Људско сневање – божанска несаница
САН ЗА ЧЕТИРИ
Уочи хиндуистичког празника Навратри – светковине девет ноћи која почиње 16. октобра – један сликар уснио је нешто необично...
удући да су га умориле приче о крају света који ће, наводно, врло брзо уследити, Славко Крунић, новосадски сликар из Београда, одлучио је како би му било паметније да дремне. Бар ће погледати (или доживети) још једну невероватну епизоду свог сањалачког живота! Чим склопи очи, Славко заспи. А када заспи, он обавезно сања. И онда све углавном личи на неки фантастични филм. Сања оно што на јави не би никада могло да се деси. Чак му не би ни на памет пало. Не би се ни усудио да помисли! Тако се и не усуђује да размишља о томе ко би то, иза његових очију, онда када се одвоји од „стварности”, могао да намотава траку и пушта филм. Да није то он сам? Када му таква могућност падне на ум, истог трена облије га руменило. Постаје кармин-црвен.
Заиста, само током преподнева срео је неколико познаника и сви су говорили о једној истој ствари – да је пропаст света неминовна. Због климе, због непријатељских односа међу људима који као да се ваљају улицама, због скупоће, себичности, Сунца, земљотреса и још неких неспорних показатеља. Славко не верује да пропаст света стиже из свемира. Он себе сматра неком врстом присталице питагорејског учења. Тамо негде иза звезда, у искричавој тами, нема злих намера. Зашто? Јер тамо влада музика. Вероватно тако једноставна и дивна, да је, кратко речено, неописива. Зато, чим стави главу на јастук, Славко се нада да ће је можда чути, бар на кратко. И нема везе ако је на јави опет буде заборавио. И заборављена, остаће у њему да бруји.
Богиња знања, учења
и мудрости
Јадан је онај ко пати од несанице, последње су Славкове мисли пре него што ће пасти у сан. У његовом сну време протиче нестварно. Сања себе као на јави, како лежи у свом кревету, усред дана и дрема. Полако пада сумрак. Чује се нека музика за коју не може да закључи одакле је. Осим што има очи као делфин, Славко и спава као делфин. Један део мозга остаје будан. Тако му у сну пада на памет да би инструмент који слуша могао да буде његов омиљени: малијска кора. Онда, не зна се тачно када, изненада свакако – рез: пред очима, у полутами, види једну руку. На длану те руке стоји мала фигура. Скулптурица. Представља женску особу. Индијку.
У сну, Славко зна готово све о свему, па и податак да је то богиња Сарасвати, хиндуистичко божанство – богиња знања, учења и мудрости. На санскриту, реч сара означава суштину, бит, а све – сопство. Дакле, богињица чију му фигурицу неко пружа, представља суштину самога себе. Називају је и Мајком свих веда, хиндуистичких светих списа, „композиција нељудског порекла”. Она је дружбеница бога Браме, творца читавог свемира. И не само то. Будући да је – осим надахнућа – за стварање потребно и знање, па и умешност, Сарасвати, Брамина жена, заправо је симбол стваралачког умећа.
Како је Славко Крунић у сну препознао богињу Сарасвати, иако се на јави не би никада могао сетити да је икада о њој нешто знао? Сва је прилика да је нешто ипак раније чуо. Нека буде речено само узгред, премда није неважно: није чудно што је Славко постао сликар. Чим чује неку причу, њему се пред очима појављују слике. Тако је вероватно било и са богињом Сарасвати. У причи коју је свакако негде слушао, носила је бели сари, боје чедности и чистоте, па је тако и сада. Има четири руке. Седи на белом свету лотоса. Славко савршено зна одакле јој четири руке. То су четири начина на који је могућно загледати се у самога себе: ум, интелект, его и опрезност. Те четири руке могле би да буду и симболи четири дела веда које обухватају поезију, прозу и музику. Књига коју Сарасвати држи у једној руци означава прозу. Проза је истинско знање, уједно је савршенство научних спознаја. Кристална огрлица или бројаница (или перо) коју Сасрасвати има у другој руци, означава поезију – снагу духовности. Такође и медитације.
Богиња свира музички жичани музички инструмент за који Славко одједном зна да је вина. Вина је инструмент сачињен од две осушене тикве и седам жица и припада породици лаута. Сарасвати из сна свира вину уз помоћ две преостале руке, иначе одраз њене уметничке вештине. Међутим, не само тога, будући да музика превазилази и обједињује и науку и књижевност. Посуда освећене воде крај богиње означава снагу прочишћења. А лабуд или паун испод њених стопала знак су доброг и лошег у једном. Истовремено леп и охол. Привлачан, али горд.
Буђење
Према древној причи, Сарасвати је кћерка богиње Дурге, Шивине жене, па тако и самог Шиве. У Риг-ведама Сарасвати је описана као река. Навратри, велики хиндуистички празник који се обележава два пута годишње – управо 16. октобра – светковина девет ноћи, посвећен је и богињи Сарасвати. Тачније, последња три дана празника. Испред њених статуа стављају се музички инструменти и књиге. Верује се да их богиња тада благосиља. И Славко јасно види како реке људи додирују књиге и музичке инструменте прстима или челом како би на тај начин примили благослов или бар делић мудрости. Или надахнућа? Та мисао се подудара са благим додиром који осећа на рамену.
„Како можеш да спаваш по оваквој запари! Ово је стварно крај света!”, чује Славко глас своје жене и види је како му се из непосредне близине осмехује пружајући руку. „Донела сам ти парче хладне торте да се мало освежиш. И разбудиш.”
Славко скаче на ноге, торта нестаје у трептају ока и он жури да из друге просторије довуче штафелај и стави га поред кревета. Док га запањено гледа, његова жена ни не слути да он поставља штафелај на оно мести где је у сну стајала рука пружајући му фигуру богиње. Музички инструмент нема, не зна за коју би се књигу одлучио, зато одабира да на означено место стави свој инструмент – штафелај.
У сну је сликар јасно видео, као на јави, да му неко на длану пружа малу фигуру
богиње Сарасвати
И којој ли то дами паде на ум да му у сну доноси фигуру богиње Сарасвати, пита се у себи Славко, припремајући боје и ређајући четкице.
„Јадна Сарасвати!”, наставља Славко гласно, на изненађење жене која га већ посматра у чуду из фотеље. „Богиња, али лишена једне божанске људске способности. Да спава! И сања. Индијски богови се крећу, једу и пију, али никада не спавају! Сарасвати само учи и свира. Без предаха!”
„О чему ти уопште говориш?” – пита Славкова жена сада већ са благом забринутошћу у гласу.
„Ма ништа. Само цитирам Оскара Вајлда који је у једној мојој омиљеној причи написао да је вас жене могућно само волети, али не и разумети!”
Из угла собе у којој се налази фотеља у том тренутку чује се тих, али недвосмислен аплауз.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре