3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – МАРГЕРИТ ДИРАС
ШАШАВИ ВЕЛИКИ
„Самоћа значи или смрт или књига!”, говорила је чувена француска књижевница, док се с пером у једној и жестоким пићем у другој руци затварала у четири зида. После низа успешних дела, на прагу седамдесетог рођендана, написала је светски бестселер „Љубавник”. Да ли су јој сећања на страсну везу освежила писма која је изненада почела да добија од једног заљубљеног младића?
аргерит Дирас, с правим презименом Донадије, рођена је 4. априла 1914. године у Гијадону, код Сајгона у Индокини (данашњи Вијетнам). Њени родитељи, по занимању професори, доселили су се у ову француску колонију из љубави према пустоловинама. Нажалост, у четвртој години Маргерит је изгубила оца, који је преминуо по одласку у домовину на лечење, у место Дирас. Док је одрастала с мајком и два брата, живела је у прилично лошим условима, али због тога није патила. Напротив! Уживала је у лепоти обичних ствари, посебно у играма с млађим братом и одласцима на пространа поља пиринча. Успомене на дане детињства, испуњене смехом и слободом, заувек је носила у срцу.Да би издржавала породицу, мајка је, уз посао учитељице у девојачкој школи у Садеку, свирала клавир у паузама биоскопских представа. Када је схватила да се тако никада неће извући из сиромаштва, одлучила је да закупи неколико хектара државне земље и крене да је обрађује. Надала се да ће уз добар принос имати исту такву зараду, али се показало да је направила ужасну грешку.
Наиме, без обзира на брану, Тихи океан је немилице плавио земљиште и уништавао поља пиринча која су засадили. Борба с природим недаћама трајала је годинама, што их је водило у сигурну пропаст. Забринута жена питала се зашто је нико није упозорио на опасност? А онда је од већ порасле деце чула једноставну и сурову истину – зато што није подмитила пореске службенике.
Кобна веза
Током школовања Маргерит је похађала француску наставу, али је у државном интернату у Сајгону спавала и јела. Ти услови су јој одговарали, јер је приметила да им код куће кувар, иначе домородац, за оброк служи „којекакве гадости, птице, пацове, мале кајмане”. Временом је израсла у привлачну, образовану и лепо васпитану девојку. С петнаест и по година носила је мушки филцани шешир, ципеле од златног ламеа, свилену хаљину – све купљено на „распродаји распродаје”. На њеном љупком, нашминканом лицу посебно су се истицале усне боје труле вишње.
Необично и смело дотерана, одмах је скренула пажњу једног дванаест година старијег Кинеза, који се на први поглед заљубио у њу. Иако је знала да је веза између сиромашне белкиње и сина локалног милијардера забрањена и неодржива, попустила је пред удварањем. Почела је страствену љубавну причу, која је трајала годину и по дана, а за то време чинило јој се као да на јави сања. Пријало јој је што у близини има отменог мушкарца који, осим богатства духа, има новац, црну лимузину с возачем, раскошну вилу, скуп парфем што посећа на мед, воће и злато. Пристала је да с тим младићем открива тајне чулне љубави и проверава да ли су тачне његове речи да ће се тако излечити од страха.
Мајка је сумњала да се нешто чудно дешава, а у истинитост непримерене везе уверила се када је на кћеркиној руци угледала дијамантски прстен достојан краљице. Избио је скандал и „вереница” је од тог дана по доласку кући редовно пропитивана, уз грдњу и батине. И отац младића чинио је све да раздвоји заљубљени пар и онемогући свадбу. На крају је сазнао како „породица белих протува”, осим пореских, има и „опијумске” дугове које је правио старији син.
Предложио је да исплати сваки новчић који траже, под условом да их више никад не види. Тако је и било. Маргерит је пристала да заувек оде из земље и напусти драгана, али увреде да је „мала, бела проститутка из Садека” раниле су јој душу. Касније је тему растанака праћеног криком понављала у многим књигама.
Када је 1932. године стигла у Париз, родно место своје мајке, одмах је приметила нову климу и различита годишња доба. Одушевило је буђење пролећа, јер је раније познавала само „једнолично време топлог појаса планете”. Пошто су је мисли на завичајну земљу опседале, у машти је оживљавала слике из узбудљиве прошлости. Ускоро је почела да бележи драгоцене успомене, с планом да постане писац. Међутим, у ушима су јој одзвањале мајчине речи: „То не доноси зараду, то није посао, то је брбљање, то је детињарија”. И онда је, уместо књижевности на Сорбони, уписала права, математику и политичке науке. После дипломирања запослила се у државној служби, а 1939. године удала се за писца Робера Антелма.
У Другом светском рату почела је да се потписује псеудонимом Дирас, због успомене на рано изгубљеног оца. Није ни слутила да ће доживети нову трагедију: 1942. године сазнала је да јој је умро млађи брат, што је јако погодило. Касније је записала: „Не желим да преболим, хоћу да ми увек то осећање самоће и празнине тестерише грудну кост. Тако ћу знати да је мали брат увек у мени. Као моје друго дете које никада нећу родити.”
Кућа писања
У току рата пришла је друштву француских интелектуалаца левичара и прикључила се Покрету отпора. Упознала је Франсоа Митерана, будућег председника Француске, са којим је остала у пријатељским односима. Неки биографи тврде да се уз његову заштиту „опрала од кривице” што је прве ратне године имала љубавну везу с једним немачким агентом. Године 1943. објавила је први роман „Бестидници”, који је прошао незапажено, али није одустајала од писања. Почела је да бележи „Брану на Пацифику”: истиниту причу о удовици која се бори с неплодном земљом и ћудима Тихог океана. Када су јој супруга одвели у концентрациони логор Дахау, данима је лудела од неизвесности, лутала улицама, обилазила канцеларије, чекала крај телефона. (Те догађаје описала је у књизи „Бол”.) После ослобођења остала је у комунистичкој партији, али из чланства су је избацили педесетих година, с кратким писаним образложењем – „живи са двојицом мушкараца”. Да ли су мислили на чињеницу да је, након развода 1946. године, с пријатељем бившег мужа добила сина?
У париском стану проводила је године у самоћи: борила се с демонима прошлости и писала књиге и сценарија за позоришне представе и филмове. Послушала је савет писца Рејмона Кеноа: „Не чините ништа друго у животу, само пишите”. Док је омиљеним црним мастилом низала реченице, често се питала кад престаје чаролија, а почиње лудило? Јер, после узлета надахнућа обично је западала у кризе, праћене несаницом и очајем. Од своје четрдесет прве године из кофера је све чешће вадила флаше вискија, како би се „ватреном водом” мало примирила. Пошто није имала меру, за кратко време уништила је здравље и оболела од цирозе јетре. Након лечења неколико година се примирила, а затим је прешла на вино: на крају радног дана знала је да изброји од пет до осам празних флаша. При том се шалила како неће стећи алкохоличарско лице, јер га је наводно добила још у петнаестој години, као жиг похоте.
Међутим, њено стваралаштво није трпело и дела су постајала све бројнија: „Брана на пацифику” 1950. године, „Морнар са Гибралтара” 1952. године, „Сквер” 1955 године, „Модерато кантабиле” 1958. године, „Хирошимо, љубави моја” („први написани филм”) 1960. године...
Говорила је да мора много да ради, како не би постала једна од „буржујки” којих се ужасавала. „Ја спасавам своју кожу правећи књиге и филмове”, објашњавала је. Велику кућу у Нофл ле Шатоу купила је од филмских права за „Брану на Пацифику”, а у простору од четири стотине квадратних метара живела је сама (касније је ту кућу поклонила сину). Свиђало јој се што прозори гледају на трг и стари рибњак, али и што се у близини налазе кафана и парк са дрвећем тисе, јабуке, ораха, шљиве, трешње, врбе.
|
100 ГОДИНА
Ове године у Француској се обележава сто година од рођења чувене књижевнице, сценаристе и режисера Маргерит Дирас. Најављено је издавање њених сабраних дела, биографије, албума са фотографијама... У исто време играће се позоришне представе по њеним текстовима и приказивати филмови које је написала или режирала. Прослави јубилеја прикључиће се и друге земље.Једна улица у Паризу носи име Маргерит Дирас. |
То је све
Књигу „Љубавник”, о страсној вези између младе белкиње и имућног, десет година старијег Кинеза, написала је с много осећања, као дивну поему. Читаоци су 1984. године гутали њене речи: „Толико ме је волео, да сам га морала волети због тога, толико ме је желео да сам га морала желети због те жеље”. Сваку реч схватали су као личну, проживљену исповест и нико није могао да их убеди у супротно. За кратко време књига је продата у два милиона примерака, чиме је постала један од највећих бестселера у савременој светској књижевности. Преведена је на око четрдесет језика, а у САД многи су се борили за издавачка права. Исте године МД, како је волела да се потписује, добила је највеће француско признање за књижевност – Гонкурову награду за најбољи роман године. Новине су писале: „Маргерит је шашава, али је велики писац”.
