3320 25. 9. 2015.
РИТУАЛ
РАДОЗНАЛОСТИ
Нема те гране људског сазнања и деловања, која не изгледа занимљивије и привлачније кроз „Забавникове” магичне наочари. И не само то. Јако је лековит и једном ми је буквално спасао живот...
ини се да ће већина данашњих читалаца доживети време у коме ће изумрети већина штампаних медија. Неки ће, наравно, преживети. 
Нису ни сви гмизавци нестали с диносаурусима. Садашњост и будућност новина и часописа изгледају тмурно. Некада велики недељници данас имају мањи тираж него што су некад имали специјализовани књижевни и теоријски часописи. Боље се држе луксузне публикације у којима текстови служе за повезивање блештавих реклама, а и фотографија славних и/или голих људи. Што се осталих тиче, најважнији листови и часописи из прошлости биће дигитализовани. Остатак ће се претворити у прашину. Сви ми који смо гледали новине из 19. и 20. века видели смо како старе новине дословно личе на пожутело старо лишће, гледали смо како се при сваком отварању круне и лагано претварају у прашину. Изузетак који храбри је „Политикин Забавник” чије одолевање заслужује додатна истраживања.Пре него што научници објасне како то „Забавник” одолева цунамију нове технологије, могу да вам испричам своје разлоге зашто му остајем веран. Неке од разлога делим с многима. „Забавник” би могао да буде успомена на детињство седамдесетак и више генерација. Могао би да буде и важно сведочанство отварања према свету. Када је обновљен педесетих година, „Забавник” је постао најважнији канал за упознавање најшире публике с многобројним тековинама светске културе и науке.
Стрипови, крими приче, вести из науке и технологије, стране посвећене поп и рок групама и певачима, све с текстовима, чинили су читаоце „Забавника” не само посматрачима, већ и учесницима у светским токовима. Ко зна колико је будућих рокера овде први пут прочитало прве стихове својих идола, колико је уметника сазнавало уметничке тајне прошлости и садашњости, колико је научника и изумитеља надахнуто „Забавниковим” текстовима о науци и технологији. Колико се људи на овим страницама први пут срело с Чеховом, Толстојем, Хемингвејем, јапанским, кинеским, италијанским писцима. 
Својевремено најмлађи победник чувеног квиза „Квискотека”, Предраг Марковић данас је доктор историјских наука и научни саветник на Институту за савремену историју. Горе је факсимил текста у коме је описао како га је „Забавник” спасао...
вај лист био је претеча „интерактивности” у време када се још није знало за ту реч. Знао је одговор на сва питања од најчуднијих тривијалних података, до животних савета. Већ је легендарно писмо дечака Владе Дивца, који се брине због свог пребрзог раста. Свезнајући „Забавник” га је, наравно, умирио и објаснио му добре стране свега тога. Мени је „Забавник” спасао живот, јер сам се извукао из једне страшне саобраћајне несреће присећајући се прича из рубрике „Живот пише драме”, о чему сам у истој рубрици објавио своју причу „Црни бездан”. 
Какав био, такав и остаде. „Забавник” је деценијама задржавао своју основну структуру. Промена је било, али су биле сразмерне малобројне с обзиром на његову дуговечност. Откривена је тајна формула отпорности на време. Особена структура учинила је „Забавник” имуним на брзо смењивање вести. Много пута сам правио оглед, читајући бројеве старе више година, па и деценија. Ту се показало да, док друге новине старе као стари папир, „Забавник” стари као пергамент. Време му само додаје слојеве асоцијација, па се може читати и као основни текст, а и са додатим подсећањима.
ало када је погођен тако тачан мото листа. Прво је гласио „За све од 7 до 77 година”, па је због све већег старења становништва, а и оданости читалаца који ни у свом другом веку нису хтели да се одричу „Забавника”, промењен у „За све од 7 до 107 година”. Малобројни су и листови који су доиста тако свеобухватни да могу да задовоље знатижељу и потребе таквог разноликог читалачког мноштва. И ту се „Забавник” показао жилавијим од свих других. Најважније српске новине „Политика”, из чијег је крила изашао, дуго су имале ту обухватност. Сасвим је тачан био мото „Када кажем новине, мислим ’Политика’”. 
Све се променило крајем 20. и почетком 21. века. У општем опадању читаности свих врста новина, брже опада читалаштво новина које пишу озбиљне текстове на озбиљне теме. Назире се застрашујућа могућност да јавно мнење обликују дневни листови у којима се број слова на насловној страни може избројати на прсте обе руке, а фотографије по правилу приказују ружне, страшне и вулгарне призоре, а у пристојнијем случају призоре из приватног живота безначајних људи.
