Пре 70 година

РЕКА, ГРОБНИЦА

Рат се ближио крају, али је смрт вребала, и то не само на копну. Наиме, у наше реке савезници и Немци положили су око 1500 подводних мина. На једну од таквих налетео је на Сави, 17. априла, брод крцат онеспособљеним борцима Народноослободилачке војске Југославије...

очетком 1945. године велики део земље био је ослобођен. Немци су се повлачили, а са њима и сви они који су се с њима борили. У протеклом ратном периоду створена је наша Речна ратна флотила. Ова јединица створена је у тешкој и дуготрајној борби јединица Народноослободилачке војске Југославије на нашим пловним рекама, пре свега на Дунаву и Сави.
Када је крајем 1944. године, дејством јединица Народноослободилачке војске Југославије, ослобођен североисточни део земље пловидба нашим рекама била је омогућена, али велику сметњу представљале су мине које су положили савезници и Немци приликом повлачења. На свим рекама, па и на Сави, свим бродовима претила је опасност од наиласка на ово опасно и подмукло оружје.
   У међувремену, од полагања мина до највеће трагедије на нашим рекама – потапања брода „Касија Милетић” – од мина је страдало много бродова. Брод „Лабуд” је у вожњи за Сремску Митровицу наишао на мину код села Јарка. Узводно од Шапца 1944. године на мину је наишао један хрватски монитор, а код Београда је брод на коме се налазио народни херој Иван Милутиновић наишао на мину.

                                          У ВАЗДУХ ПА У ВОДУ

   „Касија Милетић” био је путнички брод на вијак, гвоздене грађе, дрвене палубе, мешовите надградње и пљоснатог дна. Изграђен је 1890. године у Будимпешти, а генерално оправљен 1925. године у Регензбзургу.
   Носио је име „Јоланка”. Био је у власништву предузећа „Волф Самц” из Новог Сада. Радио је на линији Нови Сад–Каменица, а после Првог светског рата, када је добио име „Касија Милетић” (по имену болничарке из Првог светског рата) превозио је раднике у Бежанијском зимовнику. Пред Други светски рат био је у власништву Дирекције Речне пловидбе Краљевине Југославије.
   После неколико наилазака на мине, на задатке узводно од Шапца упућиване су дрварице које су теглили мали дрвени моторни чамци. На овај начин у децембру 1944. године превезено је 425 рањеника из Сремске Митровице у Шабац, а затим путничким бродовима у Београд.
Тако је било све до припреме за пробој Сремског фронта, када је морало да се плови и даље од Шапца и извлаче рањеници.
   Десетог априла 1945. године издато је наређење да сви пловни објекти, који се налазе у Београду и Шапцу, крену за Сремску Митровицу, а затим за Брчко ради учешћа у пребацивању делова Прве армије преко Саве. У овом саставу налазио се и брод "„Касија Милетић”, усидрен у Шапцу.

   На захтев болнице Друге пролетерске дивизије, Команда речне пловидбе је преко своје агенције у Брчком наредила заповеднику брода „Касија Милетић” да укрца рањенике на брод и превезе их у Сремску Митровицу. Због великог броја рањеника броду је прикључена дрварица „Ана”.
   На ова два пловна објекта укрцано је 202 рањеника и болесника, шест пратилаца и два морнара с патролног брода „Победник”. Поред њих на броду је било и 14 чланова посаде. Укупно су била укрцана 224 борца.
   На пут се кренуло око 17.00 сати и након два часа вожње, четири километра низводно од Јамене, пловила су наишла на мину и брзо потонула. Спасено је само 22 укрцана, а остали су нестали у Сави. Била је то страшна смрт прекаљених партизанских бораца, од којих су многи прешли ратни пут преко Неретве и Сутјеске.
   Капетан Љубо Иванишевић, рођен 1901. године у Крилу код Сплита, дао је следећу изјаву:
   „За време борби у Срему био сам одређен са бродом „Касија Милетић” да пребацујем борце. Пре тога, одржавали смо путничку линију од Београда до Шапца и натраг. Када се указала потреба за пребацивањем бораца били смо одређени да их превозимо. Првим путовањем превезли смо једну малу дереглију са муницијом за Жупању. Стигли смо у Жупању око 21 час. Настало је повлачење Немаца према горњем делу Саве. Тог дана у 12 часова Немци су већ били испразнили Жупању, јер су их наши борци потисли и гонили. Откачили смо дереглију и у току ноћи вратили се у Брчко, где је требало да утоваримо рањенике с истог фронта. Исти су били привремено смештени у болницу у Брчком, јер је она била знатно оштећена, те су рањеници упућивани речним путем за Сремску Митровицу ради превијања и лечења.
   Дана 15.4.1945. године чим смо дошли до Жупање добили смо наредбу да превозимо рањенике из Брчког за Сремску Митровицу. Укрцавање рањеника текло је јако споро, те смо били готови у 18. сати. Уз бок брода била је привезана једна мала дереглија и у њој је било око 90 рањеника. Кренули смо нормално, с тим да узводно од порушеног моста код Раче преноћимо, јер је ноћу пролаз био опасан. Било је око 20.20 сати када смо дошли на 211. километар. Осетио сам неки мали трзај на дну брода и више нисам ништа знао. Са мном у крмарској кућици био је први крмар Миливојевић и други крмар Тоша Бајић када је мина експлодирала. Услед јаког притиска крмарска кућица одлетела је у правцу прамца. Нашао сам се у одлепљеној кућици и заједно с њом нашао се у води под прамцем, док су први и други крмар испали из исте. Био сам у страшном положају и тек под водом сам се мало освестио”.

                         ОШТЕЋЕНО КОРМИЛО ДРВАРИЦЕ

   Према изјави капетана Иванишевића догађај се десио 15. априла, а у свим другим извештајима стоји 17. април 1945. године. По његовој изјави било је петнаест чланова посаде, што значи да се утопило дванаест чланова.
   Преживели крмар Тодор Бајић, на саслушању у Београду 20. априла 1945. године, у својој изјави је рекао:
   „… 17. о. м. добили смо наређење да кренемо из Брчкога у сати 17.30 за Сремску Митровицу. Наређење је издала Агенција речне пловидбе. На пут смо кренули са дрварицом „Ана” која је била привезана уз брод по левом боку. Дрварица је морала да буде привезана уз бок из разлога што није имала кормило. На броду као и на дрварици налазили су се укрцани рањеници.”
   По његовој изјави, брод је имао газ 170 центиметара. На месту Жеравина брод је, заједно са дрварицом, око 20.00 – 20.30 наишао на мину. У том тренутку врло десно се чула јака подводна експлозија испод брода.
   Налазио сам се заједно са капетаном и првим крмаром у кормиларници”, рекао је, „и заједно са кормиларском кућицом одлетео сам кроз ваздух отприлике 20-30 метара десно од брода у воду. Чим сам испливао на површину воде, брод је већ потонуо. Дубина воде на месту несреће тога дана била је од 5-6 метара. Брод је потонуо на пловном путу.
   Када сам испливао на обалу, од брода се видео само димњак, а од дрварице се видео један део који је пливао на површини, и око тога дела ухватили су се 12 преживелих другова тражећи помоћ. Одмах сам нашао један чамац на обали и са једним старијим човеком из села Лисаче пошао да спасем другове. После извесног времена успео сам све да спасем и пребацим до обале села Лисаче”.

   Морнар са брода, Иван Пожег, овако је видео удес:
„Већ смо пловили према Јамени, а ја сам стајао близу крме. На предњем делу брода стајали су и седели неки официри. Певали су уз пратњу хармонике. На кормиларници били су капетан брода Љубо Иванишевић, први кормилар Миливоје Милојевић и други кормилар Тодор Бајић. Ја сам се попео на кров брода, дошао до крме, запалио цигарету, повукао неколико димова и … одјекнула је експлозија… За ивицу препловљене дрварице хватали су се рањеници, давили се. Звали упомоћ. Тешко ми је и данас кад помислим, да у том тренутку нисам могао никоме да помогнем, а људи су се давили пред мојим очима”.
   Комисија (шеф за подводно оружје А. Симовић, шеф артиљеријског одсека В. Воглер и капетан Речне пловидбе Д. Јовановић), одређена наредбом команданта Команде Речне пловидбе пуковника Јураја Боначија број 4313 од 30. априла 1945. године дошла је до следећих закључака:
   * Да су бродови наишли на магнетну мину, јер је до експлозије дошло испод брода, а овим путем су и раније пролазили бродови. До тада није примећено да је непријатељ пуштао низ реку плутајуће мине, а у тренутку експлозије видљивост је била добра.
   * Шеф агенције за превоз рањеника у Брчком ставио је на располагање дрварицу „Ана” са оштећеним кормилом, па је за време пловидбе морала да буде привезана уз бок брода. Да је дрварица била исправна била би везана по крми брода, па би било спасено 90 укрцаних (односно 84, колико их се утопило), а она би спасла и део људства с брода „Касија Милетић”.
   * Међутим, шеф агенције није имао на располагању други пловни објекат, а ова дрварица је и раније обављала овакве задатке. Такав поступак условила је хитна потреба. Ни заповедник брода не може да буде одговоран због везивања дрварице уз бок, јер није могао да је тегли на други начин због неисправног кормила.
   * Имајући у виду потребу садејства и учествовања пловних објеката у завршним операцијама на ослобођењу земље било је оправдано упућивање бродова без обзира на могуће штете.
   * Поступак санитетских органа ослањао се на то што су и пре ове трагедије упућивани рањеници воденим путем и истим бродом су превожени из Брчког у Сремску Митровицу. Неколико бродова возило је у овом подручју и до овог случаја нису откривене мине.

                                                          * * *

   По свему судећи, сплет несрећних околности довео је до трагедије. Овим путем се и раније пловило и знало се да у Сави има мина, али другог решења није било. Кормило на дрварици било је покварено, па је она морала да се тегли уз брод што је повећало губитке. Другог брода није било на располагању, а хитност је налагала да се преузме и одређени ризик.
   Ово је највећи данак недовољном познавању опасности од мина, а и последица прилика на фронту. Команда речне пловидбе тада није имала средства за борбу против мина, па река Сава уопште није „чишћена”.
   Брод „Касија Милетић” извађен је 1948. године и исечен, а у трупу је пронађено 28 тела. Она су пренесена на Ново гробље у Београду где су сахрањени (парцела 100). Ту су наши бродарци подигли споменик пострадалима.

Аутор:

Бошко Антић

Илустровао:

Милан Ристић

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту