3320 25. 9. 2015.
Игре око „источног питања”
РЕД БРОЈЕВА, РЕД ПРЕГОВОРА
За разлику од претходних ратова, Србија је у Први балкански ушла много спремнија и с обновљеним полетом
Судбина Турског царства решиће се, у виду завршне крваве драме, у току Првог балканског рата. Рату су претходиле године дипломатског „маневрисања” између балканских држава, Турске, Аустроугарске и Русије, којима се овог пута придружила и Италија. Као у плесу у току кога се стално мењају парови, одвијале су се дипломатске игре, где су се државе међусобно приближавале и удаљавале, одмеравале, нудиле јавне и тајне савезе, некада озбиљно, некада само ради „испитивања намера”.
 |
| Врховна команда српске војске у Скопљу 1912. године. |
Преговори на точковима
Једна од важних сцена које су претходиле Балканском рату, и која као да је изашла из неког шпијунског филма, десила се на Београдској железничкој станици. На дан 28. септембра 1911, на адресу српског председника владе Миловановића стигла је кратка депеша „Долазим двадесет и осмог – Ђока”. Био је то уговорени знак да ће Гешов, који је тада био у Бечу, тајно стићи у Београд. Гешов је ујутро тог дана послао једног пријатеља да под његовим именом и пасошем пропутује Оријент-експресом преко Србије за Софију. Требало је да одвуче пажњу аустријских агената, којих је било свуда. Аустроугарска је будно мотрила, настојећи да спречи било какво груписање балканских држава под руским вођством. С другим пасошем и лажним именом, Гешов је по мраку стигао на београдску станицу, где се пребацио у вагон у коме га је чекао српски председник владе. Преговори су трајали током путовања за Ниш. Тако су преварене београдска и земунска полиција. Ниједна вест о састанку није продрла у штампу.
Српско–бугарски тајни преговори ипак су трајали месецима, мучно. У њима су са српске стране учествовали не само чланови владе, него и војска са својим стратешким циљевима и важни политичари попут Николе Пашића, који у то време није био у влади. Иако су обриси договора подразумевале да Србија има више утицаја на десној страни реке Вардар, а Бугарска на левој, „ђаво” се налазио у детаљима нагодбе. Коме ће припасти Овче поље, важна стратешка тачка изнад Скопља, коме Кратово и Крива Паланка, коме Струга? Миловановић се у овим преговорима показивао много мекши него Пашић, који је био готово непопустљив код сваког, чак и ситнијег питања. Од децембра 1911. године Миловановић преговара сам, не саветујући се с Пашићем.
Најзад, након пет месеци преговора, уз подршку Русије, потписан је 29. фебруара (13. марта) 1912. године, тајно, „уговор о пријатељству и савезу” Србије и Бугарске који ће постати кичма Балканског савеза. Уговором је предвиђена узајамна помоћ две државе у случају сукоба с Турском или Аустроугарском или у случају да нека страна сила посегне за делом турске земље на коју претендују два савезника. У тајном додатку договорена су упутства за рат с Турском и подела Македоније. Бугарска је признала Србији област северно и западно од Шар-планине, а Србија Бугарској област источно од Родопа и реке Струме. За средишњи део Македоније, за који није било споразума, предвиђена је аутономија или арбитража руског цара, али је истовремено повучена и линија поделе правцем североисток–југозапад, од Криве Паланке до Охрида. У војном савезу предвиђена је узајамна помоћ у случају напада Румуније или Турске на Бугарску, односно Аустроугарске на Србију. Након српско–бугарског уговора, закључени су и уговор о савезу између Бугарске и Грчке (маја 1912) и уговор Србије и Црне Горе (27. септембра 1912). Црна Гора и Бугарска имале су само усмени договор. У Србији је уочи рата створена „чврста влада” на чијем челу се нашао Никола Пашић, који је преузео и министарство спољних послова. Он је 17. септембра 1912. писао нашем посланику (Веснићу) у Париз: „Европа хоће мир. И нама би био потребан мир бар за још коју годину, али не можемо догађајима скретати и уздржавати по својој вољи. Против жеље за мир раде жеље свију хришћана...” Рат је могао да почне.
