Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Милош Црњански – сведок


САСТАНАК У

               
Како је наш велики писац, у то време у улози представника за штампу југословенског посланства у Риму, доживео разговоре између председника владе Милана Стојадиновића и грофа Галеаца Ћана
                                                    -----------------------
…Младост, љубави, гондоле и на небу, Мљеци,
привиђате ми се још, као сан, талас, лепи цвет,
у друштву маски, које је по мене дошло.
Само то нисам ја, ни Венеција што се плави,
него неке рушевине, авети и стећци,
што остају за нама на земљи и у трави.
Па кажу: Ту лежи паша! – Просјак! – Пас!
А вичу и француско „tout passe”
И наше „прошло”...
(из „Ламента над Београдом” Милоша Црњанског)

самнаестог јуна 1938. године око подне званични састанци италијанске и југословенске стране у Венецији беху завршени. Распршила се гужва која обично прати важне државне сусрете. Нестали су дипломате, гомила новинара, полицајци, представници за штампу, шефови кабинета, секретари... Подневши телефонски извештај за Пресбиро у Београду, у коме је посебно нагласио јак утисак који је председник краљевске владе Милан Стојадиновић оставио на италијанску јавност, представник за штампу југословенског посланства у Риму Милош Црњански решио је да на миру руча.
    Потражио је, како је писао много година касније у „Ембахадама”, неку „локанду” (ресторан) из доба Голдонија, „да видим како у Венецији голубови на кровове слећу и да чујем како мандолине свирају, кроз цвеће леандра”. Волео је Црњански Венецију у којој је већ толико пута био и у коју се стално враћао. Помињао ју је често и у песмама, попут оне о „Његошу у Венецији” у којој описује сетног владику који над млетачким каналом размишља о смрти и о неутешним женским сузама:
   „Насмешио се последњи пут. У прозору се сјаше као запети лук, као Месец у води, млад и жут, Риалто...”

Хитан позив

   Међутим, Црњански није стигао дуго да размишља о песмама, да посматра куполе цркви и да ужива у укусној италијанској пасти. Тек је почео да једе када су се око његовог стола створили италијански полицајци у цивилу („жбири”) а након њих и њихов задихан шеф у пратњи једног југословенског агента. Полицајци, који су очигледно знали сваки корак чланова југословенске делегације, пренели су Црњанском хитну поруку: председник Владе жели пре одласка још једном да га види. Шта ли је сад, упита се брижно.
    Доктор Милан Стојадиновић, председник и министар иностраних послова Владе Краљевине Југославије, био је човек педесетих година, крупног тела, широког врата и врло густих обрва. По моди тога времена носио је уске брчиће у стилу Чаплина. „Имао је непрекидни осмех на лицу.” (Црњански) Гроф Ћано је о њему оставио следећу оцену: 
   „Снажан, срчан, с громким осмехом и чврстим стиском руке, то је човек који улива поверење. Пун је самопоуздања и има право. Од политичара које сам досад срео на својим европским путовањима он ме највише интересује.”



   Стојадиновић је без сумње био један од најобразованијих и најдаровитијих српских и југословенских политичара своје генерације. Син једног од оснивача Радикалне странке, након успешно завршених правних студија докторирао је у Немачкој и специјализирао у Француској и Енглеској. Признат као финансијски стручњак и спретан предузетник, он је након 1924. године постао министар финансија и у низу влада показао завидну економску умешност. Стабилизовао је националну монету а током економске кризе предузео одлучне мере за подршку сељаштву. Његова политичка звезда засијала је у пуној мери у тешко време након погибије краља Александра (1934) и општих избора одржаних након тога. Почетком 1935. године кнез Павле пружио му је прилику да образује владу. Успео је да поправи унутрашње политичке прилике а затим да предузме одлучне мере за преусмерење спољне политике Краљевине Југославије.

Значај за земљу

   Црњански се добро познавао с југословенским председником владе чију је спољну политику ценио. Сећајући се свог првог утиска из времена када га је упознао, написао је: „Стојадин је био, очигледно уображен, али срдачан... док сам га посматрао на првом његовом пријему... видим да је тај човек... необуздан, као рвач.” Уз Стојадиновићеву подршку Црњански је крајем 1935. године био постављен за „дописника пресбироа” (аташеа за штампу) при југословенском посланству у Берлину, одакле је прешао (фебруара 1938) у посланство у Риму. Осим уобичајеног посла са страним новинарима, Црњански је током дипломатских послова на молбу Стојадиновића писао и политичке репортаже за његов лист „Време”.
   Аташе југословенског посланства тог осамнаестог јуна 1938. године брзо је сазнао зашто је председник владе желео још једном да га види.
„Стојадин ме дочекује, опет у својој соби, љубазно. Заборавио је да ме пита докле остајем у Венецији... Он би желео да се одмах вратим за Рим и већ сутра известим о писању италијанске штампе... Овај састанак, каже, има ВЕЛИКИ значај за нашу земљу.”
   Црњански у „Ембахадама” додаје да је југословенски пресбиро имао задатак да нашу штампу засипа вестима из иностранства о томе како Стојадиновић ужива велики углед у свету. При томе је део чланака садржао пропагандне текстове које је у страну штампу преко својих представника пласирао исти тај пресбиро. Као одговоран чиновник, Црњански је прекинуо намеравани боравак у Венецији и одмах се спаковао за Рим.
   Разговори Стојадиновића и Ћана у Венецији одржани 16. и 17. јуна 1938. године одвијали су се усред догађаја који су потресали Европу.  Тамни облаци који су најављивали велики рат опасно су се гомилали. Версајски поредак се под притиском насртљивих режима из Берлина и Рима распадао. Марта 1936. немачка војска, супротно обавезама из Версајског уговора, умарширала је у Рајнску област; јула 1936. године почео је шпански грађански рат; октобра 1936. склопљен је уговор о „осовини” између Немачке и Италије; јула 1937. године Јапан је напао Кину; марта 1938. Немачка је присајединила Аустрију...

Политика здравог разума

   Југославија била је под сталним притиском фашистичких сила и налазила се пред непосредном опасношћу. Стојадиновић је схватио да је „било јасно да су мале земље биле препуштене на милост и немилост ’гладним силама’. Колективна безбедност се претворила у колективну несигурност. Дошло је време за нас мале народе да се спасава како ко може”. Југословенска влада почела је да одустаје од дугорочне повезаности уз француску спољну политику и да се приближава Немачкој и Италији. „Многи необјективни критичари моје политике”, писао је касније у мемоарима „Ни рат ни пакт” Стојадиновић, „нису схватили колико се изменио геополитички положај у Европи после доласка Хитлера на власт. Између нас и наших западних савезника подигао се снажан блок сила Осовине који је ишао од Северног мора па све до дубоко у Средоземно. Ми смо остали с ове стране те баријере, без непосредног додира са савезницима...”
   Марта 1937. године Југославија и Италија склопиле су споразум о пријатељству. У исто време Југославија се приближила Бугарској склапањем „споразума о искреном и вечном пријатељству”.
   Стојадиновић је нову спољну политику назвао „политиком здравог разума”. Југославија се прилагођавала новом поретку у Европи, а њен председник владе није крио амбицију да прати и подражава диктаторске режиме не само у спољној него и у унутрашњој политици.
Марта 1938. године Хитлерове трупе умарширале су у Аустрију која је једноставно припојена немачком Рајху. Нацистичка Немачка тако се нашла непосредно на границама Југославије. На ред је долазила Чехословачка. Већ у лето такозвана судетска криза приближила се врхунцу. Пут за споразум у Минхену где ће западне силе жртвовати Чехословачку био је отворен... Свестан чињенице да Енглеска и Француска стално попуштају Хитлеру, Стојадиновић је настојао да нађе заједнички језик са Италијом.

