лења, па је после година самопрегорног рада и истраживања светској јавности понудила јасан и надасве тачан одговор – одавно. На страну незлонамерна шала, није научницима било лако. Најстарији одевни предмети били су сачињени од животињских кожа, понегде можда и листова или траве, у сваком случају недуготрајног органског материјала, што је у комбинацији са најразличитијим а за очување неминовно неповољним временским условима током хиљада година учинило да заувек нестану. 
Зато су докази о томе у шта су се облачили далеки преци данашњих људи тек посредни, а у неким случајевима и неочекивано маштовити. Поред малобројних комадића, и то листом из много каснијих раздобља, научници се у склапању слике о почецима одеће ослањају на пећинске цртеже, приказе на фигуринама и отиске зашивених кожа у окамењеном блату из оних времена, не занемарујући и добри стари поступак здраворазумског нагађања. Један од занимљивијих начина да се одреди датум давног открића без кога би данашњи „Космополитен” могао да објављује само укрштенице и телевизијски програм јесте и генетско испитивање телесних ваши. Претпоставља се да се овај паразит од рођака који бивакују у коси издвојио као посебна врста управо када је добио прилику да се сакрије у нечему што би било довољно близу тела. Таквим анализама почетке одеће неки научници смештају у прошлост удаљену око 107.000 година. Поступак није баш тачан, па има мишљења да се то може померити значајно уназад, али и унапред. Кад смо већ код довитљивих истраживачких поступака, поменимо и начин којим се утврђује време од када људи носе обућу.
Испитивање костију ножних прстију, тачније њихова слабија развијеност која постепено постаје све приметнија од одређеног тренутка у прошлости, упућује на то да је најважнији изум у очима већине жена на светску сцену ступио између 40 и 25 хиљада година пре наше ере.
Корак кроз ушицу игле
Трагови су такви какви су, оскудни, па се данас са сигурношћу може узети тек да су тело животињским кожама и крзном први прекривали неандерталци. Као њихово време обично се наводи раздобље од око 300.000 до 30.000 година пре наше ере, с тим да им претке траже и пола милиона година уназад. Иако снажне телесне грађе, да би преживели у тешким условима које је наметало ледено доба, плен својих ловачких похода нису користили само у исхрани. Верује се да су нека од нађених оруђа, стара око 100.000 година, употребљавана за стругање меса са коже уловљених животиња да би се она, са припадајућим крзном, припремила да постану додатна заштита од хладноће. Могуће је да су ове грубе „хаљине” око себе причвршћивали тракама од коже, примитивном верзијом појаса.
Квалитетније одевне предмете од неандерталаца правили су кромањонци. Њихово доба почело је око 40.000 година пре наше ере. Финија оруђа која су развили омогућила су им да у комадима животињских кожа изрезаним по жељи буше рупице кроз које су затим провлачили танке нити, такође од коже, или можда тетива животиња, и тако скроје одећу ближу погодној мери. Можда су они били први који су створили посебне предмете за покривање појединих делова тела. Нит коју су користили била је, наравно, претеча конца. Испрва је кроз рупе избушене примитивним шилом провлачена руком, све док кромањонски човек није дошао до једног од најбитнијих открића у историји човечанства – игле. Мало је тако важних и тако старих изума који су се током миленијума тако мало изменили. Већ први примерци, иако од кости, били су веома сличне данашњим. Неке од најстаријих до сад нађених игала потичу из доба од око 25-30 хиљада година пре наше ере иако је вероватно да их је било и пре. Међу локалитетима који се одликују оваквим налазима су Костенки на Дону у Русији, Поточка Зјалка у Словенији, пећине на југозападу Француске. У почетку игле нису имале ушицу, а када се и она појавила, пре двадесетак хиљада година, прошивање кожа постало је много лакше. Животињске жиле или танке кожне траке које су служиле као конац временом су замењене материјалом добијеним прерадом биљака. Наравно, о нади да је негде сачуван комад „конца” старог тридесет и више миленијума може само да се сања.
Уласком у метално доба и игле су, уместо од костију и рогова, почеле да се праве од бакра, па затим од бронзе. Најранији до сад нађени примерци од гвожђа потичу из Немачке и трећег века пре наше ере. Најстарији до сада познати напрстак потиче из Помпеја, из првог столећа, мада су се у ту трку укључили и кинески археолози, открићем комплета за шивење у једној гробници из времена династије Хан.Дугме
Пре више од четири хиљаде година – у долини Инда, на подручју данашњег Пакистана, непознати мајстор направио је од шкољке предмет који је означен као најстарије до сада пронађено дугме. Напоменимо овде да је не тако давно амерички часопис „Археологија” донео слику неколико предмета са много старијег турског локалитета Гебекли Тепе који веома подсећају на дугмад, али, будући да ово откриће из деведесетих још збуњује научнике далеко важнијим питањима о самој зори цивилизације, нисмо сигурни да ли је неко стигао да се подробније позабави могућношћу да се историја дугмета помери још пет хиљада година уназад. Кроз бронзано доба, дугмади је било све више, а коришћени материјали постали су разноврснији. Не само шкољке, већ и кости, рог, дрво, метал служили су за израду малих предмета који су, како се мисли, у почетку служили само за украс.
Верује се да су стари Грци и Етрурци, а за њима Римљани уз помоћ оваквих додатака и причвршћивали крајеве одеће, али им дугме за то свакако није било најомиљеније средство. Неупоредиво заступљеније биле су копче или фибуле, или шав који би спојио два раздвојена краја тунике на рамену. Не треба то превише да чуди када се зна да рупица кроз коју би се дугме провлачило није постојала; чак и када је употребљавано, оно се на другом крају тканине држало нарочитим нашивеним омчицама, слично као на данашњим „ђубретарцима”.
Римски огртач са капуљачом, пенула, чест је пример који ћете у реконструкцијама видети приказан са оваквим начином закопчавања. Уз то, ваља нагласити да су се стара дугмад на одећу причвршћивала зашивањем кроз малу алку са доње стране, а не кроз данас препознатљиве рупице, којих тада није ни било.
Временом је одећа прављена тако да све више одговара облику тела а када је у 13. веку, наводно после крсташких ратова, у Европу стигао и опшивањем ојачани прорез кроз који се дугме могло протнути, значај дугогодишњег сапутника на одећи умногоме је порастао. Око 1250. године у Паризу већ налазимо еснаф дугметара, што говори само за себе. Али и у наредном раздобљу сврха дугмади остаје превасходно украсна па се виши слојеви просто надмећу у томе да свом руху придају нови сјај, стално изазивајући умешност мајстора да досегне нове врхунце. Док је сиротињи употреба новог статусног симбола недостижна, низови дугмади красе угледнике од врата до појаса и дуж рукава до шаке. Одећа све више открива обрисе тела, чак до те мере да дугмад добија непријатеље у браниоцима морала а понегде постаје предмет закона који ограничавају претерану раскош. Али већ је било касно да се ствари промене. Уместо да буду поражена, њих више од 13 хиљада ушло је у 16. веку на велика врата у историју екстраваганције са оделом које је француски краљ Франсоа I обукао за сусрет са Хенријем VIII, решен, очигледно, да шљашти као нико. Да је сусрет био на нивоу потврђује и податак да ни гост из Енглеске није спрам овако украшеног колеге изгледао као раздрљени механџија. Француски краљ дугмића добио је достојну конкуренцију у једном од каснијих наследника, Лују XIV, који је, како прича каже, током дугогодишње владавине на овакве украсе, по правилу од скупоцених материјала, спискао незанемарљив део државне благајне. 
Поточка Зијалка, пећина у Словенији у којој је откривено оруђе из палеолита, међу којим и неке од најстаријих игала
Кад смо већ кренули стазом историјског сензационализма (нису ли трачеви, уосталом, и иначе неодвојиви део света моде) можда је прави тренутак да причу зачинимо са две занимљиве теорије. Прва смела претпоставка гласи да се дугмад на мушкој и женској одећи налази на различитим странама зато да би се, и у једном и у другом случају, олакшало закопчавање већинској популацији дешњака. Како то? Објашњење гласи да је код мушкараца дугмад на десној страни пошто су се облачили сами, а код госпођа на левој зато што су напорну обавезу закопчавања препуштале својим слушкињама. Људи који нису држали послугу, да не кажемо сад баш „простаци чије су се жене облачиле самостално”, нису ни могли да се кинђуре на овај начин. Друга теорија, још бајковитија али тиме и неодољивија јесте да ред дугмића који ништа не копчају на данашњем рукаву мушког сакоа не води порекло од одеће из старих времена где су и на том месту служила очекиваној сврси, већ – од наводне намере пруског владара Фридриха II да сличним додатком осујети своје упарађене војнике да манжетном бришу нос. С обзиром да је већина униформи тадашњих војски имала дугмад на рукаву, те да се иста прича може наћи и са Наполеоном и Нелсоном у главној улози јасно вам је да овакве сумњиве грађе смете узети тек са здравом дозом резерве размућене у чаши ведрог духа и то у часовима тешке неозбиљности. Претпостављамо да су заслуге приписане Фридриху због сачуваног опсесивно детаљног правилника о изгледу и понашању пруског војника.
Велике украсне могућности које пружа површина дугмета први су у сврху политичког догађаја искористили Американци, направивши више врста оваквих украса за прилику инаугурације Џорџа Вашингтона. Ови примерци и данас се могу наћи у Америци и омиљени су код колекционара који ће за њих платити више хиљада долара.У свету машина
Наводно су металне игле у Европи биле грубе израде све док истанчана вештина није стигла из арапских крајева. Начин на који се игле праве данас не разликује се много од оног непосредно пре Индустријске револуције, само што су задатак на себе преузеле машине. Од челичне жице намотане у калем одсецају се исправљени комади дужине две игле. Крајеви ових комада се затим брусе, кроз средњи део се, једна наспрам друге, пробију ушице, после чега се комад жице пресече на пола. Следи чишћење, глачање, оштрење и на крају никловање да се спречи рђање и игле учине сјајним и глатким. Али од ових појединости за причу о иглама вероватно је далеко значајнији проналазак шиваће машине. Замисао о њој потиче с краја 18, али је прави развој уследио током прве половине наредног столећа.
Француски краљ Франсоа I, љубитељ дугмади
Према материјалу од кога се прави, данас разликујемо природни – животињског (од вуне и свиле) или биљног порекла – и синтетички конац. Најчешћи су од памука и полиестера. У општем случају памучни конац прави се тако што се огромне бале памука прво очисте од семена и очерупајуö у мање комадиће. Ови се онда у посебној машини поново спајају у струкове. Следи ваљање струкова једних уз друге и уклањање преосталих нечистоћа, а онда и чешљање и спајање тако добијених влакана у облике налик на ужад, још увек много дебљу него што ће бити конац. Вишеструким развлачењем и сукањем она се истањују да би се добила влакна која се најзад упредају у нити неопходне дебљине за конац који се производи. Додатно увртање нити обезбеђује им неопходну чврстину и савитљивост. Затим следи намотавање у посебне „пакете” ради бојења. Овом фазом у потпуности, још од припремног мешања боја, према унапред задатим параметрима, управља рачунар. После сушења и у неким случајевима „опрљивања” конца да се уклоне залутала влаканца која можда још понегде штрче са стране, он се премазује посебним средством да би био гладак и лако пролазио кроз ушицу игле и тканину. Када се и тај премаз осуши, следи намотавање на калемове, означавање и паковање. Све ове етапе прате сталне провере квалитета и уједначености производа.
Некадашњи материјали у производњи дугмади временом су замењени и допуњени новим – од злата и драгог камења, преко месинга, слоноваче, керамике и порцелана, на различите начине обрађиваног стакла, жичаних оквира пресвучених тканином или обмотаним нитима па до данашњих синтетичких материјала и пластике. Напредак технологије омогућио је да дугмад више није само понос имућнијих слојева, а рупице којима се нашива на одећу такође су печат новог доба. Боје, шаре и могућности урезивања данас су безграничне, а машине, примајући у калупе пластичну масу у прашкастом или течном стању, за разлику од мукотрпног рада старих мајстора и ливаца, у стању су да избаце више десетина па и стотина хиљада комада дневно.* * *
Лако нам је данас да преко ових малих предмета свакодневно прелазимо не обраћајући нимало пажње, заокупљени екранима и дисплејевима, моторима и машинама, књигама и новинама, догађајима са свих страна света о којима сазнајемо само неколико секунди пошто се одиграју и који нас и против воље увлаче у своје све шире вртлоге. Али ако на тренутак застанемо, погледамо иза бљештавила огромне пирамиде изума и одвојимо ухо од тутњаве застрашујуће композиције на шинама векова, схватићемо да још, као пре толико хиљада година, једнако несигурни, ветрове дочекујемо заогрнути оним што је прошивено иглом и концем а закопчано дугметом.
Аутор:
Игор Ђорђевић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
