3320 25. 9. 2015.
Живот пише драме
РУКЕ СПАСА
На око 300 метара од обале страховит прасак затекао је бројне путнике на бродићу „Илинден”. Срушила се и горња палуба. Да несреће буде мања побринуле су се две лекарке из Србије
хрид је град-споменик у коме има тачно онолико цркава колико има дана у календарској години. Ово је град у коме можете за час да пропутујете кроз векове, а његове природне и културне вредности стављене су на Унескову листу, говорио је туристички водич бугарским туристима који су дупке попунили бродић „Илинден”. Тај пети септембар 2009. године изгледао је божанствено с топлим Сунцем које није пекло, а капетан брода Сотир Филевски трудио се да путници уживају током вожње по Охридском језеру. Из даљине, са 300 метара удаљене обале, допирали су узвици продаваца који су на плажи нудили крофне, новине, уље за сунчање и, наравно, као деценијама уназад, најгласнији су били продавци куваног кукуруза с повиком „врући ченки”. Брод „Илинден” је брекћући клизио по језеру, био је на 12 километара јужно од Охрида, када је изненада страховит прасак тргао све путнике. Брод се у секунди нагло искренуо и почео да тоне због пуцања сајле за равнотежу пловила. Туристи, махом старији људи непливачи, избезумљено су се комешали када се, да несрећа буде већа, на њих срушила горња, надограђена палуба.
Смрт је косила, једна по једна жртва тонула је у хладну воду. Руке дављеника којима су се плућа напунила водом још на тренутак су била изван воде с очајнички стиснутим песницама или вапијуће раширеним прстима који су тражили било какву руку спаса. Како је касније утврђено, брод је потонуо за мање од четири минута, а спасоносна плитка вода налазила се на само 150 метара од места несреће. Пливачи су се спасавали како су знали и умели борећи се за чланове породица и пријатеље, а срећници међу непливачима били су они који су успели да се домогну било каквог предмета који је плутао по језеру.
мору несреће спас је почео да стиже са више страна. Туристи из ауто-кампа „Елешац” појурили су до расположивих чамаца, рониоци македонске полиције који су на Охриду имали редовну обуку, игром судбине, добили су сурову прилику да на делу покажу умеће и увежбаност. Ипак, најбржи су били туристички бродови „Александрија” и „Кристина” који су такође пловили према Светом Науму.Капетан „Александрије” Зоран Гилевски усмерио је брод према месту несреће и својим људима довикивао да поред појаса за спасавање изнесу све ствари које могу да плутају и помогну да се спасу људски животи. Недалеко од њега на палуби су стајале две крхке девојке из Србије које су постале болно свесне да су могле да постану део трагедије брода „Илинден”. Непун сат пре несреће стајале су на доку испред брода, али су последњег трена одустале од укрцавања због велике гужве.
рпске лекарке, Жаклина Спасић из Параћина и Гордана Димитрић из Новог Пазара, које су се зближиле на београдској Војномедицинској академији током специјализације анестезиологије, с огромном тугом гледале су у жену са дететом у наручју како покушава да се одржи изнад воде. Несрећна девојчица плакала је и у грчу стискала лутку. Приласком брода месту бродолома Жаклина и Гордана од посматрача постају непосредне учеснице драме. Да би се лакше кретале, изуле су обућу и одбациле торбе, пробиле се до капетана коме су рекле да су лекарке. Како је који бродоломник извучен на палубу, пружале су му прву помоћ. Међутим, у једном тренутку су схватиле да се месту несреће приближило неколико чамаца који су вадили људе у бесвесном стању. Знајући колико је важно да се на време примене све мере оживљавања, одлучиле су да се спусте на чамце.
Прескачући с једног на друго пловило, помагале су да дављеници избаце воду из себе. Потом су им давале вештачко дисање, масирале срце и збрињавале људе с повредама. У преласку с једног на други заљуљани чамац Гордана је у једном тренутку изгубила равнотежу. За несрећу, била је на пола метра од крме брода „Александрија” на којој су пропелери мотора секли воду. Од стравичних последица спасао је капетан Зоран Гилевски који се бацио између оштрих металних пераја пропелера и пожртвоване лекарке.
Гордана и Жаклина наставиле су да помажу и када су се искрцале на обалу. Испред хотела „Метропол” ставиле су се на располагање колегама из Охридске болнице. Кад се гужва смирила, сазнале су да је тог дана живот изгубило 15 особа старих од 22 до 76 година. Немо су се згледале и кренуле према свом хотелу. Тада су им изненада пришле две особе. Жена која је била на броду „Александрија” покупила је њихове ципеле и торбе, одбачене у борби за људске животе, и предала им их. Све време брижљиво је чувала њихове ствари. Потом им је пришао један старији човек који их је са сузама у очима родитељски пољубио и само рекао: „Пуно Вам хвала”.
Охрид су се тог дана сјатили бројни новинари из Македоније и Бугарске. У разговору са страдалницима и очевицима за хероје су прогласили Гордану Ручевску из Кочана, Ђорђија Костовског и Бранислава Кодрића из Скопља и Александра Мојсовског из Тетова који су чамцима или пливајући до места несреће спасли многе бугарске туристе. И док су у ауто-кампу давали изјаве за медије, млади Скопљанац Ђорђи истакао је да не смеју да се забораве докторке из Србије: „Још сам под утиском онога што су урадиле те докторке из Србије које су биле на ‘Александрији’. Својим очима гледао сам како су седморо дављеника вратиле из мртвих. Просто су летеле из чамца у чамац и оживљавале људе који нису давали никакве знаке живота.” Дописници српских медија разлетели су се по Охриду у потрази за њима, али од тајанствених докторки није било ни трага ни гласа. У потрази за правим податком сетили су се капетана Гилевског.
„Људи ће их памтити дуго због храбрости, стручности и несебичности, али у паници која је била главно обележје охридске трагедије, нико се није сетио да их пита за име”, рекао је заповедник „Александрије”.
аклину Спасић и Гордану Димитрић новинари су коначно пронашли, али осим скромног смањивања сопствених заслуга ништа друго нису могли да сазнају. Ми смо их позвали пет и по година после тог тужног сунчаног суботњег преподнева када ништа није слутило на трагедију. Докторка Жаклина, данас Спасић Станичков, каже да су урадиле све што би други лекари учинили на њиховом месту: „Не знам да ли је то трајало један или пет сати, али знам да су рониоци најзаслужнији за спасавање бродоломника. Знате колико је људи учествовало, била је ту, рецимо, и једна медицинска сестра са Бежанијске косе и, ако је неоходно, тада заиста сви деле заслуге. Уосталом, урадиле смо оно што је било нормално, а кад си лекар онда је обавеза још већа.”
Докторка Гордана Дмитрић нам је такође рекла да не жели да придаје превелики значај поступцима који су нормални:
„Знате, стално се прича о ружним стварима, а сигурна сам да би највећи број људи поступио на исти начин као што смо ми. Ми нисмо хтеле пажњу медија, чак смо избегавале да прихватимо позив локалних власти да нам доделе плакету захвалности. Из поштовања према њиховој истрајности признање су нам уручили три године касније.”
Градоначелник Охрида Александар Петрески је том приликом, 4. септембра 2012. године, истакао да је велика трагедија знатно ублажена захваљујући храбрим лекаркама из Србије чијим је несебичним пожртвовањем спасено најмање седам живота бугарских туриста.
Аутор:
Владимир Јовановић
Илустровао:
Дарко Гркинић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
