3320 25. 9. 2015.
Ко је био Крста Цицварић
САМ
Једини је Србин који се угнездио у енглеску међуратну новинарску енциклопедију и човек кога је Винстон Черчил убрајао у најбоље новинаре Европе тог времена. Његов „Београдски дневник” био је први таблоид на овим просторима
ођен је 14. септембра 1879. у селу Никојевићи на Златибору, први текст у месним ужичким новинама објављује већ као ученик основне школе у Мачкату. Образовање наставља у ужичкој гимназији, где приступа социјалдемократама и, иако малолетан омладинац странке, води ватрене препирке с водећим српским социјалдемократама Драгишом Лапчевићем и Димитријем Туцовићем, који му је био и блиски рођак. У ужичкој реалци успева да дође у сукоб готово са свима, поготово с професором Настасом Петровићем, иначе радикалом, који га је, због политичких ставова, назвао демоном.Успут се изјашњава као атеиста и безбожник, одбија да похађа веронауку, што је у тадашњем ужичком друштву било невиђено, а још више несхватљиво. Наравно, из ужичке реалке избачен је брже него што је у њу уписан, па је приморан да ванредно школовање заврши у Београду. То ће бити све од његовог званичног образовања. Додуше, покушао је да студира филозофију у Београду, па у Бечу, али због вечитог сукоба са системом од тога није било ништа. То га није омело да напише расправе „Основни проблем философије”, „Шта је метафизика”, „Идеализам или материјализам” и друге, и да постане један од најобразованијих људи свог доба, који ће улетати у сукобе с дотадашњим врховним стручњацима из свих области.
Накратко се запослио у Београдској општини, одакле су га чак три пута отпуштали (из политичких разлога, наравно), извели на суд, једном је чак био приморан да бежи из Србије. Чим се вратио, уређује анархистички лист „Хлеб и слобода” (1905), да би 1907. године покренуо „Радничку борбу”. У овом часопису Цицварић објављује анархистичке манифесте „ништа с државом, све против државе”, позива на отворену борбу, свим дозвољеним и недозвољеним средствима. То је властима врло брзо упало у очи, а било је довољно да га пошаљу на робију у Пожаревац.
Двоглави ил’ троглави орао
Од вишегодишњег ношења букагија спасла га је Анексиона криза око Босне и Херцеговине 1908. године, током које је ослобођен. По неким изворима, тада се одрекао анархистичких ставова, али брошура коју је 1909. године објавио под псеудонимом Иван Иванић не говори томе у прилог. Под називом „Плава књига о српском питању” савршен је пример Цицварићевог убеђења, а то је „вечито у рату с краљем, владом, опозицијом, полицијом, војском, интелектуалцима, свим ауторитетима”. Наизглед, био је то озбиљан документ, у облику омиљеном тих година, где значајни политичари, филозофи, историчари износе став о српском питању у светлу анексије.
Када се погледа интервју са Стојаном Новаковићем, наилази се на „величанствен програм српске владе”, где је главна ставка промена државног грба из двоглавог у троглавог орла. Још урнебеснији је интервју са филозофом Браниславом Петронијевићем, тадашњим неоспорним ауторитетом, иначе омиљеном Цицварићевом живом метом још из студентских дана, чија дела „чита цео народ, изузев интелигенције, трговаца, занатлија, радника и сељака”.
По Петронијевићу, основна тешкоћа владе је што „не нагиње трансценденталном реализму и метафизици”, чиме се Петронијевић иначе бавио, и што не види да је „узела да Босна постоји изван нас, а Босна није ништа друго него наша представа о нама”. Слично су прошли и Цвијић, Слободан Јовановић и још неки. На крају брошуре Цицварић достиже врхунац, наводећи да су „највећи српски ауторитети за српство и цивилизацију учинили тачно онолико колико и млади научник Недељко Дивац који је открио нову врсту стеница”.
Дахије наших дана
Како људи у Србији на почетку двадесетог века нису били претерано орни да крену у рушење система, Цицварићеве књиге и часописи продавали су се у малом броју примерака, па је ухлебљење тражио као сарадник „Малог журнала”, „Правде”, „Звона”, „Дневног листа”, „Страже”, „Новог времена”.
По једним изворима, борио се у балканским ратовима, док је, по другима, био дезертер из уверења. Поуздано се зна да је Први светски рат провео у заробљеничком логору Нежидер, у Мађарској, познатом по крајње нечовечним условима и великој суровости.
После ослобођења из логора, почиње део Цицварићевог живота по коме је најпознатији. Почиње да пише у „Београдском дневнику”, чији је главни уредник званично био Мехмед Жунић, али је ипак све и свја био Крста Цицварић. „Београдски дневник” био је невелики по обиму, имао је две, а викендом четири стране, док је по садржају био први модерни таблоид на овим просторима. Од септембра 1922. године у заглављу листа стајало је „Београдски дневник Крсте Цицварића”. Главни део новина били су уводници и коментари уредника, на врху насловне стране, у којима је за напад био добар свако ко је значио било шта у друштву.
Посебно се окомио на Николу Пашића и радикале, мада се није либио ни осталих политичара. Пашић је био „лопурда”, „олош”, „зликовац” и, на крају, „најкоруптивнији човек за кога зна историја Србије”, што и није било далеко од истине. За Пашићем нису заостајали ни Протић (најбезобразнији Србин), Стјепан Радић (србождер). Било је добро све што је могло да компромитује, па је тако могло да се прочита да је жена Стојана Протића банчила са аустријским официрима, да је била блудница „чије је свако дете имало по 4-5 отаца”...
Било је ту и позива на линч, одобравања и призивања физичких напада, поготову на бахатог сина Николе Пашића Радомира (Раду), чије су афере биле општепознате. Тако, после озбиљних батина које је млађи Пашић добио у Новом Саду, Цицварић пише „да се поступак омладине разгневљене лоповлуком мора разумети и одобрити”. Текст о Светозару Прибићевићу насловљава „Обрачун” и почиње са „Морам мало да се обрачунам са министром господином Светозарем Прибићевићем”. Ту су и подругљиве песме у културном додатку, о већим празницима, као она названа „Дахије наших дана”, а посвећена Пашићу. Остатак новина чине извештаји о саобраћајним несрећама, оговарања, врло пластични описи стравичних убистава, а омиљене су и приче о љубавним пустоловинама, од министара до сељанке из Јунковца.
Провлаче се и озбиљна политичка истраживања, па Цицварић краљу Александру још 1923. године предлаже увођење диктатуре, којом би се обуздале „побеснеле партије”.
Ми то нисмо рекли
Године 1929. прелази у „Балкан”, где је директор и уредник, уз Светолика Савића. Иначе, Савићу је Цицварић био узор, па се „Балкан” једноставно наставља на „Дневник”. Све је ту, најдиректнији напади, саобраћајке, скандали, само што је нишан с Пашића, који је у међувремену умро, померен на Влатка Мачека, председника Хрватске сељачке странке, за кога се каже да је „јеврејско копиле”, и пита „што се тај дугоноси уопште усуђује да говори?” Видљиво је скретање удесно, чести су напади на Јевреје, који су држали добар део капитала и индустрије у Краљевини.Године 1936. појављује се и основана критика стварања Југославије уместо Велике Србије, а на појаву хрватског питања, „Балкан” пита: „Једе ли се то, лети ли то као птица?” и потеже питање Срба у Хрватској. Ту су и даље афере, трговина белим робљем, проневере, велике крађе, али је права оригинална посластица рубрика „Ко зна?” (касније преименована у „Ми то нисмо рекли”), нека врста писама читалаца, у којој су се износиле гласине, оговарања...
Читалац из Осијека се пита „да ли носати Стева зна да га његова пријатељица Јулишка, о којој је било речи више пута, вара на сваком кораку? „Еј бре, несретниче, отвори очи, не плаћај више меблиран стан у Осеку овој у моралном погледу пропалој Мађарици, јер она у том истом стану прима и своје остале љубавнике на свој начин.”
(Не)очекиван сусрет
Готово да није изашао број „Балкана” у коме није била бар једна исправка, док су извињења била веома ретка. Када је на једвите јаде штампано неко извињење, у истој реченици би следио још жешћи напад. Тако је у извињењу Љуби Давидовићу најављен чланак у коме ће се изнети срамотни детаљи из његове младости. Наравно, чланак се појавио за неколико дана.
Уредништво „Балкана” често је сумњичено за сарадњу и примање новца из Немачке, чему су допринели текстови о Совјетском Савезу као паклу на земљи, као и преношење вести из француских и енглеских десничарских новина.
Цицварић је био познат и по томе што никада није крочио у штампарију, из које тадашњи новинари нису избијали. Своје текстове диктирао је телефоном.
Окупацију 1941. године дочекује нарушеног здравља, током рата готово потпуно ослепљује, а повремено сарађује у „Новом времену” и „Балкану”, што га је 1944. године коштало главе.
Ухапшен је одмах по уласку партизана у Београд. Ислеђивали су га лично Александар Ранковић и Слободан Пенезић Крцун, први људи Озне. Према сведоцима, Крцун му је рекао: „Господине Цицварићу, нисам очекивао да ћу вас срести овде!”, на шта је, иако стар, још пргави Цицварић одговорио: „Нисам ни ја очекивао да ћу срести вас!” Стрељан је 31. октобра 1944. године. Гроб му се ни данас не зна.
То је крај приче о човеку чије је име служило као баук за новинаре, а за кога је Винстон Черчил између два рата тврдио да је један од најбољих европских новинара.
Аутор:
Немања Баћковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
