3320 25. 9. 2015.
БЕРЛИН 1878 – БИТКА ЗА СРБИЈУ
РАТ БЕЗ ОЛОВА
 |
| Краљ Милан |
Имајући у виду да се Санстефанским уговором мењало стање Отоманског царства које је Париским уговором (1856) договорило шест сила (Британија, Аустрија, Русија, Пруска, Италија и Француска), то је нови мировни уговор с Турском могао бити склопљен само уз сагласност тих истих држава. Друга могућност био је рат с европским силама, у шта Русија није могла да се упусти. Осим Руса, Бугара и Црне Горе, нико није био задовољан Санстефанским уговором: Аустрија је сматрала да је Русија прекршила њихове раније тајне договоре из Рајштата и Будимпеште о подели интересних области на Балкану, Енглези су већ видели Русе у Цариграду и на Дарданелима, што је за њих представљало „цасус белли”, па су ка Цариграду хитно упутили своју флоту, немачки канцелар Бизмарк, иако незаинтересован за Балкан, незадовољно је пратио распад својих напора да се постигне европска равнотежа.
Посебно су биле огорчене руске савезнице у рату с Турском, које нису ни питане о садржини руско–турског споразума. Једино је Црна Гора углавном добила оно чему се надала. Румунија је губила Бесарабију, за рачун Русије. Кад је реч о Србији, у том споразуму писало је да ће само доћи до „исправке граница”, а не до територијалног проширења Србије, како је то Русија предвидела за Црну Гору, па донекле и за Румунију.
Понижена и увређена
Српски планови о ширењу на Стару Србију (Македонија, Новопазарски санџак и Косовски вилајет) претворили су се у пусте снове. У једном тренутку руско–турских преговора, осим Пирота, Врања и Трна, дошло је у питање чак и поседовање Ниша. Узнемирени кнез Милан упутио је хитно посланство у руски штаб као и писмо преговарачима: „Ако би се остварило припајање Ниша Бугарској, ја бих тиме био веома болно повређен, а са мном српски народ дубоко унесрећен.” Усмено је поручио да Србија може да напусти Ниш само ако буде истерана силом. Санстефанским уговором Србија је ипак требало да добије Ниш и Лесковац и да се прошири за око 150 квадратних километара. Међутим, истовремено је требало да изгуби териториј који је већ заузела њена војска и на коме су већином живели Срби. Српски посланик у Петрограду је у руском министарству иностраних послова добио овакво образложење: Прво долазе на ред интереси Русије, затим Бугарске, па тек онда Србије. Кад би се имало попуштати (у преговорима) попуштало би се најпре од српских интереса, јер су бугарски интереси истоветни са руским. У места која је требало да припадну Бугарској ушли су Врање и Пирот. Чак је и мала Црна Гора добијала више од Србије – око 200 квадратних километара територије.
У „Успоменама балканског дипломате” Чедомиљ Мијатовић описује „запањеност Срба” кад су чули за услове мира у Сан Стефану. Србија се нашла у необичној ситуацији: њена велика ратна савезница и историјски заштитник – Русија – као да јој је окренула леђа. Аустријски конзул у Београду (Вреде) писао је свом шефу, министру спољних послова Андрашију у Беч:
„Србија која је истицањем знамења 1876. у ствари покренула оријентално питање, осећа се дубоко пониженом што уместо ње Бугарска убира плодове њеног дела и чак преузима вођство међу Словенима на Балкану... Србија потиснута у позадину мора се сада поново бринути за свој опстанак... Чини ми се да су искуства до којих је управо дошла потпуно излечила Србију од досадашњег слепог праћења руске политике...”
Од марта до јула 1878. године, то јест од потписивања Санстефанског „прелиминарног” уговора па до завршетка Берлинског конгреса, трајала је дуготрајна дипломатска битка како би Србија учврстила бар своје војне победе, ако већ очито није могла да оствари далекосежније циљеве, попут задобијања целе Старе Србије или поседања Босне и Херцеговине. Ова борба, коју су водили кнез Милан, његов министар спољних послова Јован Ристић, уз српске „агенте” и представнике у Бечу, Петрограду, Риму и другде, одвијала се у оквиру много шире и важније дипломатске игре између великих сила, а посебно између Русије, Британије и Аустроугарске. Енглеска и Аустрија настојале су да се што више ревидира териториј санстефанске Бугарске.
Аустрија је у првом реду желела да област руског утицаја потисне што више према истоку Балкана, да окупира Босну и Херцеговину, као и да спречи физичко спајање територија Србије и Црне Горе, односно да спречи ширење Србије ка југозападу (Нови Пазар) и излазак Црне Горе (па тиме и Србије) на море (Бар). При томе, Аустрија је желела и да за себе задржи отворен пут за могућ продор ка југоистоку – према Солуну. Првенствени циљ Велике Британије био је да Русија (другим речима, нова Бугарска) остане што удаљенија од Цариграда и Дарданелског мореуза, што је подразумевало да бугарске границе буду што северније од Егејског мора. Појачани преговори на линији Петроград–Беч–Лондон, уз посредовање Берлина, на крају су довели до смањења ратне напетости и до постизања одређених начелних договора, што је отворило пут да канцелар Бизмарк сазове конгрес у Берлину (јуна 1878).
Руска помоћ Бугарској
Србија је из разних разлога била у неповољном положају код великих сила најзаинтересованијих за исход рата. Јован Ристић овако је образложио тешкоће Србије с преговарачима на Берлинском конгресу:
„Ни која друга државица источна није имала да се бори са тако јаким и испреплетаним препрекама као ми. Докле су интереси грчки долазили у сукоб само са турскима, румунски само са рускима, црногорски са турскима и аустријскима – наши су се интереси сукобљавали и са турскима и с аустријскима и са рускима (тј. бугарским)...”
Турски преговарачи посебно су били огорчени на Србију – султановог вазала – који је неизазван почео два рата против свог „суверена”. „Нечасна и издајничка” Србија била је посредан кривац за турско–руски рат, па тиме и за турски пораз. Савезничка Русија сматрала је да је Србија први рат (1876) покренула без сагласности Петрограда, а да је у други рат (1877) ушла прекасно, калкулишући, онда кад је Турска већ била на коленима. Погодивши се раније за поделу утицаја на Балкану с Аустријом по линији исток–запад, Русија је настојала да за себе (односно за Бугарску) задржи што већи источни део полуострва, у који Србија није спадала.
Аустрија, по обичају неповерљива према Србији, могла је само да закључи да је Београд у раздобљу 1876–1878. године водио ратну политику о којој је слабо или никако обавештавао Беч. „Влада српска није никада тражила савета”, рекао је аустроугарски министар Андраши Јовану Ристићу, „па би право било да јој се остави да сама и последице сноси.” Што се тиче Енглеске, она се, као и често у ранијим приликама, показала потпуно незаинтересована за српске интересе, слично Немачкој. У једном писму краљици британски премијер Дизраели (лорд Биконфилд) пренео је примедбу канцелара Бизмарка у вези с предстојећим конгресом: „Много дана биће утрошено на таквим безначајним питањима као што су лука Бар... границе Црне Горе и Србије и места за која се никада није чуло до овог рата.”
Остављена од Руса сама себи, Србија је била принуђена да се окрене Аустроугарској. Пре него што је кренуо за Берлин, Ристић се упутио у Беч где се одмах састао с грофом Андрашијем, коме је предао лично писмо кнеза Милана. Кнез је тражио аустријску подршку за српске захтеве, истичући „живу жељу да очува неокрњен благонаклон став суседне Монархије”, што ће бити предуслов за „заједништво интереса који настају из доброг суседства”. Андраши и Ристић су се сагласили о подршци Аустроугарске Србији, под одређеним условима. Андраши је подржао независност Србије, али не и посебне међународне гарантије за ту независност, како је то Ристић тражио (и какве је Србија раније уживала као аутономна кнежевина). У погледу проширења граница, Србија је морала да се одрекне захтева за ширење ка југозападу, односно ка Новом Пазару и Црној Гори. Заузврат, Андраши је обећао подршку за југ и југоисток, односно добијање Врања, Пирота и Трна. Ово је условио склапањем билатералних споразума Србије с Хабзбуршком царевином о трговини, о изградњи и коришћењу железнице кроз Србију и о уређењу Ђердапа. Разговоре с Андрашијем Ристић је овако сажео:
„Стање ствари... ово је: ако пристанемо на предлоге Аустро-Угарске, имамо потпору суседне монархије са изгледима на територијално увећање и преко граница Св. Стефанских прелиминарија (тј. Санстефанског уговора); не пристанемо ли, онда све долази у питање, па и саме границе Св. Стефанске с Нишом.”
Није, међутим, српским политичарима, навиклим на ослањање на Русију и на подозривост према Аустрији, чије су непријатељске намере осећали, било лако да преко ноћи окрену правац спољне политике. Српска влада из Београда поручивала је Ристићу: „Бојимо се да то увећање (Србије) буде покривено теретом (према Аустрији)... бојимо се од аустро-угарске интабулације (тј. хипотеке) над Србијом... да сте у току зебњи и сумњи које нас обузимљу.” Српска влада није сасвим грешила у својим дугорочнијим проценама. Аустријски конзул у Београду говорио је да би будућа „словенска политика” његове земље подразумевала и прикључење Србије бечкој царевини.
Далеко од главне трпезе
Јован Ристић се упутио у Берлин с „помешаним осећањима” стрепње и наде. Али, он је био човек који је чврсто, обема ногама стајао на земљи и који се није лако препуштао осећањима или сумњама. Знао је да га у политици приближавања Аустрији потпуно подржава кнез Милан. У времену највеће неизвесности и тешких међународних препрека Србија је имала правог човека на правом месту. Иза Ристића били су богато искуство и дуга државничка каријера.
Конгрес је отворен 13. јуна 1878. године у балској дворани дворца канцелара Бизмарка. Међутим, представници малих земаља нису имали право учешћа на скупу на коме је, уз Турску, званично учествовало само шест великих сила. Ристић је горко забележио да „при отварању Конгреса ми (то јест мале земље) нисмо позвани на дворски ручак заједно са члановима Конгреса, но доцније, за себе”. Он је збивања на конгресу пратио углавном из кулоара и у сусретима с појединим делегацијама. Обилазио је поједине делегате великих сила, саветовао се, износио српске захтеве и највише преговарао с представницима Аустроугарске, Русије и Француске. Његовом захтеву да буде саслушан на пленарној седници конгреса, и поред подршке Русије, није удовољено. С друге стране, Румунија и Грчка успеле су да се обрате конгресу, што је указивало на извесну антисловенску (тачније: антируску) пристрасност већине сила учесница, па и председника конгреса Бизмарка. Ристић је 24. јуна конгресу упутио „мемоар” у коме је изнео основне захтеве Србије у погледу независности и нових граница, истичући: „Докле год се повољно не реши Српско питање, из њега ће потицати тешке незгоде, оно ће остати кључ Источног питања... Српско питање не може никада угинути, општи интерес категорички захтева да се то питање један пут регулише.”
Љутити Бизмарк
Канцелар Бизмарк водио је конгрес енергично и настојећи да што више истакне своју улогу судије, бавећи се у првом реду кључним питањем – договором Русије с Великом Британијом, а затим Русије с Аустроугарском. Ристић духовито сведочи: „По свему што сам о председнику конгреском чуо, ја га замишљам као да на конгресу држи бич у руци.” Русија је попуштала пред отвореним или прикривеним притиском остатка Европе. Али да би Србија из овог стекла неку корист за своје пограничне захтеве, требала јој је чврста подршка грофа Андрашија. Да би ово осигурао, Ристић је у Берлину 8. јула с Андрашијем закључио конвенцију којом су регулисана питања изградње железнице кроз Србију, закључење трговинског споразума, као и уређења Ђердапа.
Српско питање први пут је поменуто на пленарној седници конгреса 26. јуна 1878, кад су турски представници предложили по Србију неповољна начела за одређивање српско–турских граница. Међутим, поражене Турке мало ко је слушао. Два дана касније, после тачке о Босни и Херцеговини, која је уз узалудно опирање Турске предата Аустроугарској под окупацију, почела је расправа о Србији. Призната јој је независност, али уз услов да уведе верске слободе и равноправност свих вера (у овом случају то се тицало Јевреја). Питање српских граница, међутим, није расправљано, него је упућено на претходно разматрање двема посебним комисијама за војна и стратешка питања, као и за гранична питања. У расправи на комисијама – на француски, немачки и италијански предлог – усвојено је да српско–турска граница буде утврђена по начелу природних граница.
Најжешћа расправа водила се око Врања. Енглези су жестоко помагали Турке, како би они добили стратешки важну Грделичку клисуру. Французи су стали на страну Србије, па су Енглези и Турци били надгласани. Затим је комисија водила жучну дебату око југоисточне границе Србије (с Бугарском), где су противници српских захтева били Руси, тражећи Пирот и Трн за Бугарску. Ристић је обишао све делегације и упознао их са спремношћу Србије да се у тим окрузима спроведу референдуми. Руси, међутим, то нису прихватили. На комисијама је, као компромис, договорено да Пирот припадне Србији а Трн Бугарској.
Међутим, на пленарној седници (8. јула, пет дана пред закључење конгреса) где се одлуке нису доносиле гласањем него консензусом, Руси су поново затражили Пирот за Бугарску а Енглези Врање за Турску. Аустроугарска (Андраши) остала је чврсто на страни Србије. Бизмарк је, разљућен, беснео: „Зар мир света да зависи од српских граница?” Након дуге расправе око припадности Грделичке клисуре, он је узвикнуо да више неће да чује реч Грделица, а камоли да јој потчињава „мир Европе”. Оба питања онда су враћена комисијама на коначно одлучивање – гласањем – у ком је Србија и у погледу Пирота (против Русије) и у погледу Врања (против Британије и Турске) добила подршку већине.
Нова независна кнежевина проширена је тако за око 200 квадратних километара, односно за око трећину територије више него што је то предвиђао Санстефански уговор. Ристић је писао кнезу Милану одавши признање Андрашију: „Аустрија нам је адвокат тако, да ће се њој имати приписати све што на југу и истоку добијемо преко граница Св. Стефанских”.
Народна скупштина Кнежевине Србије акламацијом је примила проглас краља Милана да је Србија постала независна држава. Уз звоњење звона са свих цркава и уз пуцањ 101 топа с Калемегдана, 10. августа 1878. године објављено је народу Србије да је добијена државна независност. Посебним указом проглашен је 2. јул (20. јун) даном успостављања „независности и увећања Србије”, док је владар стекао епитет Височанство (уместо дотадашњег: Светлости). Карађорђев устанак је тако после више од седам деценија упорне борбе најзад добио, како би рекао Вук, свој прави свршетак.
ДИПЛОМАТСКА ГЛАВА
Рођен 1831. године у сиромашној породици, Јован Ристић је током школовања показао задивљујућу интелигенцију и даровитост, па је од државе добио стипендију за студије у Немачкој и Француској. Након повратка у земљу, постао је помоћник Илије Гарашанина, да би затим, у тридесетој години (1861) био упућен за капућехају (посланика) у Цариград. Тај положај се у то време рачунао као један од највиших у државној служби. Све до краја 1867. године Ристић је у Цариграду првенствено водио преговоре о градском питању (односно о одласку Турака из српских тврђава). Његовој вештини приписивало се да је Порта најзад пристала на повлачење посада из Србије, што му је у једном писму признао и кнез Михаило. Након убиства кнеза Михаила (1868) Ристић постаје члан намесничког већа и један од најмоћнијих људи у држави. После пунолетства кнеза Милана (1872) био је више пута председник владе, као и министар спољних послова. На том месту дочекао је српско–турске ратове, а затим и Берлински конгрес.
Слободан Јовановић дао је физички портрет Јована Ристића, човека који није био лак за околину и сараднике:
„Црте лица имао је крупне и тврде, израз суморан и надувен, поглед хладан и непомичан. У понашању је био студен, говорећи лагано, реч по реч, гласом без звука, налик на шапат... Он је направио себи једну дипломатску главу са зуловима и укрштеним брковима Другога царства, и са великим бакенбардима... који су му као угљен падали чак на рамена. Наувек једнако обучен, реденгот и цилиндар, он пред свет није излазио друкчије него у тој свечаној црнини.”
Иако охол, частољубив, надменог држања, Ристић је знао како да се понаша у дипломатским односима и како да стекне пријатеље међу представницима великих сила. Тако је на Берлинском конгресу био у врло блиским односима с француском и италијанском делегацијом, које су му у појединим питањима доста помогле, што је било важно иако те државе ту нису водиле главну реч. Приближивши се и грофу Андрашију, Ристић је увек могао да, од шест великих сила учесница на Конгресу, рачуна да ће увек бар четири или пет земаља у појединим питањима подржати Србију.
ЗА И ПРОТИВ
Берлински конгрес завршен је 13. јула 1878. године. Велика Британија и Аустроугарска су победиле. Санстефанска Бугарска остала је само сан на папиру који ће још дуго у будућности сањати генерације бугарских националиста. Уместо ње, створена је, северно од планине Балкан, много мања, вазална Кнежевина Бугарска, док је јужно од Балкана створена Источна Румелија, која је остала делимично под султановом влашћу. Македонија је остала потпуно под Турском, док је Босну и Херцеговину, иако и даље званично султанову провинцију, окупирала Аустроугарска. Дизраели се вратио у Лондон с прогласом: „Обезбедили смо мир и сачували част!” Русија се осећала поражена за мировним столом и поред тешко стечене победе над Турцима. Конгрес је посејао клице будућег неповерења Русије према Немачкој, као и непријатељства према Аустроугарској. У својој проницљивој оцени Берлинског конгреса, Ристић је написао:
„До сада је било у свету више конгреса. О сваком се зна да је заступао неко начело, а знало се и какво начело. Тако је један руководио начелом легитимности, други начелом освајања итд. Ну, какво је начело овај Берлински конгрес заступао, тешко би се знало изразити, ван ако би се рекло, да се тежило и радило, да се велики задовоље, а мали да се истисну из положаја, који би били од важности и могли да сметају великима.”
У Србији су конгрес једни сматрали успехом, други тешким поразом. Ристић је писао влади: „У круговима конгреским и у круговима друге дипломатије влада уверење да је Србија прошла боље од свију ових државица (мислио је на балканске државе). То је убеђење са којим и ја одавде полазим.” Ипак, српско питање није било решено. Историчар, политичар и савременик конгреса Стојан Новаковић горко је забележио:
„Берлински уговор, за који смо ми толике жртве поднели, нама није био пријатељски. У њему је српском народу, који је 1876. године дигао заставу свог народног ослобођења и уједињења, изречена страшна казна; српски народ је располућен; Србија и Црна Гора одвојене су.”
И Ристић и Новаковић били су донекле у праву. Берлински конгрес је за Србију очигледно имао и позитивне и негативне последице. Србија је постала независна, међународно призната држава с признатим и проширеним границама и повећаним становништвом. У том смислу, 1878. година је историјски датум у новијој историји српског народа – слично 1804. години.
С друге стране, Берлински конгрес донео је нове непознанице и опасности. На Балкану је створена нова држава – Бугарска – с тежњама које су се у Македонији сукобљавале са српским. Аустроугарска се физички „уклештила” између Србије и Црне Горе и показала да постаје главна супарница Русије за превласт на Балкану. „С формалним признањем независности, наша борба за независност није била завршена – и после борбе против Турске нас је чекала борба против Аустрије” (С. Јовановић).
Аутор:
Душко Лопандић
Илустровао:
Лазар Качаревић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