За разлику од ратова из седамдесетих година претходног века, Балкански рат је Србија дочекала много спремније и с обновљеним полетом. Овоме је сигурно допринео жустар друштвени и економски развој земље у раздобљу од три деценије, након Берлинског уговора. Србија је уочи рата имала већ готово три милиона становника (2,9 милиона), од чега је 350 хиљада живело у градовима. Изграђено је 1267 основних школа. Број писмених достигао је око трећине становништва. За мање од тридесет година било је изграђено око хиљаду километара пруга (976 километара), 208 телеграфских централа са 4350 километара телеграфских линија. Војска је такође била добро припремљена, с новим топовима и пушкама и с борцима пуним оптимизма. Живојин Мишић, тада већ помоћник начелника ђенералштаба Радомира Путника, записао је у „Успоменама”:
„У целом нашем народу, нарочито у војсци, владало је необично велико расположење за овај рат. Нико није сумњао у његов успешан исход. Сви обвезници, ратнички опремљени, весели и горди, живо су промицали улицама на зборна места. Одједном престадоше све раније размирице у официрском кору, сви су се братимили и руку под руку одлазили у овај свети рат.”
„Случајна” победа
 |
| Јуриш српске војске на бугарске положаје код Криволака. |
 |
| Српске комите из Балканских ратова 1913. године. |
Србија је укупно мобилисала готово 350.000 војника, подељених у три армије које су наступале ка Македонији, Косову и ка Рашкој. Добре припреме показале су се већ у првом боју. Код Куманова, неколико дана након почињања рата (23/24. октобра), одиграва се „као случајно”, односно практично без учешћа врховне команде, највећа битка и највећа српска победа у рату. „Благодарећи јачој концентрацији наших трупа, личној иницијативи наших команданата и великом пожртвовању наших храбрих и одушевљених бораца – битка на Куманову добијена је тако рећи изненада. Разбијене турске трупе су одступиле у великом нереду низ Вардар...” (Живојин Мишић). Француски репортер Анри Барби оставио је слике турске војске у бекству: „Страх се постепено ширио. Пешаци, коњаници, војници, подофицири и официри бежали су насумице... Небо је било мутно, киша тек што није пала, а широким разлоканим и раскаљеним путевима бежала је војска и народ у огромним масама ка југу...”
После победе, српска војска брзо је надирала у Македонију, кроз Косово, према Јадрану, и у Санџак, где се срела с црногорским трупама. „Српски војници, подофицири и официри су незадрживо јуришали преко набујалих река, поплављених поља и стрмих планинских гребена на утврђене турске положаје, не обазирући се на паклену пушчану, митраљеску и артиљеријску ватру, која је на сваком кораку сејала смрт. Подносећи стоички временске непогоде и свакојаке оскудице, српска војска је за непун месец дана ослободила Косово и Вардарску Македонију, осигурала десни бок и позадину бугарске војске на тракијском војишту... и тиме пресудно утицала на даљи ток и исход балканског рата” (Саво Скоко у биографији војводе Путника). Освојени су Скопље, па Велес, Прилеп, Кичево, а после тродневне борбе и Битољ, као и Охрид и Струга. У Албанији, српска војска је преко Љеша и Кроје стигла до Драча.
Ни на другим фронтовима деморалисана турска војска није се дуго одржала. Бугари су имали знатних успеха у Тракији и продрли до пред сам Цариград, где су, код Чаталџе, били заустављени. Успех су постигли и Црногорци, док су Грци два сата пре Бугара умарширали у Солун. На месец дана по објави рата, савезници су практично заузели готово целу европску Турску. Турци су чврсто бранили једино добро утврђене градове – Једрене, Скадар и Јањину – који су били потпуно опкољени.
Ратовање у рукавицама
Брз пораз Турске изазвао је изненађење у Европи, где се сматрало да је турска војска надмоћнија. Немачка и Аустрија биле су запрепашћене, док су силе Антанте лепо примиле победу савезника. Излазак Србије на море и физичко спајање Србије и Црне Горе били су велики изазов за Аустроугарску, која је деценијама настојала баш то да спречи. Беч је енергично протестовао после избијања српске војске у Драч.
 |
| Крај - турски потпуковник Фауд Бег заробљен код Куманова |
Српску делегацију у Лондону чинила су три позната државника и дипломате: Стојан Новаковић, Андра Николић (радикалски политичар и тадашњи председник Народне скупштине) и Миленко Веснић (тада српски посланик у Паризу). Новаковић се на конференцији показао, као и раније, истрајан и чврст преговарач. С разложним држањем, трпељивошћу и смислом за усаглашавање мишљења, допринео је да балканске државе очувају исти став према Турској. Чедомиљ Мијатовић, стари министар из доба кнеза Милана, који је живео у Лондону и помагао српској делегацији, у својим „Мемоарима” описује да је његов пријатељ Новаковић био „прилично непопустљив и тврд” према Турцима. „Увек сам жалио”, каже Мијатовић, „због његовог поступања према Турцима када год је дошао ред на њега да председава конференцијом.”
Паника у Бечу
Основни задатак српске делегације био је да добије што већу територију и обезбеди што шири излаз на Јадранско море. Уколико ово последње не буде могуће, делегација је требало да тражи надокнаду у виду прекрајања српско–бугарског споразума о подели Македоније. Требало је такође борити се да границе Албаније буду потиснуте што више на запад.
Конференција амбасадора одлучила је већ 17. децембра 1912. године, на притисак Аустроугарске и Италије, да се оснује албанска држава и да се Србија повуче с јадранске обале. Српски представници непрестано су посећивали представнике великих сила, молили, саветовали, предлагали, подносили промеморије и цртали карте, а све у циљу да границе нове државе не буду повучене на штету Србије. Аустроугарска је ултимативно претила да ће напасти Србију уколико се њене трупе не повуку с Јадрана. Британија је изјавила да је понашање Србије „очајничко, идиотско и опасно”. Руски министар Сазонов поручио је српској влади: „Мудро је зауставити се каткада у успесима. Ако и даље будете тражили Драч, изгубићете и Београд. Пазите! У Бечу су изгубили главу.” Пашић је јануара 1913. године најзад попустио, изјављујући да се нада да ће „велике силе умети оценити жртве које Србија чини само за одржање европског мира и које јој толико бола задају”. Албанци су тражили да у састав Албаније уђу Пећ, Митровица, Приштина, па чак и Битољ и Скопље. Пашић није попуштао, посебно у погледу Дебра, Ђаковице и Скадра (који је опседала црногорска војска). Србија је уз помоћ Русије успела да добије Дебар и Ђаковицу.
Младотурски удар у Цариграду почетком 1913. године довео је до прекида Лондонске мировне конференције (23. јануара 1913) и рат је обновљен. У наставку рата, Турска је изгубила Јањину (у корист Грчке) и Једрене (марта 1913) које су освојили Бугари, уз српску помоћ. Црногорци су априла 1913. године после тешких борби и насупрот протестима Аустроугарске заузели Скадар. То је изазвало још једну међународну кризу, па су крајем априла под великим притиском црногорске трупе ипак морале да напусте Скадар.
Маја 1913. године настављена је Лондонска мировна конференција. Уговор с Турском најзад је потписан након десет дана – 30. маја 1913. године (текст уговора спремиле су велике силе и поднеле на потпис осталима). Турској је у Европи остао само мали појас земљишта испред Истанбула по линији Енос, на Егејском мору – Мидија, на Црном мору. Црна Гора добила је Плав, Гусиње, јужни део Санџака и Метохију око Пећи. Србији је припао већи део Космета, Вардарска Македонија и северни Санџак. Бугарској је припала Тракија с Једреном и део Македоније, источно од Родопа. Грци су стекли Епир, Солун и егејску Македонију, егејска острва и Крит. Међутим, Србија и Бугарска и даље су се спориле око поделе Македоније. Од примирја с Турском односи између балканских савезница постајали су све напетији.
Из прокламације краља Петра Карађорђевића о присаједињењу нових области
 |
Мом драгом народу ослобођених и присаједињених области Мојим данашњим прогласом присаједињене су на основу закључених међународних уговора ваше земље Краљевини Србији... Све старање моје биће управљено да сви ви без разлике у вери и порекла будете у сваком погледу задовољни, просвећени и закриљени правдом и безбедношћу које ће вам јемчити владавина слободне Србије. Сви ћете бити пред законима и властима једнаки. Вера свачија, имање и личност биће поштовани као светиња... (25. август 1913. у Рибарској Бањи) |
Аутор:
Душко Лопандић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Mon, 17/09/2012 - 22:41
#1
fakewatches
tag heuer replica watches for sale rolex replica watches for sale rolex replicas sale Enough energy the person putting it on for your single day can continue this timpiece running for about seven days What"s the most important, you can get them in much lower price breitling replica watches for sale- the average of our price is just 70 dollars. . faux mont blanc watches fake cartier watch Fraxel treatments was once only accessible to a person who was happy pay
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
