Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Где почивају животиње


С ЉУБАВЉУ


Како је доктор Семјуел Џонсон, 1896. године свој посед Хартсдејл у Њујорку претворио у гробље за животиње, место какво до тада није постојало нигде у свету, и како се то ради код нас



апе Њујорка, кажу светски путници, изузетно су добре и прегледне, па се уз њихову помоћ није тешко снаћи у овом великом и многољудном америчком граду. Све знаменитости јасно су уцртане, од Кипа слободе, Бруклинског моста, који спаја два дела Њујорка, Бруклин и Менхетн, до Пете авеније, Тајмс сквера, Централ парка, Метрополитен музеја, Бродвеја. Ипак, једна знаменитост није обележена ни на једној мапи града. То је Хартсдејл, најстарије званично гробље животиња на свету.

    Нема га, иако је на листи десет најлепших гробаља на свету, укључујући и велелепне египатске пирамиде и Таџ Махал у Индији, и иако има статус места од историјског значаја у федералном регистру националних добара Сједињених Америчких Држава.
   Разлог што се не налази ни на једној мапи Њујорка сасвим је оправдан. Хартсдејл је приватно власништво, те је по закону, као и свака лична својина, изузето од јавног представљања.
   Ипак, верује се да би готово свако од безмало девет милиона житеља града умео да на једном од осам стотина језика, колико се користи у Њујорку, објасни где се налази и како је настало гробље.

                                            Од пса до веверице

   Прича о Хартсдејлу почела је неколико година пред сам крај 19. века. У то време у престоници истоимене државе ординацију је имао доктор Семјуел Џонсон, први званични ветеринар у граду. Свим власницима кућних љубимаца био је знан не само по реткој дипломи, већ и по преданом и саосећајном односу према животињама. Лечио их је и бринуо о њима онако како то и доликује сваком живом створу. Власници кућних љубимаца у њему су видели правог саговорника с којим су могли да се посаветују око свих недоумица везаних за животиње, па су га често посећивали и без својих љубимаца. Зато вероватно није никакво чудо што се доктору Џонсону за помоћ обратила једна госпођа када је, после бројних покушаја и напора ветеринара, остала без пса мезимца. Није дошла да тражи утеху, већ да га преклиње да јој нађе неко достојно место на коме би могла да похрани тело свог четвороножног љубимца. Није могла да се помири с чињеницом да би, као истрошену ствар, требало да га баци на отпад.

У оквиру гробља постоји крематоријум, па се урне похрањују у колумбаријуме и розаријуме, мада пепео може да се проспе и по цветним лејама

   Доктор Семјуел Џонсон нашао се на муци. Била је то година 1896. и знао је да је по закону државе Њујорк сахрањивање животиња на гробљима за људе или зеленим површинама и парковима било строго кажњиво. Ипак, част му није дозвољавала да се оглуши о такву молбу искрено уцвељене и осећајне даме. Понудио је да се пас сахрани на његовом имању Хартсдејл, где је имао кућу за одмор, у мирном, шумовитом округу Вестчестер, од данашњег Менхетна удаљеном двадесетак километара.
   Да ће Хартсдејл постати „царство мира” за упокојене животиње, гробље какво нигде у свету није постојало, свима је убрзо постало јасно. Обраћања доктору Џонсу било је све више и он је већ до краја 1896. године званично отворио капију свог имања за све власнике преминулих животиња и омогућио им да ту сахране њихове посмртне остатке. За десетак година на Хартсдејлу је покопано око три стотине животиња, а неколико година касније на земљишту купљеном за одмор и уживање већ је било више од две хиљаде гробних места.
   Временом, имање Семјуела Џонсона, у мирном округу државе Њујорк, постало је право гробље, као такво укњижено по свим правилима америчког закона. Надживело је породицу оснивача и до данашњих дана променило три поколења власника. Добило је на хиљаде нових гробних места и постало јединствено спомен-обележје које човек с љубављу подиже у знак сећања и захвалности за љубав коју су му животиње пружиле.
   По изгледу и обележјима, Хартсдејл се нимало не разликује од гробља за људе.




  
   Подељено на веће и мање целине, парцеле, верује се да чува око 100000 посмртних остатака бројних животиња – потпуно непознатих, миљеника славних али и незнаних власника, као и оних заслужних. У меморијалном делу, под америчком заставом, почивају пси учесници Првог и Другог светског рата, као и они који су страдали спасавајући жртве у терористичким нападима, земљотресима и поплавама, бројни полицијски пси, верни водичи слепих, спасиоци планинара.
   Ипак, највише је разноразних малих надгробних споменика подигнутих у спомен на породичне мезимце. Поред паса и мачака, који су најбројнији, ту су и коњи, зечеви, папагаји, канаринци, фазани, разни рептили, мајмуни, чак и једно младунче лава. Постоје и „породичне гробнице” у којима су сахрањене генерације животиња. Многа спомен-обележја представљају права уметничка дела, нека и са прелепим скулптурама надахнутим маштом вајара, а друге налик на праве маузолеје.

