3320 25. 9. 2015.
Византијске приче
САМ ПРОТИВ ЦЕЛОГ СВЕТА
 |
| Атанасије Велики на фресци у манастиру Антоније Велики из 13. века |
Рођен је у Александрији, једном од најблиставијих античких градова, у мегалополису у којем су једна поред друге, каткад у миру, али неретко и у веома огорченом и насилном сучељавању, живеле разнолике етничке групације. Атанасије је потицао из грчке породице и сматра се да је на свет дошао око 295. године. Као дете био је сведок сурових прогона хришћана које је 303. започео цар Диоклецијан (284–305) и који су трајали до 311. године.
Атанасије је стекао одлично образовање засновано на тековинама античке цивилизације, а у годинама одрастања изванредно је био упућен и у Свето писмо. У то време на њега је посебан утисак оставио чувени Антоније Велики, родоначелник монашког живота и истакнути коптски богослов. Сам Атанасије често је истицао да је био његов ученик, а касније је написао и „Житије” свог великог узора који је проглашен за свеца.
Атанасије је текао црквену каријеру и најпре је шест година био чтец. Приметивши његове изузетне способности, александријски архиепископ Александар (313–328) узео га је за личног секретара. Било је то време кад се у хришћанској цркви распламсао велики сукоб око аријанства који ју је потресао у следећих шездесет година. Ово учење увео је презвитер Арије који је покренуо питање о божанској природи Исуса Христа. Полазећи од монотеистичких схватања, Арије је одбијао да прихвати једнакост Оца и Сина и стога није признавао Исуса Христа за Бога.
Сукоб у Никеји
Да би стишао узавреле верске страсти, Константин I Велики (324–337) сазвао је Први васељенски сабор који је, уз учешће око три стотине епископа одржан у Никеји 325. године. Осим епископа, на сабор су дошли и многобројни презвитери и ђакони, њих више од две хиљаде. Раду сабора присуствовао је и сам Константин, а усвојено је учење према којем је син Божји рођен од оца, да није створен и да је једносуштан оцу. Арије и његови следбеници су осуђени, искључени из црквене заједнице и протерани у Илирик на Балканском полуострву.
Међу саборским учесницима био је и млади презвитер Атанасије, пратилац архиепископа Александра, који је живо и убедљиво учествовао у расправама. Велика расправа подигла се око речи omousios (јединосуштан, истобитан) која је по мишљењу Аријевих противника везивала Исуса Христа за Бога и наглашавала његову божанску природу, управо оно што су аријанци упорно одбијали. Православни теолози ову реч која је погађала срж проблема приписују младом Атанасију. Није прошло много времена, а он је израстао у највећег богослова хришћанског правоверја.
Међутим, показало се да одлукама никејског скупа аријанство нестало. Напротив, права борба тек је предстојала. Аријанци су се прибрали и поново су разбуктали сукоб. Добили су предност тиме што су преовладавали у Константиновом окружењу и били у прилици да на њега у великој мери утичу. Тако је главни царев саветник постао истакнути аријанац Евсевије Никомедијски. Он је добро схватао да не може ићи против никејског симбола вере, па је изабрао други пут, окренуо се против водећих богослова противничке странке. Ту је први на удару био Евстатије Антиохијски који је већ у Никеји одиграо важну улогу у борби против Аријевог учења. Уследила је опадачка делатност којом је требало дискредитовати ваљаног епископа, па се у том циљу нису бирала средства. Да успех ове подле делатности није изостао, показује чињеница да је на синоду у Антиохији 331. Евстатије свргнут са свог положаја и протеран у Тракију. Иста судбина снашла је седам епископа који су били његови истомишљеници. Био је то веома тежак ударац за присталице никејске догме.
Ободрена овим успехом, група аријанских епископа је с још више жара наставила борбу против својих противника. На реду је био Атанасије који је после смрти александријског архиепископа Александра, 328. године, постао првосвештеник најбогатије римске провинције – Египта. Он је прве године на столици архиепископа посветио јачању верских осећања код своје пастве, па је у том циљу предузео и низ путовања по својој дијецези. Веома брзо је постао омиљен и стекао велики углед, а онда је морао да уђе у непосредан сукоб са аријанцима.
Међутим, аријанци очигледно нису били ни свесни с каквим противником су се ухватили у коштац. Реч је о једном од најбриљантнијих хришћанских умова, богослову чије је огромно теолошко знање било удружено с несаломивом вољом и гвозденим моралом. За њега, који је био подједнако строг и према себи и према другима, говорило се да ратује „сам против целог света”. Ношен идејом о достојанству свештеничког позива, он се никог није плашио и није било препреке која би га омела на путу ка жељеном циљу.
Прво прогонство
Атанасије је безмало пет деценија био првосвештеник у Египту, али је због сукоба око аријанства чак у пет наврата морао да пође мучном стазом изгнаника. Ипак, пет пута се свечано враћао у родни град и увек био одушевљено дочекан. У прогонству је провео укупно 17 година, 6 месеци и 10 дана. Али, ни то није могло да га поколеба у његовим уверењима. За хришћанску цркву и њене присталице је права срећа да је у деценијама које су долазиле хришћанско правоверје почивало на леђима овог калуђера јер је он био у стању да изнесе тај огромни терет.
На Константинов позив да рехабилитује Арија, Атанасије се оглушио, али није искусио никакве последице. Онда су аријанци поново прибегли већ опробаном средству – клеветама. Атанасије је 331. године без оклевања лично отпутовао на царев двор и успео да раскринка дојаве у којима је оклеветан. У међувремену су се оптужбе против њега само умножиле и постале су још теже. Аријанцима није било довољно што су Атанасију приписали похлепу и небригу кад су у питању право и поредак, већ су га оптужили да у намери да оствари своје циљеве не преза ни од насиља.
 |
| Свети Анастасије на зиду Богородичне цркве манастира Студеница из 1208. године |
Ипак, ни аријанци се нису предавали, па је после проблематичног извештаја, који се тицао неких ситних подробности, а који је саставила пристрасна комисија, донета одлука у њихову корист. Међутим, ни ова неправедна одлука није могла да поколеба Атанасија. Он је журно напустио Тир и неочекивано се појавио у Цариграду, па је чак изненадио и самог Константина Великог. Задивљен том врстом сналажљивости, а истовремено и помало разљућен због Атанасијеве непопустљиве упорности, цар је записао:
„Док сам на коњу улазио у Константинопољ, Атанасије ми је са својим присталицама нагло изашао у сусрет; Бог ми је сведок да га нисам одмах препознао, а да у почетку нисам чак ни хтео да знам за њега...”
Ипак, Константин није могао да се лако отресе неуморног духовника, па је пристао на разговор. Кад му је објаснио како је протекао скуп у Тиру, цар је позвао учеснике да се у пуном саставу изнова окупе у Цариграду и објасне своје одлуке.
Околност да су на Босфор дошла само четворица, говорила је у прилог да их је мучила грижа савести због неправедно вођеног поступка. Изнели су нове оптужбе да Атанасије не поштује цареве едикте у Египту и да спречава довоз жита од којег је Цариград зависио. За такве преступе Константин је могао да одреди чак и смртну казну, али је уместо тога наредио да Атанасије буде протеран у Тријер у Галији. Било је то прво од његових пет прогонстава (335–337).
Пут на запад
Атанасијевим одласком на Запад, аријанци више нису имали дораслог противника на Истоку, па су могли да приступе главном циљу – потпуној рехабилитацији Арија, али харизматични јеретик је под загонетним околностима изненада преминуо 336. године. Међу хришћанима се уобличила прича о Аријевој срамној смрти. Непомирљиви противник никејске догме нађен је како с просутом утробом лежи мртав у нужнику.
У међувремену су се верске расправе настављале несмањеном жестином. Константинови синови покушали су да некако смире стање, па је у том циљу најстарији Константин II (337–340) само три дана после очеве смрти (337) упутио писмо хришћанској заједници у Александрији којом извештава да је укинуто Атанасијево прогонство и да ће се он вратити. Атанасије се на свом путовању из Галије у Египат неколико пута срео с царем Констанцијем II (337–361): у Виминацијуму, у кападокијској Цезареји, у Антиохији. Невоље су искрсавале у општинама где тадашњи епископи нису хтели да уступе место повратницима из изгнанства, па су у више градова забележени нереди и сукоби.
Такозвани „евсевијевци”, присталице Евсевија Никомедијског, вође аријанске струје, до тог времена прилично уљуљкани Константиновим фаворизовањем њихове странке, били су непријатно изненађени преокретом који је уследио. Одмах су устали против поновног доласка Атанасија на александријску столицу, па су се обратили и папи у Риму. Атанасије, којем снага и борбеност никада нису недостајали, узвратио је ударац и одговорио сазивањем синода египатских епископа, 338. године, на којем је добио потпуно и безусловно поверење. Ту се појавио и Антоније Велики, тада у дубокој старости, у жељи да подржи свог ученика и искаже му заслужено поштовање.
У међувремену су хришћански верници у Александрији спречили долазак епископа којег су им наметнули аријанци. Други кандидат, Григорије, тек уз помоћ војске се 339. године докопао своје столице, а извори бележе нереде у којима је било погинулих и рањених. Атанасије је био приморан да се повуче, али је једним оштрим протестним писмом, које је упутио свим епископима, упозорио каква судбина очекује цркву уколико ћутке посматра насиље.
Атанасије се обрео у Риму где га је 340/341. године подржао и сам папа. Римски првосвештеник је послао више писама на Исток наглашавајући да је Атанасије једини правоваљани архиепископ Александрије. Ипак, ово није много помогло Атанасију који је морао да остане на Западу и отпочне своје друго прогонство (339–346), а са својим оданим хришћанима из Египта могао је само да се дописује.
Упад у цркву
Сад се умешао Констанс (337–350), најмлађи од тројице синова Константина Великог, који је најпре поразио и погубио најстаријег од браће Константина II (340), а онда је пружио драгоцену подршку „атанасијевцима” у борби за њихова права. Он је 344. године брату Констанцију II упутио писмо у којем се тражи да се Атанасије врати на своју столицу у Александрију. Премда ово није одобрено, наступили су лагоднији дани за Атанасијеве присталице јер је притисак на њих попустио. Ипак, Констанције II морао је да води рачуна о ставовима млађег брата јер га је пример старијег Константина II упозоравао да ни за тренутак не сме да потцени Констанса. Зато је он на вест да је у Александрији 345. године преминуо на силу доведени Григорије, писмом позвао Атанасија да се врати. Његов повратак у Александрију био је тријумфалан.
Тада је изгледало да ће лагано доћи до смиривања страсти у окриљу хришћана, али се поново умешао један политички догађај и за кратко време расплинуо ту танушну наду. Млади Констанс је у јануару 350. године пао као жртва завере Магна Магненција, узурпатора и официра германског порекла. На вест о братовљевој погибији, Констанције II добро је схватио да његова реакција не сме да изостане. На челу велике војске напустио је Исток и кренуо пут Запада, да би 351. године у крвавој бици код Мурсе (Осијека) савладао узурпатора и постао једини господар Царства.
Његова победа омогућила је нови успон аријанског учења. У почетку се ипак чинило да су страховања Атанасија и његових верских истомишљеника претерана. Констанције II му је поручио да ће сходно жељи свог погинулог брата увек бити спреман да помогне. Истина, и Атанасије се претходно понео часно тако што је одбио сарадњу коју му је понудио узурпатор Магненције и својој пастви препоручио да се моли за Констанција, што је био гест који је цар морао да поштује. Међутим, већ од 352. године почеле су да колају непроверене гласине уперене против знаменитог богослова.
Када је силом умирио Запад, Констанције се окренуо Атанасију који је још боравио у Александрији. На застрашивања и претње он је махнуо царевим писмом у којем му је овај обећавао неузнемиравање. Пропао је и покушај да се изазове устанак у Александрији, па је цара и његове сараднике издало стрпљење и прибегли су најгрубљој сили. Одред војника је у фебруару 356. године упао у једну цркву у којој је Атанасије држао литургију и покушао је да ухапси непокорног архијереја. Међутим, у пометњи која је наступила и у којој је било и више људских жртава Атанасије је показао изванредну прибраност и вештину. Успео је да измакне разбеснелим војницима и уточиште нађе у пустињи, код монаха који су га одушевљено дочекали чиме је отпочело његово треће изгнанство (356–362).
Док је Атанасије у повучености египатске пустиње писао нека од својих најважнијих теолошких дела, на његову архиепископску столицу у Александрији мимо воље верника доведен је нови првосвештеник који је завео страховладу. На крају, после годину и по дана, паства га је натерала да побегне, али се из опреза Атанасије није одлучио на повратак.
Својеглави цареви
 |
| Анастасије Велики, лево, и Кирил Александријски на једној икони из 14. века |
„Зајаукао је свет и чудио се што је постао аријански!” Међутим, нови след политичких догађаја убрзо је јасно показао колико је та победа била заправо крхка и привидна.
После смрти Констанција II на престо је дошао Јулијан Отпадник (361–363), цар који је желео да точак историје окрене унатраг и Римско царство врати у паганство. Јулијан је на почетку владе дозволио да се прогнани хришћански великодостојници врате у своје градове, па је тако и Атанасије вратио у завичај. Амијан Марцелин малициозно примећује да је цар то урадио јер се уздао у то да ће повратак изгнаних поново довести до неслагања и размирица у хришћанској заједници. Мудри Атанасије, који је схватио да у новонасталим приликама наставак свађа с аријанцима може бити само штетан за хришћанство, привремено је заузео помирљив став. То се, међутим, није допало Јулијану, па му је у октобру 362. упутио указ којим га поново уклања с његове столице. Кад су житељи Александрије упутили цару молбу да им врати архипастира, из Јулијана је провалила неконтролисана мржња и Атанасија је назвао „надувеном наказом” и поново га протерао. Било је то његово четврто прогонство (362–363).
Из овог прогонства, после Јулијанове погибије у рату против Персије, Атанасија је избавио нови цар Јовијан (363–364) који је владао само неколико месеци. Његов наследник, цар Валенс (364–378), иначе убеђени аријанац, отерао је Атанасија у пето и последње прогонство (365–366). Међутим, због немира који су тим поводом избили у Александрији цар је дозволио да стари духовник поново врати. Тако је највећи борац за никејску догму могао да настави да се бори за своја верска убеђења до смрти 373. године.
Последње године Атанасијевог живота подударају се с успоном Василија, епископа Цезареје, и групе „млади никејаца”. Реч је о новом поколењу теолога, нараштају који није ни био рођен у време Првог васељенског сабора. Они су сада свакако били дорасли да понесу нимало лако бреме које је пре њих безмало пола столећа носио Атанасије. Заслуга „младих никејаца” лежала је у чињеници да су припремили теоретску подлогу на коју се ослањао Други васељенски сабор.
Претходно је у бици код Једрена у 378. у сукобу с Готима погинуо цар Валенс. У тешким околностима, западни цар Грацијан је војсковођи Теодосију, који је потицао из Шпаније, поверио да буде владар на Истоку. Обојица царева су били присталице никејске догме што је отварало могућност да учење за које се толико деценија залагао Атанасије коначно однесе пресудну победу.
Теодосија I нису без разлога изједначавали с „новим” Константином јер је после првог хришћанског цара учинио највише за хришћане. Већ у фебруару 380. објавио је гласовити едикт који је хришћанство промовисао као државну веру, а онда је у мају 381. приредио Други васељенски сабор на којем је аријанство коначно побеђено.
* * *
Атанасије је у међувремену, 2. маја 373. године, преминуо и није дочекао одржавање Другог васељенског сабора, али је његов претходни допринос тој теолошкој победи био заиста неизмеран. Ореол светитеља и епитет „Велики” је најмање што је хришћанска црква могла да му да за узврат, а уз његово име остале су и одреднице: „отац православља”, „стуб цркве”, „велика труба истине”. Његове мошти су најпре чуване у Александрији, затим у Цариграду, а данас се налазе у цркви Св. Захарија у Венецији. Атанасије Велики среће се и на фрескама наших манастира.
Аутор:
Радивој Радић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Sun, 17/10/2010 - 01:40
#1
Није присутан
тековинама античке
тековинама античке цивилизације, а у годинама одрастања изванредно је био упућен и у Свето писмо. У то време на њега је посебан утисак оставио чувениTiffany provides a wide collection of Discount Tiffany Jewellery at the most favorable prices, Buy Cheap tiffany jewellery including Necklaces, Ring Tiffany Jewellery Fashional Tiffany & CO. products about all Tiffany Jewellery, like: Tiffany Ring, Tiffany Necklaces, Tiffany Earrings, Tiffany Bracelets, Tiffany Necklaces Tiffany Charms Tiffany Bracelets Tiffany Earrings Tiffany Rings Tiffany Tiffany and Co tiffany jewellery from tiffany & co are now on sale on our uk store.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
