3320 25. 9. 2015.
КАКО СУ РЕЧИ САЧУВАЛЕ ПРИЗРЕН
СЈАЈ У ТАМИ
Ко зна зашто и због чега, збирка речи из Призрена коју је сачинио Димитрије Чемерикић није унета у картотеку Речника Српске академије наука и уметности. Међутим, да јесте, била би заувек изгубљена!
Гужва на изложби „Призрен – живот у речима” у Галерији науке и технике Српске академије наука и уметности
имитрије Чемерикић је био један од многих „сакупљача” блага српског језика каквих је било, и још увек их има, по свим крајевима земље. Он је половином прошлог века бележио речи српског језика у Призрену и објашњавао њихово значење, с намером да ту своју збирку преда Српској академији наука и уметности за потребе израде Речника српског књижевног и народног језика. Припреме за израду овог Речника започете су у 19. веку, до сад је објављено 18 томова, и још није окончан. Сад се израђује у Институту за српски језик САНУ, чији су научници открили да Чемерикићева збирка није разврстана. Шта то значи? Збирке речи су скуп папира малог формата, на сваком је по једна реч. Те цедуљице се у САНУ разврставају по словима у каталоге – уазбучавају се. Збирка Димитрија Чемерикића је остала неразврстана. Зашто, као што је речено у поднаслову овог текста – не зна се.
„Наравно да је велика штета што се тако десило, зато што у Речник нису унете све речи из Призрена које је сакупио Чемерикић, али, с друге стране, добро је што се тако десило. Да је збирка разврстана, да су њени папирићи поређани по словним каталозима Речника, помешали би се са папирићима из других збирки и никад не би била сачувана у целости”, прича Снежана Петровић из Института за српски језик, напомињући да је „Чемерикићева збирка са преко 16.000 речи могуће и највећа”.
Збирку Димитрија Чемерикића, а пре свега лепоту српског језика у Призрену, показали су недавно Снежана Петровић и њен колега Тома Тасовац изложбом „Призрен – живот у речима“ у Галерији науке и технике у САНУ.
Српски Цариград
Српско-призренски говор део је призренско-тимочког дијалекта српског језика. Једна од најважнијих његових особина је значајан утицај турског и албанског, па и других несловенских језика, због чега се некад има утисак да је то туђ језик изговорен на српски начин. Језик који је бележио Чемерикић данас готово да не постоји.
Призрен је у јужној Метохији, подно Шар-планине. За време царева Душана и Уроша био је престоница средњовековне Србије и називан је „српски Цариград”. У околини тадашњег Призрена било је узгајалиште свилене бубе па је град био познат по изради тканина од свиле. Године 1455. освајају га Турци и у саставу Османског царства остаје до 1912. године. У 19. веку доживљава привредни и културни процват. Зна се да је 1868. године у Призрену живело више од 40.000 становника, и да су његове занатлије биле чувене по умећу. Захваљујући реформама којима је Османско царство побољшало права националних мањина, 1871. године почео је да излази лист „Призрен” на српском и турском језику, а основана је и Богословско-учитељска школа као задужбина угледног призренског трговца Симе Андрејевића Игуманова. Призрен је био познат као град у коме сложно живе Срби, Турци, Албанци, Власи, Аромуни, Грци, Млечани, Саси, Дубровчани, Которани, Роми, Горанци и други народи. Међутим, од 1918. године, због економских промена, почело је повећавање броја Албанаца а смањење броја Срба, Турака и других народа. Они који су остали у њему сачували су дух старог Призрена.
Један од таквих људи био је Димитрије Чемерикић.
Љубав према граду
Призренац, Димитрије Чемерикић рођен је 1882. године. Војну академију завршио је у чину коњичког потпоручника, а до краја војне каријере постао је коњички бригадни генерал. Радио је у Министарству војске и морнарице, био војни изасланик у Албанији, привремени судија у војном суду за официре, учествовао је у оба балканска рата, албанској побуни и у Првом светском рату. Тада је пет пута рањаван. Добио је 15 наших и два страна одликовања. Говорио је француски, што је било уобичајено за људе његовог образовања, и турски и албански, које је сигурно научио у родном Призрену.
Сачуван је његов дневник, „Моје приватне забелешке” како га је називао, две свешчице од по 36 страна. Исписивао их је од 23. маја 1941. до 7. априла 1945. године. Из њих се сазнало да је на почетку Другог светског рата био бригадни генерал у штабу Косовске дивизије, да је заробљен 20. априла 1941. године у Дечанима, и да је до 6. априла 1945. године био у немачким логорима.
После ослобођења, као пензионер, Чемерикић се посветио српском језику Призрена. Зашто су човека који није стручњак за језик заинтересовале речи? Снежана Петровић каже да писаног доказа о томе нема:
„Међутим, на основу садржаја збирке може да се тврди да је велика Чемерикићева љубав према Призрену била главни мотив. Такође, будући да је био образован човек и несумњиво део елите, претпоставља се да је имао прилике да упозна Глишу Елезовића који је написао наш први дијалекатски речник са Косова, и да је под његовим утицајем и сам почео да се занима за језик.” Речи је сакупљао, изгледа, до краја живота, 1960. године.
Записивао их је на папирићима из свезака, па и на цигарет-папиру кад није имао ништа боље при руци, мастилом или оловком. Да би се те крхке хартијице сачувале и заштитиле, свака је скенирана тако да у Институту за српски језик сада има преко 24.000 записа овог јединственог извора српско-призренског језика. Речи је налазио у трговачким и еснафским тефтерима, у етнографским и историјским књигама о Призрену, у новинским чланцима, путописима, у свакодневном говору.
Сматра се да је Чемерикић, баш зато што није био језички стручњак, учинио много више него да је строго следио правила посла. Наиме, објашњавајући речи, он је бележио догађаје из свакодневног живота, приче о људима, њихове обичаје, рецепте, начине народног лечења, пословице, загонетке... Тако је његова збирка речи, осим језика, сачувала сведочанство о Призрену какав је некад био, што је чини важнијом од једног дијалекатског речника – на неки начин то је енциклопедија Призрена и Призренаца.
Речи су својеврсна енциклопедија Призрена и Призренаца
Тако је, на пример, објашњавајући реч дете, сачувао обичај да кад „кућа очекује принову, а у кући се тада тка, и када је ткање при завршетку, те када из свога лежишта – жљеба на задњем вратилу испадне онај штапић (у Призрену „стапче”) што држи почетак пређе кад се ова навија на вратило, онда неко од укућана узме тај штапић у зубе и излети на улицу, а за њим и по који од укућана; сад се гледа ко ће прво наићи на њих: мушкарац или женска; ако прво наиђе мушкарац верује се да ће очекивана принова бити мушко; у противном, родиће се девојчица.”
Објашњење речи диљбер, како се „у перверзној љубави код варошких мухамеданаца звао изабрани леп дечак или младић као драган човека старијег од себе са којим се овај проводио и оргијао”, упућује на то да се у Призрену слободно говорило о сексуалној слободи. Ову реч објашњава истинитим догађајем: „Оног напасника Турчина који је тражио да му Милан буде диљбер Милан уби на месту па после побеже у Србију.”
Браћа су сестрама крило
Уз реч елпезен, што је врста чешљања невесте за дан њеног венчања, наводи модни савет – тачно упутство како се прави та фризура, а уз реч кадаиф рецепт како се справља ова посластица, потом објашњава поступак врачања – мартифал, каквог је кроја минтан...
Карафера је једна од призренских породица, које је Чемерикић такође пописао у својој збирци. Описује историју породице, наводи имена њених чланова, а о Томи Карафери бележи следећу причу:
„Једанпут на Ускрс дошао му је један турски официр пијан. Мислећи да му је дошао у госте, Тома му понуди ракију и мезе. Тад уђе у собу његова ћерка Ката да узме шољице за кафу, и официр је помилова по образу. Тома ти тад скочи, дохвати официра за груди, извуче га из собе и у дворишту га закла једном сатаром. Официри и војници, видевши то са бедема Каљаје (призренске тврђаве), са бајонетима потрчаше да ухвате Тому, али он побеже и сакри се у руском конзулату. Они су хтели да уђу за њим, кад изађе на врата чувар Лука Чемерика па им рече: 'Бежите, унутра вас не пуштам' и затвори им врата.”
Уз име своје породице, за разлику од других породица које подробно описује, бележи само кратко:
„Презиме једне разгранате срп. породице (братства) у Призрену: поред тога, код Махмуд-паше добро је стајао и Пера Чемерикић, како га С. А. Игуманов назива – славан човек”.
Објашњавајући реч крило каже да су браћа сестрама крило. „Због овога ваљда млађе Српкиње у Призрену које имају брата одн. браће ни за живу главу неће окусити крило од живине да не би искобиле своју браћу, своја крила.”
Објашњавајући речи, Чемерикић је бележио догађаје из свакодневног живота
Уз реч куче себи је написао напомену да дода „длака од 'слепо куче' (неколико длачица дискретно стављених у џеп или на одећу) има ту моћ да натерају момка да залуди за девојком која му је дала те длаке. Ређи је случај да то раде момци.”
Основно значење речи пеливан је „гимнастичар који изводи разне гимнастичке вежбе и акробације, који иде по затегнутом конопцу; рвач: (У Мази-хан дошли су пеливани; јуче сам гледао пеливане)”. Фигуративно, та иста реч означава човека „који се у свакој прилици брзо сналази, хитар, окретан човек, човек који гледа да из сваке ситуације извуче корист за себе, да нешто измајсторише за себе: е, не може тако, за ту ствар ја сам већи пеливан од тебе.”
Заћорети се значи „учинити да неко духовним очима не види шта је добро а шта зло, шта се може и сме чинити, а шта не; учинити некога ћоравим да види духовним очима: Заћорела га па само њојзи верује и само њу слуша”. Затим, заћорети се значи и смртно се заљубити: „Заљубио се у ту гадуру па навалио. Или њу, или ниједну другу”, али значи и „залетети се и без довољног размишљања и расуђивања учинити што није добро: Залете се и удаде се за ту пропалицу, за тога што за кућу не мари; Залетела се и осрамотила се (удајом)”.
Сада је Чемерикићева збирка у Институту за српски језик. Сваки листић је преписан, преведен на савремени језик, скениран, а цела збирка се налази на сајту http://prepis.org. То значи да је лепота српског језика у Призрену сад на сигурном и да је сваком доступна.
Аутор:
Соња Ћирић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