                                       Испод трешњевог цвета

   Многи надгробни споменици имају И обележја вере, јер свака животиња може да буде сахрањена уз одговарајући верски обред и испраћена из капеле подигнуте на гробљу недалеко од управне зграде. Наравно, Хартсдејл има и крематоријум, па сходно томе и део у коме су розаријуми и колумбаријуми, али и цветне алеје по којима се посипа пепео групно кремираних животиња. На овом месту годишње у просеку око четиристо животиња нађе вечни спокој. Управа Хартсдејла нуди свеобухватну услугу – од допремања посмртних остатака, преко самог чина сахране, постављања споменика до његовог одржавања. Иако има различитих захтева власника, у Хартсдејлу су спремни да сваки испуне.   Удовољава се и власницима који верне животне другаре на вечни починак испраћају свечано, у кочијама и скупим ковчезима, као и онима који то чине тихо и скромно. Истиче се да Хартсдејл није гробље за добростојеће људе, већ за људе са срцем.



   Пре две године у многим медијима појавила се вест да ће Београд, како и доликује једном великом престоном граду Европе, добити гробље за животиње. Према плановима, предвиђено је да се за ову намену одвоји чак два хектара земљишта, недалеко од Блока 51 на Новом Београду, на коме би било 5000 гробних места, крематоријум, капела. Помињан је и одређени износ у динарима. Чињенично стање каже да смо заказали и да смо 21. век дочекали без гробља за животиње. Незванични историјски подаци у књизи „Почеци српског олимпизма” Србислава Тодоровића упућују на нешто другачију слику о нама. Пратећи развој коњичког спорта у Србији, аутор нас подсећа да је кнез Михаило Обреновић (1823–1868) који је Србијом владао у два наврата, од 1839. до 1842. и од 1860. до 1868. године, био велики љубитељ коња и поклоник коњичких спортова. Зна се да је имао коња миљеника, по имену Сирој с којим је више пута касао по тркалишту у Бечу. Када је племенита животиња угинула, кнезу је било веома тешко па је једном вештаку платио 500 форинти да препарира Сиројев костур. Препарираног коња поклонио Војној академији, тадашњој Артиљеријској школи, где је питомцима служио за огледну наставу о грађи коња.

              

   Кнежева склоност према коњима посебно је дошла до изражаја по његовом повратку из изгнанства, из Беча. Одмах на почетку своје друге владавине, 1859. године, кнез Михаило свесрдно се залагао за унапређење коњарства за војне потребе. Оснивао је и и надгледао ергеле и настојао да развије и усаврши приплодни државни завод на Морави код Пожаревца, назван Љубичево, у спомен на његову мајку, књегињу Љубицу.
   Желећи да Србију држи у корак са светом он је, по узору на суседне државе, 1862. године у Београду изградио тркалиште на Ташмајдану, да би подстакао народ да се бави узгојем коња, али и да би га заинтересовао за трке. Тако је прве коњичке трке приредио 14. априла 1863. године. Надметање се састојало из три дела: трка за официре, трка за грађане, односно народне коњанике и „за свакога ко хоће”.
   Као и сваки прави поштовалац коња и заљубљеник у њих, кнез је веома бринуо и о њиховим посмртним остацима. У Тодоровићевим записима помиње се да су тела преминулих животиња покопавана на пропланку код бивше Професорске колоније, а иза Универзитетске ботаничке баште „Јевремовац”, настале 1855. године, према Дунаву.  Изнад већине гробова била су и мермерна спомен-обележја с именима коња, власника, а понекад и с набројаним заслугама. Један од натписа сачуваних од заборава гласио је овако: „Овде почива Ластавица која ме верно служила у лову и била мати мог пастува Арслана”.


              

   Можда би могло да се каже да је то била претеча Хартсдејла. Али, тако је само у записима, материјалних доказа за то нема. На тлу негдашњег гробља коња у Београду никло је стамбено насеље познато по називу Професорска колонија.



   Стазе и путељци, који пресецају парцеле, готово увек су пуни света. Не пролазе туда само ожалошћени који су ту заувек оставили своје љубимце, већ и сви који желе да побегну од паклене узаврелости великог града, јер Хартсдејл је сачувао и мир и лепоту природе какву је имао још у време када га је Семјуел Џонс одабрао као место за одмор. Зато је отворено за посету сваког дана током године, изузев у време новогодишњих празника. Пространо и тихо, мами да се у њега зађе.   Између хиљада споменика воде кривудаве алеје које се пењу и спуштају између столетних стабала. Најлепше је туда проћи у пролеће када се цветовима оките разгранате трешње и разбокоре грмови 20000 бегонија и 3000 хризантема.



   Хартсдејл, најстарије гробље за животиње, само по себи представља споменик љубави човека према животињама, у својој књизи о Хартсдејлу истиче Едвард Мартин, власник и управник гробља, чија породица поседује гробља од 1974. године, и додаје да оно никада не би ни могло да постане „царство мира” да га није основао Семјуел Џонсон, ветеринар који је људску и професионалну част ставио изнад материјалних вредности.
   По узору на Хартсдејл, бројни градови у свету, међу првима Лондон и Париз, добили су своја гробља за животиње. Београд га још увек нема. А било је прича и датих обећања. Мале и велике животиње, бића која многим људима улепшавају дане и живот им испуњавају топлином и радошћу, немају своје „царство мира”. Кришом, у сумрак, бивају закопани на забрањеним местима, на ободима топчидерске, кошутњачке или звездарске шуме. Каснимо ли и у овоме толико за светом?



Аутор: 
Слободанка Делибашић
број: