3320 25. 9. 2015.
Малтешки витез Петар Желалић
С круном под ногама
Пре тачно 250 година један Бокељ задивио је Европу. Заједно с групом завереника отео је понос турске флоте и одједрио у историју и легенду
Према оскудним расположивим изворима, Петар Желалић рођен је у Бијелој, и то, по свему судећи, у сељачкој породици зависној од угледне патрицијске породице Дабиновић, која све до наших дана сведочи о слави и умешности бокељског поморства (са седиштем у Монаку, и сад послује прекоокеанска компанија Дабиновић). Поједини представници те породице слове за велике зналце поморског права, необично сложеног и понекад веома застарелог.
Црквене књиге у Бијелој, као и у манастиру Савина, непотпуне су управо за ово раздобље и сматра се да је Петар рођен вероватно 1727, можда чак и 1717. године. Према сазнањима потврђеним архивским подацима с Малте, Желалић се на пучину отиснуо 1742. године.
У прво време пловио је на бродовима капетана Луке Дабиновића. Касније се осамосталио и постао заповедник малог брода на коме је пловио заједно с тројицом пријатеља: Малтежанином, Далматинцем и Грком. До 1753. године прошао је сва поморска звања и доспео до заповедништва једног шамбека (једрењак с три јарбола). Бавио се трговином, превозом робе за друге трговце по разним лукама Средоземног мора, и сличним пословима својственим поморцима. Био је то леп али тежак и опасан живот у коме је каткад могло и лепо да се заради.
Године 1753, док су пловили водама јужно од полуострва Пелопонеза, некаква незгода на броду приморала их је да пловило извуку на суво, у увалу на јужној обали острва Китере. Ту их је на препад заробила посада турског брода у пролазу. Тако је Петар постао заточеник на турској галији. У ропству је провео, верује се, пуних седам година и то као галиот на броду „Круна отоманска”, сматраном за понос турске флоте.
Договор у луци Кос
Током јуна 1760. године, по налогу султана Мустафе III, из Истанбула је кренула флотила на чијем челу се налазила „Круна отоманска”. Под заповедништвом Капудин-баше, а у пратњи неколико ратних бродова, њен циљ био је прикупљање пореза по острвима Егејског мора. Брод је испловио 2. јуна, да би након путешествија по разним острвима 16. септембра 1760. године пристао на острву Кос. О величини и значају „Круне отоманске” сведочи и бројност њене посаде. Поред Капудин-баше, на броду су се налазила још два капетана, као и два капетана у резерви, и још око 60 других официра. Посада је укупно бројала око 750 морнара. На броду се налазило 68 монтираних топова, а спремиште је у приправности држало и замашне резерве. У првој батерији, са сваке стране брода, биле су цеви највећег калибра.
Заповедник ескадре намеравао је да у луци на острву Кос сачека долазак других бродова који су крстарили Средоземљем да би заједно отпловили у Истанбул. Зато се Капудин-баша с већим делом посаде искрцао како би се удобније сместио на копну.
Пошто су несрећни хришћански робови – заточеници на галији, међу којима се налазио и Петар Желалић, увидели да је на броду остало још око 300 људи, проценили су да је то добра прилика за побуну. Међутим, некако баш у то време у луку је упловљавало неколико турских каравела, а ту је било усидрено и неколико улцињских једрењака. А Улцињани су вековима важили за одлучне и необично сурове гусаре. Да ствар по заточенике буде још тежа, у лици је био и један дубровачки брод, с приближно триста муслиманских ходочасника на повратку из Меке, који се усидрио непосредно поред крме „Круне отоманске”.
Присуство оволиког броја турских бродова унеколико је уплашило заверенике, па су се поново састали у бродском складишту како би одлучили шта даље. Коначни договор ипак је био да се крене у побуну, с уверењем да је боље погинути него занавек живети као роб.
Под окриљем ноћи
Био је 19. септембар 1760. године. Пошто су једни другима дали реч да неће одустати, кренули су у напад. Петар Желалић, одређен за вођу, дао је знак за општи напад. Изненађење је било потпуно, па су завереници после крваве борбе успели да преузму брод, иако су у почетку били наоружани само морнарским ножевима. На броду је остало свега четрдесетак заробљених Турака, од тога петнаесторица тешких рањеника. Део је страдао, а неколицина се спасла скакањем у море. Невероватно звучи податак да од седамдесет једног завереника ниједан није погинуо. Сада је, међутим, требало постићи готово немогуће: ваљало је побећи из луке крцате непријатељским бродовима.
Пресекли су конопац сидра, развили једра и кренули на отворено море. За њима је одмах кренула потера, прогонио их је дубровачки брод, турске каравеле и галеоте као и улцињски гусари. Нови господари „Круне отоманске” показали су, међутим, невероватну вештину у управљању бродом, спретно рукујући различитим једрима, већ према потреби. Уз то су користили велики бродски арсенал оружја. Док су једни управљали бродом, други су топовима које су пренели на крму одвраћали прогонитеље.
У међувремену је група недавно заробљених Турака покушала да се некако искупи због велике срамоте коју су доживели. Намера им је била да уништењем кормиларског уређаја онемогуће маневрисање брода и тако га наведу на оближњу хрид о коју би се разбио или насукао. Кад им је то пошло за руком, затворили су се у кормиларницу да би онемогућили било какво управљање бродом. Срећа је хтела да су Петар и његови завереници муњевитом брзином схватили о чему се ради. У немилосрдној и крвавој борби у којој су страдала тројица завереника Турци су били надвладани. Потера се наставила, али су техничке предности „Круне отоманске”, као и њено изузетно наоружање, омогућили завереницима да успешно маневришу и на одстојању држе потеру. Бесомучна трка трајала је сатима све док под окриљем мрака царска лађа није скренула с претпостављеног курса и тако успела да завара гониоце. Пуних седамнаест дана брод којим је командовао Петар Желалић једрио је Средоземљем, све док се није докопао Малте.
Неверица на Малти
Становници Ла Валете били су немало изненађени кад се у луци њиховог града, 6. октобра 1760. године, појавио величанствени брод какав је била „Круна отоманска”. Изгледа да су збуњени Малтежани у првом тренутку запуцали на велику турску лађу. С древних зидина витешке Малте, тврђаве хришћанства, чули су се топови. Петар је преко месних рибара успео да дојави у град о чему се ради, тако да је паљба обустављена.
Од побуњених заробљеника на Малту је стигло њих 68, пошто су током борби погинула тројица, док су седморица рањена.
 |
| Pетар Желалић, рад непознатог сликара, налази се у Поморском музеју у Котору. |
Разуме се, тако величанствени брод – плен дочекан је веома свечано, уз опште весеље. Петар Желалић је, заједно с вођством побуне, „Круну отоманску” свечано предао великом мајстору Малтешког реда. Међутим, овај је одбио дар и све што се на броду налазило, осим наоружања које је припало малтешкој држави (витешком Реду светог Јована), поклонио је бившим робовима, каснијим завереницима, као најзаслужнијима. Чак је забранио да ико с копна долази на брод док ови све не преузму. А побуњеници су све поделили, на потпуно једнаке делове. Једино су поделу огромних количина хране оставили за касније, по изласку из обавезног карантина.
Малтешка влада је укупну вредност брода проценила на 1500 малтешких златних цекина, али – осим оружја и најразличитије робе – на њему се налазило и 84.000 златних цекина у новцу. Био је то харач који је „Круна отоманска” претходно покупила по егејским острвима, намењен властима у Истанбулу. Влада Малте задржала је и заробљене Турке, а новац од харача је припао Петру и његовој дружини. Велики мајстор витешког Реда светог Јована уз то је одликовао посебно Петра Желалића. Он је био зачетник и вођа побуне и посебно се истакао храброшћу и одлучношћу током борби, наводно је сам у борби убио четрдесет Турака, па га је на пригодној свечаности, у складу с вековним обичајима Реда светог Јована, велики мајстор Емануеле Пинто произвео у малтешког витеза.
На седници од 14. новембра 1760. године влада Малте одлучила је да брод, некад понос османске флоте, преименује у „Пресвети спаситељ” (Santissimo Salvatore). Нажалост, ова одлука није била дугог века. Османске власти биле су веома незадовољне оваквим понашањем Малтежана па се, према општој оцени, очекивао ратни сукоб. Зато је француски двор одлучио да брод откупи од Малтежана и врати га турском султану. Посланик француског краља Де Флери тим поводом био је на Малти у августу 1761. године, тако да се брод у водама око Истанбула изгледа појавио већ у јануару 1762.
Благо за робље
Што се тиче Петра, знамо да је током 1761. године боравио у Дубровнику, те да је одатле долазио у Боку да посети рођаке. Нажалост, његови родитељи, отац Јово (Јоко) и мајка Јане, више нису били међу живима. Али у Бијелој су се налазила његова браћа Тодор и Марко с породицама. Венецијанске власти, које су већ вековима држале Боку, биле су, пак, неповерљиве према већ славном Бокељу, па је он 11. септембра 1761. године саслушаван у Херцег-Новом, у просторијама тадашњег ванредног провидура (венецијанског намесника). Током саслушавања Петар је говорио о бројним детаљима свог подвига. Рекао је, између осталог, да је од власти на Малти за себе и другове тражио свега трећину плена, али су оне одлучиле да им, у знак захвалности за победу хришћанског оружја против омрзнутих Турака, оставе све. Као посебно признање једног јутра је Петру донет златни троугласти крст, ознака припадности Малтешком витешком реду. Такође, влада Малте удовољила је молби Желалића и његових другова да им се одобри да изграде цркву – капелу где би била смештена икона Богородице, којој су се пре подизања побуне заједно заветовали.
Родбина у Бијелој дочекала је прослављеног сродника са свим почастима. Изглађен је и сукоб због кога се Петар својевремено отиснуо на море – питање крвне освете није га више мучило. Изгледа да је тада намеравао да се трајно настани у Бијелој, па је купио замашан комад земље где је требало да се, осим куће и пратећих објеката, налази и мала породична капела. Чинило се да је читава ствар већ свршена кад је Петар поново „подигао сидро” и отишао из Бијеле да се никада више не врати. У позадини његовог одласка налазила се локална власт. Млечани су му све време боравка у Боки правили свакојаке смицалице. Подмуклост венецијанских моћника била је толика да је, кад је коначно схватио одакле ветар дува, занавек напустио Боку.
На Малти је провео остатак живота, где је и сахрањен 1811. године. На острву је саградио два дворца, као и још једну цркву, посвећену светом Николи, заштитнику помораца и уопште путника, али и крсној слави породице Желалић. Занимљиво је поменути да је Пинто, велики мајстор малтешких витезова, приликом давања дозволе за градњу ове црквице, направио изузетак. Било је то први пут да се на Малти дозволи градња православне цркве. Записи кажу да је присуствовао свечаном освећењу цркве и да је том приликом свој клобук положио на Свету трпезу. Био је то поступак који је требало свима да обзнани да је црква под његовом посебном заштитом. Годинама доцније, после Петрове смрти, ову цркву, као и свештеника, издржавао је извесни Врчевић, родом из Рисна. Предање даље каже да је Желалић, годинама, предано и систематично, с обзиром на велико богатство које је имао, откупљивао и ослобађао несрећно хришћанско робље из турског ропства.
***
Зграде које је саградио сачуване су и данас и налазе се на обали Валете, престонице малтешке државе, док од цркве посвећене светом Николи није остало буквално ништа, пошто је Малта страховито страдала приликом дуготрајних бомбардовања током Другог светског рата. Према појединим тумачењима, Малта је у Другом светском рату била место на које је пало највише граната по квадратном метру. Немачка бомбардовања била су тако учестала и такве јачине да је британски гувернер генерал Доби, не могавши да издржи, померио памећу и остатак живота провео у установи затвореног типа. Али, Малта се није предала.
У складу с несвакидашњим подвигом временом се раширила и легенда о Петру Желалићу. Нема Бокеља који не зна за њега. О њему и његовим подвизима писане су песме. Зна се, рецимо, да је једна таква похвала штампана на Малти 1760. године. Песма почиње следећим стиховима: „Певам о седамдесеторици на челу с Христовим јунаком, који су били бачени у ропство и који су савладали три стотине и више погана..., и који су надљудским делима прославили веру...”
Петар је ушао и у књижевност за децу, познати дечји књижевник Анте Станчић, такође Бокељ, из Тивта, написао је тако роман „Ратни брод Велика Султанија”.
У Поморском музеју у Котору налази се портрет на коме је Петар приказан у униформи витеза Реда светог Јована с Малте. У ризници парохијске цркве у Бијелој чува се и данас једна грчка икона из 17. века коју је Желалић донео приликом боравка у Боки 1761. године. На њој је приказан свети Никодим, а Петар ју је добио од једног од заробљеника с „Круне отоманске”, у знак захвалности због избављења из ропства.
Аутор:
Небојша Берец
Илустровао:
Тихомир Челановић 