И овде је „Забавник” изузетак. Занимљиво је да су на насловним странама уместо фотографија гадости или такозваног „селебретија”, уметничке илустрације. Многи наши значајни сликари, графичари, аутори стрипа окушавали су се на страницама „Политикиног Забавника”. По томе овај наш лист подсећа на насловнице најелитнијег америчког недељника, „Њујоркера”. Оба листа определила су се да читаоца визуелно привлаче уметничким стваралаштвом, а не погледом на затворске или спаваће собе, убиства и несреће, туђи веш и тањире.
еко би можда рекао да је „Политикин Забавник” аполитичан. Он то и јесте, на разини дневне политике. Међутим, његов политички утицај није занемарљив. Јер, текстови о историји, традицији, култури пре свега нашег народа, имали су велики васпитни значај. Шта је то важно, велико, а необично и занимљиво у нашој традицији, зашто треба да смо поносни на то што јесмо, учили смо више из „Забавника”, а мање из досадних уџбеника. За историју, књижевност и историју уметности свакако, али можда и за психологију, социологију, а вероватно и за природне науке, било би боље да уџбеници више личе на „Политикин Забавник”. Заправо, нема те гране људског сазнања и деловања, која не изгледа занимљивије и привлачније кроз „Забавникове” магичне наочари.„Политикин Забавник” није лист за децу, мада и деца могу да га читају. Оно што јесте дечје у њему је моћ да се сиви, досадни свет испуни шареним чудесима. Сваки прави читалац овог листа осети детињско узбуђење пред новим бројем. Какве ли ће пустоловине „Забавник” открити у нашој и светској прошлости? Каква ли ће открића да нам опише? Колике тек необичне људе и судбине ћемо упознати? Како ли ће смешни бити Хогар и Гарфилд? Који су одговори на најчудноватија питања? А тек занимљивости о песмама, сликама, књигама, филмовима...
ећ знамо да „Забавник” чита више генерација. Треба приметити и то да стара, средња и нова поколења то не раде сама за себе. У многим кућама деке, баке, родитељи и унуци заједно читају овај лист, указују једни другима на посебно важне и занимљиве ствари. То раде и пријатељи и комшије. Мој пријатељ, врхунски лекар Жељко Павловић, једва чека да ми преприча и препоручи „Забавникове” занимљивости. У свету осамљивања, „Забавник” постаје средство за дружење, а његово читање ритуал радозналости. 
Да ли ми нешто недостаје у савременом „Забавнику”? Можда само класични амерички стрипови. Не кажем да су лоши ови садашњи француски, али можда сам већ зашао у носталгичне године. Можда не би било рђаво читати и више домаћих стрипских аутора. Подсетио бих да су наше стрипаџије, пропорционално свом броју, вероватно наши најуспешнији уметници. Ни у једној другој нашој уметности није толико велики постотак стваралаца успео у свету.
„Политикин Забавник” и ја!? Па, кад размислим, дружимо се јако дуго, у ствари цео мој живот, бар онај део који памтим, он је уз мене. Сећам се, мислим да је била 1952. година, кад ми је мајка уз већ стандардне „Политику” и „Борбу” донела први број „Политикиног Забавника”. „Ово је за тебе”, рекла је, а ја сам био фасциниран изгледом тих новина које су биле, сматрао сам, намењене баш мени. Формат је био као код „Политике”, али уместо уобичајених текстова и уводника, на првој страни био је стрип „Мики и Шиља на острву диносауруса”. А тек унутра – стрипови, чланци о неким за мене невиђеним стварима, дедине вештине и још пуно тога. Од тада сам бројао дане од петка до петка, јер ми је „Забавник” сваки пут нудио путовање у свет маште у којем сам неизмерно уживао. Треба рећи да у то време ништа слично није постојало и за „Забавник” сам увек морао да се отимам са мајком, оцем, дедом, бабом, ујаком...
Касније, време је ишло својим током, појављивало се безброј часописа, специјализованих стрип-ревија, затим издања која су пратила филм, музику, спорт и ко зна шта све још. Упркос тој бројној конкуренцији, „Политикин Забавник” је остајао на посебном месту у мојој сфери интересовања и нисам пропуштао ниједан број да „оверим”, иако можда не онако као некад.
У једном тренутку „Политикин Забавник” мења облик и прелази на магазински формат, што ми је, морам да признам, у почетку мало засметало. Али, вољенима се све опрашта, па сам се брзо привикао.
Данас када су сви, или готово сви, часописи који су пратили све могуће сфере живота на овај или онај начин нестали са киоска, „Политикин Забавник” и даље, сваког петка, као неуништиви светионик забаве и подуке своје светло шаље паметним читаоцима. Мој однос је и даље исти као некад. Прво прелетим стрипове, а онда, полако, да потраје до следећег петка, читам чланак по чланак.
Прва љубав заборава немa.
Владимир Јанковић Џет
музичар и новинар
Аутор:
Предраг Марковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