После „Љубавника” објавила је још четрнаест књига: „Емили Л.”, „Бол”, „Стварни живот”... Иако се склонила у тишину и самоћу једног сеоцета у Нормандији близу обале, слава је пратила у стопу. Новинари су је испитивали да ли је тачно да јој се Кинез јављао телефоном с речима да је још увек воли и чита њене књиге? Постављали су јој бројна питања искључиво о тој давној вези, што је нервирало и љутило. Од насртљиваца се најчешће бранила ћутањем, мада је знала и да им дрско одговори. На пример, када је водитељ у телевизијској емисији упитао: „Шта сте волели код Кинеза?”, изјавила је: „Новац!”
С друге стране, јавност није превише занимало што се књижевница виђа са једним тридесет девет година млађим мушкарцем. Нису веровали да је у питању права љубав, већ само пријатељство између две сродне душе. Иначе, Јан Андреа појавио се у њеном животу као обожавалац с писмима, а током времена постао је пратилац, возач, носач, кувар, болничар... Маргерит је у књизи „Плаве очи, црна коса” открила његову склоност ка мушкарцима и патњу за плавооким, црнокосим љубавником. Држала га је крај себе као неког с ким може да се свађа и мири, разговара и пије. Није се обазирала на подсмешљиве погледе или отворена ругања околине. Ипак, погодило је када се неки келнер обратио њеном пратиоцу речима: „Шта жели ваша мајка?”
Праштам све, свима
Шест година пре смрти изјавила је да јој „Љубавник” личи на петпарачке романе погодне „за железничку станицу”. Тада је преправила текст и ставила нови назив „Љубавник из северне Кине”: изнела је тврдњу да се у Азији није догодила љубав, већ срамно проституисање девојчице старе петнаест година. Оптужила је мајку да је терала да одржава везу, како би што више новца извукли од богатог младића и исплатили дугове. Касније је о овој теми неколико пута мењала изјаве, а новинари су је ухватили у лажи. Поменула је још и да на сахрани мајке није пустила сузу, већ је једва чекала да се све заврши и да отрчи код мушкарца који је чекао у хотелској соби. О мајци је забележила: „Била је несрећна, није ме волела. Праштам јој, сада праштам све. Свима”.
-------------------------
ФИЛМОВИ И КЛИЗЕЋЕ ПИСАЊЕ
По романима Маргерит Дирас снимљени су филмови: „Модерато кантабиле”, „Хирошимо, љубави моја”, „Љубавник”... Дама „неплемићког изгледа и аристократског писања” и сама је режирала преко двадесет филмова, од којих је најпознатији „India Song”. Међутим, у легенду је ушла првенствено по романима испуњеним љубављу, чежњом, осећајношћу и тајанственом, чулном атмосфером. Свет књижевности обогатила је и новинама: спорим и убрзаним ритмом реченица, необичним распоредом речи, „клизећим писањем”. Умела је да пером, као камером, прелази преко детаља и на крају све повезује у једну целину. Тако је читаоцима пружила могућност да у машти „сниме” и одгледају чудесан филм! А до тог открића дошла је када се у мислима враћала у Индокину и наручје младог, никад прежаљеног љубавника.
-------------------------
Током времена опијала се све више, што је описала у „Стварном животу”: „Живети с алкохолом, то је живети са смрћу надохват руке”. Последњих година књиге је диктирала Јану, који је постао њен лични секретар. Морала је да се сналази, јер су јој руке толико дрхтале да више није могла да држи оловку и пише. Јану је посветила и своје последње дело „То је све”, које је осмислила као љубавно писмо у стиховима. На крају је доживела делиријум тременс: сместили су је у болницу и, од девет месеци лечења, пет је провела у коми. Речи које је раније написала показале су се као пророчке: „Алкохол је учинио оно што бог није желео, убио ме, убио”. Умрла је 3. марта 1996. године на Јановим рукама, уз поруку да ће се опет видети. На њеном споменику урезани су иницијали Д. М. Као успомену на заједничке дане, Јан Андреа написао је књигу „Та љубав”, а у истоименом филму глумица Жана Моро игра главну улогу.
Аутор:
Весна Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