Разговор китова

   Стојадиновић се већ више пута сретао са италијанским домаћином с којим се лепо слагао. О видљивом пријатељству италијанског фашистичког вође и југословенског премијера сведочио је и Црњански:  „Ма колико да су пријатељства у том свету, у свету дипломата лажна, о томе да су се Стојадин и Ћано волели, не може бити сумње, То је било очигледно за сваког посматрача. Стојадин је имао дара за стварање оног што се звало добра атмосфера.”
   Лепушкасти бонвиван, љубитељ монденског живота и згодних жена, гроф Галеацо Ћано био је син једног од оснивача фашистичке партије Италије. Кратко учешће у италијанском походу у Етиопији донело му је признање „хероја” а дипломатско искуство и женидба Мусолинијевом кћерком отворили су му пут ка месту министра иностраних послова (од 1936). О својим политичким сусретима Ћано је оставио личне белешке (објављене након његове смрти у Другом светском рату) које су остале важан извор података о италијанској спољној политици тога доба. Са Стојадиновићем је делио и сличне идеолошке погледе:
    „Стојадиновић је фашист. Иако он то није с формалне партијске стране, али је сигурно по својој о ауторитету, држави и животу... Његова личност је оставила на мене заиста дубок дојам. То је човек несаломљиве воље, бистрог и отвореног менталитета...”
    Разговори у Венецији између Стојадиновића и Ћана водили су се пред очима јавности и многобројних новинара, али ипак у блиској и необавезној атмосфери. Црњански описује да су два државника разговарала у четири ока – на венецијанској плажи: „на Лиду, на песку, у морским таласима. Као кад разговарају два кита...” За то време југословенски посланик у Риму Христић „уопште није учествовао у тим разговорима. Седео је, усамљен, у холу и по ходницима хотела...” И док је југословенски посланик у Италији очајавао што није присутан на важном разговору свог шефа, његов службеник и велики српски писац у паузама између сурета с новинарима, седео је „на тераси Гранд-хотела и посматрао долазак ноћи, која се спушта на цркве, а међу њима и на ону која се зове Санта Мариа делла Салуте...”
   Стихови Лазе Костића из чувене љубавне песме пролазили су му „кроз калеидоскоп мозга, као гондоле кроз ноћ, са фењерима и звездама:
    Опрости Мајко Света, опрости, што наших гора пожалих бор, на ком се устук свакој злости, блаженој теби подиже двор... кајан ти љубим пречисте скуте, Санта Мариа делла Салуте...” „Ето због таквих тренутака”, записао је Црњански, „отишао сам у иностранство и у једну службу за коју се мисли да је само помпа и парада, а која је и тешка и тужна и глупа – и слабо плаћена.”

Невеста плава мора зеленог...

    Главна тема поверљивих разговора Стојадиновића и Ћана била је судетска криза и однос две државе према очекиваном нападу Немачке на Чехословачку. Југославија је са Чехословачком као и с Румунијом имала закључен одбрамбени уговор (Мала Антанта) али он се тицао само одбране од могућег напада Мађарске на неку од тих земаља.   Стојадиновић је тражио да се у случају очекиваног напада Немачке на Чехословачку, Италија умеша и задржи Мађарску да се не придружи нападу, јер би у супротном Југославија била у обавези да се умеша на страни нападнуте земље. Ни Стојадиновић ни Ћано у суштини нису много марили за судбину Чехословачке. Сматрали су да је најважније да задрже пријатељство с Немачком од чије све веће моћи су истовремено и зазирали.
    Проширење Немачке на Аустрију имало је директне и узнемиравајуће последице по две суседне земље. Стојадиновић је рекао Ћану да мисли да је коначни Хитлеров циљ излазак на Јадран. Додуше, за то нема неких видљивих доказа а Немци такве намере оштро оповргавају. Југословенски државник је сматрао да Југославија и Италија треба да буду у пријатељству с Немачком, али ипак да истовремено „будним оком” прате њено понашање. У погледу будуће Хитлерове политике Стојадиновић је дао следеће процене: судбина Аустрије већ је решена, судетско питање (Чехословачка) – у току је решење проблема, колоније – засад одложено, пољски коридор (Гдањск) – одложено сине дие (на неодређено време). Црњански у свом коментару додаје да је „Стојадин био у праву у погледу Судета, а варао се у погледу Пољске”.


                                     Предах на Бледу. Црњански 1939. године

   Уз редовне обавезе, Црњански је једним делом свога духа истовремено био заокупљен и оним лепшим и трајнијим призорима који су га окруживали и у којима је редовно тражио надахнуће за своју поезију: дворцима, црквама, мостовима над каналима, лепотом и сјајем хиљадугодишњег града на лагунама. Присећао се српских песника који су певали о Венецији. „У Венецији сам”, каже Црњански, „служио Стојадиновића, али сам истовремено седео и са сенком Јакшића. Пре него што ћу отићи да видим како председник Владе и Ћано играју, јавља ми се у мислима и онај мој земљак – Јакшић – који је животарио по србијанским паланкама, био учитељ цртања, пун дугова, а кога је сеоски кмет тукао...”
   Присетио се и првих стихова Јакшићевих из његове драме „Јелисавета, кнегиња Црногорска”: „Не није то моја Венеција, невеста плава мора зеленог...” Откуд, питао се Црњански, у „том сиротом, намученом, пониженом песнику мог завичаја та дивна визија Венеције? Откуд је знао да се Јадран нигде не зелени тако, као пред Венецијом, а да је најлепша црта која се овде може рећи за невесту да је плава?”  Много година касније у велику поему „Ламент над Београдом” Црњански ће, као и Ђура Јакшић, унети слику „Венеције што се плави”...

Спокојство на прагу ужаса

   Председник југословенске владе поручио је преко свог домаћина Мусолинију да он жели да своју политику доведе у „потпуну хармонију” са Италијом. Стога „може сматрати Југославију као државу која је везана за Италију јачим везама него што су писани савези”. У том смислу разговарано је и о италијанским амбицијама према Албанији, при чему је Стојадиновић признао „посебну позицију Италије” у тој земљи. У духу тадашњег времена у коме су многи тражили начин да побољшају положај своје државе и прошире границе у будућој „новој Европи” коју је најављивао Хитлер, Стојадиновић је поменуо и интерес за излазак Југославије на Егејско море (то јест питање Солуна).
   И док се сусрет Стојадиновића и Ћана одвијао „у доброј атмосфери” југословенски аташе за штампу Црњански имао је задатак да буде веза с бројним дописницима који су само из даљине могли да прате сусрет на високом нивоу. Када је најзад умолио свог председника владе да се обрати страним новинарима, резултат није био велики. Стојадиновић је за штампу испричао једно велико „НИШТА, казано многим речима. Међу новинарима била је паника. Та тајанственост је имала у свету великог одјека.” (Црњански)
   На крају дводневних разговора председник југословенске владе позвао је италијанског министра да му следеће зиме узврати посету и да дође у лов у Југославији. „Није ни сањао како ће се њихов лов свршити”, додаје Црњански имајући у виду да ће након разговора на ловишту у Бељу југословенски намесник (кнез Павле) сменити свог исувише амбициозног и диктаторски настројеног председника владе. Убрзо затим, априла 1939. године, Мусолинијеве трупе окупираће Албанију.   Истог тог месеца 1939. године Црњански ће поново бити у Венецији како би присуствовао састанку италијанског и југословенског министра иностраних послова. Овог пута сабеседник грофа Ћана био је нови министар Александар Цинцар-Марковић.

                                                          

   Црњански ће са супругом Видом последњи пут приватно посетити Венецију 1941. године. Било је то неколико недеља пре њиховог коначног изгнанства из Италије након Шестоаприлског рата.
   „Одседам у старинском раскошном хотелу, не зато што желим да обрадујем жену коју су у детињству тетке из Тријеста доводиле овамо прво као малу девојчицу, затим и као одраслу девојку. Желим да се сећа тих два-три дана које ће провести са мном, сад у Венецији. Да се осећа, на прагу ужаса који нас чека, спокојно”, забележио је Црњански.



Аутор: 
Д. Л.
Илустровао: 
Драган Максимовић
број: